Забрањена је продаја и конзумирање алкохолних пића у спортском објекту и на удаљености до 1 километра од њега у Београду, Крагујевцу, Нишу и Новом Саду, а у осталим местима до 300 метара, за време одржавања спортске приредбе и три часа пре и после њеног завршетка
Члан 18 Закона о спречавању насиља и недоличног понашања на спортским приредбама
Не бих се сложио да је прекршајни поступак против Бориса Тадића, Снежане Самарџић-Марковић, Александра Антића и Томислава Караџића обична циркуска представа. Представа свакако јесте, усудио бих се рећи и да је врло необична а то колико почиње да личи на циркус није кривица сценарија те представе већ њених глумаца.
Да се разумемо на самом почетку, не сматрам да постоји икакав грех (нити да је учињено ишта лоше) у чињеници да је наздрављено квалификовању фудбалске репрезентације Србије на светско првенство у фудбалу. Обичај је, ред је, традиција је... и да се отвори шампањац, да се мало сликамо, наздравимо... Али и прекршај је. Подједнако као што је био прекршај кад је Чедомир Јовановић прешао улицу Краља Милана ван пешачког прелаза. Каснија објашњења Јовановића била су чиста глупост а накнадно цртање прелаза на том месту универзални споменик тој глупости.
Да се вратимо шампањцу испијеном непосредно по завршетку утакмице против Румуније. Верујем ја да нико у том тренутку није мислио нити знао да се чини прекршај. Проблем је што је неко то морао да зна. Можда протокол, а колико цела ситуација буде непријатна по председника, толико ће бити и њима али првенствено мислим на надлежног министра (да будем прецизнији, надлежну министарку). Наравно да сврха "Закона о спречавању насиља и недоличног понашања на спортским приредбама" није да спречи нешто што се може назвати недужним наздрављањем али... Закони се пишу да важе у свим ситуацијама и за све људе. У Закону је дефинисано да се у смислу тог закона под насиљем и недоличним понашањем на спортским приредбама сматра нарочито "уношење у спортски објекат и употреба алкохола и других опојних средстава". Крај. Нигде се не наводи "осим ако се алкохол не употребљава у циљу наздрављања историјског успеха репрезентације". Наравно да не стоји ни "осим ако алкохол и друга опојна средства употребљавају председник републике, надлежни министар и председник Фудбалског савеза".
У победничкој атмосфери квалификовања фудбалске репрезентације на светско првенство неко је проценио да сцена у којој неколико званичника са осмехом наздравља око флаше шампањца, сем уобичајене поруке патетичне трке политичара да се "увале" под рефлектор сваког успеха, шаље и нелепу поруку да је тумачење закона растегљива ствар. У сличној ситуацији Чедомир Јовановић је проговорио и почео да смишља образложења што је целу причу и одвело где је одвело. Поучени можда и тиме, а можда само искуснији и сталоженији, саветници предметних прекршиоца процењују да је прави корак у "контроли штете" извињење и прихватање одговорности. Било је излета типа: "шампањац није алкохол" али се брзо стало с тиме.
Тог тренутка је постављена сцена за необичну представу: "Власт пред судом". Нису баш јазавци у питању а ни сценаристи нису Кочић па добисмо јефтини reality show. Колона аутомобила са затамљеним стаклима у Трговачкој улици, судски званичник са одушевљењем поздравља важне оптуженике, скрушени председник републике који је спреман чак и на затворску казну, нервозно осмехивање министарке спорта која наглашава да је у својој изјави пред судом подсетила да се управо она залаже за елиминисање спортског насиља...
Порука представе требала је да буде независност суда, да не може да се не одазива и одазива на рочишта како се коме хоће (као Дејан Михајлов на пример). Порука представе требала је да буде да тужилаштво има самосталност у одлучивању кога ће гонити и да ради без смерница медијских саветника. Порука представе требала је да буде да званичници умеју да сачувају достојанство и у ситуацијама које је тешко не назвати бизарним.
Ништа од тога.
Перформенс који нам је приређен остао је на нивоу патетичног скупштинског бацања ципела. Ирачки новинар који је гађао Буша био је спреман на последице свог чина. Јесте постао "херој" али је своје херојство изградио не само баченим ципелама већ и поприличном затворском казном. Гордана Поп Лазић је у скупштинском циркусу одиграла само безопасну кловновску улогу. Тадић, Самарџић и Антић, којима се суди у Београду, су својим улогама првенствено унизили достојанство суда и сачували перцепцију власти као недодирљиве а целу поставку изнели до циркуске шатре. Грађани су добили своју порцију игара, за хлеб ће по обичају сачекати.
Шта бих лично волео да се научило из овога, што је наравно пропуштено? Првенствено да су закони за све и за сваку ситуацију. Друго, ако неке специфичне ситуације захтевају специфично понашање, неопходно је предвидети механизме који то "уводе у правни систем". Овако, остајемо опет ту где јесмо, са политичарима који су спремни да се улагују гласачима али на јефтин, несуштински начин у принципу их презирући, са политичарима који су изнад закона, са судством изван независности и Србијом ван жељене реалности.
..................................