Priča se, priča da naprednjaci dolaze

Dobro se sećam kampanje „Jul je cool" i reklamnog spota „Levo, lepše" u kome, kad se skrene desno divljaju četnici koji pale, ruše i siluju, a levo je sve fino, krasno i slasno. Ta kampanja zastrašivanja nije bila posebno uspešna, ali je zastrašivanje često korišćeno u predizbornim kampanjama. Na predsedničkim izborima kada su se za „presto" nadmetali Boris Tadić i Tomislav Nikolić zastrašivanje su koristile „demokratske" snage. Predstavljano je da će, ako Nikolić pobedi na izborima, Srbiju potresti zemljotresi, uragani i ostale prirodne i neprirodne nepogode - nešto slično što sada možemo da vidimo u filmu „2012". Nikad nisam dobro reagovao na zastrašivanja, a tada su mi bila posebno degutantna, tako da sam izašao na glasanje, na listiću dopisao „3. Jelena Karleuša" i glasao za nju. Nakon fijaska na izborima na Voždovcu primećuje se panika kod gubitnika koji su započeli postizbornu kampanju zastrašivanja i traženja krivaca za neuspeh. Naravno, kako nalaže srpski običaj, krivci se nikada ne traže u sopstvenim redovima.

Među prvima je tu kampanju započeo Nebojša Krstić na B92 blogu. On je naglasio da su tekstovi koje piše na tom blogu posledica njegovog ličnog misaonog toka i da ne reprezentuju stav stranke, niti bilo koje državne institucije, niti bilo ko stoji iza njega i niko ga nije poslao da ovo radi. On to radi dobrovoljno, kao zabrinuti stanovnik Voždovca i Srbije, nikako kao član Demokratske stranke i savetnik predsednika Republike. Vidno je da je Krstiću veoma krivo što su naprednjaci pobedili, ali on kao „pojedinac koji je tri puta u poslednjih par meseci s obe ruke glasao protiv SNS" (pitam li se za koga li je samo glasao), priznaje poraz i čestita pobednicima. SNS se još nije ustoličio na voždovački presto a Krstić ih u svom tekstu kritikuje kako ništa ne rade, ali ćemo tek videti šta SNS ume.

„Jer to je nova stranka na političkoj sceni. Njeni čelnici nemaju veze sa onim rukovodstvom SRS od pre desetak meseci. Nisu oni ti koje je prvih dvadeset godina političkog stasavanja Šešelj slao po burek. Nisu oni bili Miloševićeve štule. Nisu oni obećavali Albancima da će ih sve oterati preko Prokletija i nisu oni vodili politiku koja je rezultirala bombardovanjem Srbije i Kumanovskim sporazumom. Nisu oni bili ti koji su navodno bili protiv tog sporazuma jer su bili za to da bombardovanje duže traje. Nisu oni potom napustili Vladu na 15 minuta kako bi demonstrirali svoje neslaganje sa potpisivanjem mira. Nisu brate oni krivi što je posle toga srpska država izgubila faktičko pravo da bude prisutna na delu svoje teritorije... Nisu oni one patriote koje su okretale glavu od kolone srpskih izbeglica posle hrvatske Oluje. Nisu bili oni ti koji nisu smeli da pisnu šta se dešava... Nisu oni izbacivali ljude iz stanova, a decu iz zemunskih vrtića jer deca nisu imala srpska prezimena... Nisu oni krivi za mučko prebijanje advokata Barovića... Nisu oni govorili da ne žale zbog ubistva Slavka Ćuruvije," sarkastično kaže Krstić u svom tekstu „Na Voždovcu se već lakše diše". I sve je istina što je on napisao, ali je licemerno da je Krstić uopšte sebi dozvolio da nekome spočitava ružnu prošlost, kada je njegova stranka potpisala pomirenje i rehabilitovala SPS. Koliko se sećam Dačić je bio mnogo veća štula Miloševiću nego radikali, dok je za bombardovanje i Kumanovski sporazum direktno odgovoran SPS. Radikali govore da ne žale zbog ubistva Slavka Ćuruvije, ali svi znamo da je greh DS-ovog koalicionog partnera mnogo veći. Krvava prošlost SPS-a nije problem za Nebojšu Krstića i koalicija DS i SPS je skroz prihvatljiva, ali se on u istom tekstu pita kako će SNS i DSS da se slože kada oko nekih pitanja imaju različite političke stavove, zaboravljajući na divan DS izum zvan kohabitacija.

U sledećem tekstu „Stop ulici Ratka Mladića na Voždovcu", koji je objavljen na istom mestu posle nekoliko dana, Krstić nastavlja svoju kampanju zastrašivanja. On nas obaveštava da su pojedine njegove komšije zabrinute da će naprednjaci preimenovati Ulicu Vojvode Stepe u Ratka Mladića i već spremaju građansku akciju „Stop ulici Ratka Mladića na Voždovcu". To se sve dešava u državi gde se 64 odsto građana protivi hapšenju Ratka Mladića i gde DS vlast čini „sve" da ga uhapsi, ali ne znaju gde je.

Kome su ovi tekstovi namenjeni? Svima nama koji smo bili glasači DS ili LDP, a razočarali smo se u ove stranke. Nas treba zaplašiti kako bi opet, po hiljaditi put glasali za manje zlo. Ono što je problematično kod ovih tekstova gospodina savetnika jeste da vređaju inteligenciju čitalaca. Sebe ne smatram posebno pametnim, ali ova kampanja zastrašivanja je tako providna, degutantna i kontraproduktivna, jer su kod mene stvorile želju da s obe ruke glasam protiv DS.

Za razliku od Krstića koji zastrašuje, Nenad Prokić i Zoran Ostojić su se na LDP blogu odlučili da optužuju i pronalaze krivce. Krivac za neuspeh LDP-a su Peščanik i Nikola Samardžić, jer su se usudili da kritikuju rad ove stranke, a dobro se zna da se posle Patrijarha i LDP ne priča. Oni su se odlučili za arogantnu poziciju da je LDP savršen i nepogrešiv, ali su neprijatelji postali jači, jer se Kuriru, Pressu i Pravdi sada priključio i Peščanik. Ono što je Krstiću, Prokiću i Ostojiću zajedničko jeste promocija ideje da, ako oni nisu na vlasti, Srbije neće biti i stavljaju se u ulogu spasilaca. Prokić u svom tekstu „Antimotorizam" kaže: „Sledeći put kada se, posle brodoloma, nađete usred noći u tamnoj i ledenoj Reci Okean, i kada dođe spasilac, jedan običan ali i hrabar, pošten i plemenit čovek da vas spase, koji je pritom uglavnom volonter - vi ga ubuduće, pre nego što vas spase, upitajte da li je spasilački prsluk koji nosi skuplji od sto eura. Pa ako jeste, odbacite ponudu da vas spase". Posle ovih reči počinjem da mislim da je i Isus Hrist bio član LDP, samo što su ovi moderni LDP spasioci, koji su došli da na svoja pleća preuzmu sve naše grehe, razvili fetiš za malo skuplje spasilačke prsluke.

Ako DS i LDP odluče da nastave sa ovakvom kampanjom, mislim da SNS neće imati mnogo problema da se najzad dočepa vlasti. To i neće biti mnogo strašno jer sad bar srećni vlasnici novog srpskog pasoša mogu mnogo lakše da pobegnu iz ove zemlje, ako to žele. Ono što me posebno brine jeste da, uprkos svim pričama o tome kako nisu svi isti, izgleda da je sasvim suprotno. Svi su isti.

Predrag M. Azdejković

www.azdejkovic.com