Dve sudbine naše košarke

Naizgled nema puno sličosti između sudbine ove dvojice košarkaša. Igrali su za suprotne strane večitih. Živeli različite živote, stradali na različite načine, razlikovali se po temperamentu. Nisu bili slični ni kao igrači. Kad je jedan nesrećno okončao karijeru, drugi je započeo. Jedan je bio deo vesele i šarene slike osamdesetih, drugi je sijao u mraku devedesetih.

Slobodan Boban Janković i Haris Brkić dele današnji datum. Prvi je rođen je na današnji dan 1963. godine, drugi je na ovaj dan preminuo 2000.

Košarka i njihovi najbliži izgubili su obojicu.

Boban Janković umro je 2006. od posledica srčanog udara ne napunivši 43. godine. Poslednjih trinaest godina svog života proveo je nepokretan posle povrede na utakmici Panioniosa i Panatinaikosa 1993. Iznerviran time što mu je sudija svirao faul u napadu (peti na utakmici)  umesto postignutog koša  udario je glavom u konstrukciju koša. Ostao je nepokretan i ostatak života proveo u kolicima.

Haris Brkić ranjen je 12. decembra 2000. kod Hale Pionir. Preminuo je od posledica tog ranjavanja tri dana kasnije. Imao je svega dvadesetšest godina. Ubice su i danas nepoznate i na slobodi. Podsećao nas je na to nedavno tekst blogokoleginice lidiaz.

Naizgled nema puno sličosti između sudbine ove dvojice košarkaša. Igrali su za suprotne strane večitih. Živeli različite živote, stradali na različite načine, razlikovali se po temperamentu. Nisu bili slični ni kao igrači. Kad je jedan nesrećno okončao karijeru, drugi je započeo. Jedan je bio deo vesele i šarene slike osamdesetih, drugi je sijao u mraku devedesetih.

Ono oko čega će se poznavaoci košarke (ne smatram se takvom, samo ljubiteljem) složiti jeste da ni Boban Janković, ni Haris Brkić nisu spadali u vrhunske igrače, i onu prvu ligu koja je uvek imala mesto u reprezentaciji i pravila karijere za pamćenje po evropskim i NBA klubovima. 

Ali imali su ono.. nešto.. srce...dušu, ljubav prema igri koju su igrali. Različitog temperamenta, različiti su bili i na terenu. Guza, stamen a impulsivan, često neracionalan, rešen da baci trojku s pola terena ako publika to od njega traži. Ta impulsivnost na terenu koštala ga je više nego ikog drugog. Haris, pouzdan, smiren, laganog, dugačkog koraka (znam neke koje je njegov dvokorak izluđivao, a neki  su ga obožavali), zapamćen kao veliki pobornik fair-play-a. Publika ih je jednostavno volela. Takve kakvi su bili..

Haris Brkić je bio igrač i  kapiten Partizana u vreme kada je zvanična politika ove zemlje prebrojavala krvna zrnca svima i svakome. Publika nije. I danas se peva o njemu, ili se bar pevalo dok sam išla na utakmice.

A kolika je bila popularnost Bobana Jankovića shvatila sam tek kada je doživeo ovacije na oproštaju Saše Đorđevića. Slika ovog gorostasa u kolicima oblivenog suzama dok mu stojeći aplaudira oko deset hiljada pravih ljubitelja i poštovalaca košarke, ovih i onih boja, bacila je u mom sećanju u zapećak i ovacije Rađi i Kukoču koje su pokazale da Beograd ipak jeste svet. Oni koji misle da se ljubav prema klubu dokazuje nasiljem i mržnjom nisu bili tamo ili ništa nisu shvatili.

Boban i Haris zaslužuju više. Od svojih klubova, od navijača, od države. Slobodan Janković zalužuje da Zvezda obeležava svake godine vrednost čoveka koji je bio veran klubu više od deset godina. Haris Brkić zaslužuje više od memorijalnog turnira mlađih kategorija. I zaslužuje da njegov ubica/ubice bude priveden pravdi i osuđen.

Suprotno onome nomen est omen, Slobodan je dobar deo života proveo vezan za invalidska kolica, a Harisa njegovo ime, tako lepog značenja (oprezan, čuvar), nije sačuvalo. 

          Mir njihovih dušama.