AleXandar Lambros
Putnik namernik silno bi se, naslućujem, iznenadio prolazeći kroz naš grad. Kragujevac je pretvoren u ogromno gradilište i preobražava se brzinom koju teško uspevaju da prate i oni koji u njemu žive. Dešavalo mi se da između dva izlaska u grad zaprepašćeno primetim građevine koje su nikle preko noći. Pomenuti putnik namernik bi, gotovo da nema sumnje, zaključio da ga je put naneo u jedan prosperitetan grad koji trči da sustigne sopstveni ekonomski bum. Nešto nalik gradovima Persijskog zaliva i jugoistočne Azije, koji postaju redovna tema svetskih seminara i kongresa posvećenih problemima savremenog urbanizma i arhitekture. Čim budu saznali za primer Kragujevca, budite sigurni, i on će postati tema za ljude iz struke, ali, na žalost, iz pogrešnih razloga.
Ubrzanu urbanizaciju Kragujevac doživljava sedamdesetih godina 19. veka u vreme kada je postajao vodeći industrijski centar oslobođene Srbije što je dovelo do naglog porasta broja stanovnika. Zahvaljujući tome bio je jedan od prvih srpskih gradova koji je krajem veka dobio regulacioni plan (1891. godine). Plan, na žalost, nije sačuvan a bio je delo inženjera Luke Ivanovića. Postoji, međutim, kopija ovog plana iz 1897. koju je uradio znameniti Feliks Kanic, zbog čega se plan često zove i Kanicov. Po njemu je počela planska izgradnja Kragujevca novom regulacijom ulica. Poštovanjem stare i formiranjem nove parcelacije interveniše se u nasleđenom gradskom jezgru a tradicionalna čaršijska struktura se postepeno preobražava u složenu mrežastu matricu centralnog tkiva.
„Kragujevac se“, napisaće 1880. godine putopisac Feliks Kanic, „srećno preobrazio od džinovskog sela u moderan lepi grad“. Šta li bi Feliks danas napisao? Danas smo svedoci preobražaja od malog grada u džinovsko selo.
Gde god nađeš zgodno mesto ti zgradu sagradi, bila bi ukratko osnovna ideja vodilja kragujevačkih urbanista. U kakvom će odnosu ta građevina stajati sa zatečenom ambijentalnom celinom i neposrednim arhitektonskim okruženjem, izgleda je u potpunosti nebitno. Jasno mi je da je neophodno srušiti ponešto staro da bi se sagradilo nešto novo. Jasno mi je, takođe, da sentimentalizam ne bi trebalo da stoji na putu razvoja grada (što nikako ne znači da rušenjem treba da se interveniše gde god to nekome padne na pamet). Ali, nije mi jasno kako je moguće da po gradu niču stambene zgrade bez apsolutno ikakvog plana i ideje vodilje o budućoj gradskoj vizuri. Brojnim kragujevačkim ulicama u širem centru nikle su stambene zgrade koje su uglavljene ili, narodski rečeno, zgužene, između porodičnih kuća na način koji jasno stavlja do znanja da je jedina ideja ovih građevinskih poduhvata bila iskoristiti parcelu na privlačnoj lokaciji koja se odjednom našla na raspolaganju (nije teško pretpostaviti, najverovatnije prodajom). Neko će prigovoriti da se od nečega mora krenuti, i to je primedba na mestu. Možda će jednog dana Kragujevac zaista doživeti takav polet u svom razvoju da će porodične kuće biti povučene na periferiju utonulu u zelenilo a centar se preobraziti u komercijalno-poslovno središte Šumadije s pratećom odgovarajućom arhitekturom kakvu poznaju mnogi moderni evropski gradovi (za sada je za takvu viziju potrebna epska mašta jednog Tolkina). Ali, ako đa ovde, đa onde, budu nicale zgrade onako kako investitori i preduzimači budu uspevali da se dokopaju nekog primamljivog parčeta gradskog zemljišta, stvarno ne vidim kako će to moći da se ostvari jer se već napravio haos koji je teško popraviti. Mnoštvo zgrada po čitavom gradu niklo je usred okruženja porodičnih kuća i u ulicama čija infrastruktura ne može da iznese, bukvalno i estetski, pojavu stambenih višespratnica. Mnoge od njih doslovno se preteći nadvisuju nad okolne porodične kuće čime se čitave gradske celine na neki način pretvaraju u svojevrsne favele predviđene za rušenje. I obrnuto, same zgrade stešnjene između kuća deluju kao metastazirali kancer na tkivu grada. Često je i njihov međusobni odnos takav da će, čak i kada se jednog dana uklone građevine (u najvećem broju slučajeva kuće) koje trenutno predstavljaju smetnju organizovanijoj stambenoj izgradnji, biti nemoguće među njima uspostaviti čitljiv i vizuelno smislen međusobni odnos.
Arhitekte (što je pretenciozan naziv za većinu autora projekata o kojima pričam) ispoljavaju, primetno je, veliku dozu maštovitosti, ali ne kad je reč o primeni savremenih estetskih rešenja već kad je reč o improvizaciji za koju ne bi smelo biti mesta u nečemu tako složenom i dalekosežnom po svojoj prirodi, kao što je to arhitektura. Ima primera da se, prilagođavajući se neodgovarajućem terenu, podižu zgrade čudno nepravilnih osnova sa varijacijama na temu poligonalnih egzibicija. Gotovo po pravilu projektni plan ne podrazumeva celovito rešenje koje bi, sem samog stambenog objekta predvideo i odgovarajuće prateće elemente poput parkinga, igrališta, osvetljenja, minimum zelenih površina itd. Pojam mikroklime ovdašnjim preduzimačima već je sasvim nepoznat. Kako se stiče utisak da je profit jedino što investitore i izvođače u ovom gradu zanima nije teško zaključiti da je s njihove strane izbegnuto svako „nepotrebno“ ulaganje ... Slično važi i za kvalitet gradnje. Spolja gladac ... Kao i za prateću infrastrukturu. Drži vodu dok majstori odu. Razovarene ulice i trotoari (kao posledica gradnje) retko kad se pošteno poprave, a jednom popločani trotoari i zakrpljene rupe razlokaju se nakon tri veća pljuska.
Što se samih arhitektonskih rešenja tiče bilo bi preterano od naših lokalnih vlasti očekivati da učine taj častoljubiv napor da u grad dovedu neko zaista svetsko ime i tako se u istorijske anale ubeleže konačno i po nečem pozitivnom i gradu zaveštaju nešto što će njegovim građanima služiti na ponos. Ali, makar bi se među domaćim arhitektama mogao naći neko (a ima ih) ko pravi razliku između inženjerstva i arhitekture, ko je dorastao zahtevima profesije i u toku je sa savremenim evropskim trendovima. I dalje se, u skladu sa zahtevima tranzicionog tržišta i novonastale rentijerske privredne grane (u procvatu u fakultetskim središtima kakav je i Kragujevac), sve iznad 40 kvadrata ima smatrati izrazom ultimativnog luksuza. Mnogo je primera i gde se dve keramičke pločice s jednom ili dve metalne šipke imaju smatrati balkonom, a ima i soba s pogledom, u tradiciji geta, na obližnji zid. Takođe, u novonastaloj tradiciji lokalne arhitekture su i poslovni prostori u suterenu zgrada, često na takvim pozicijama da je, onome ko ih bude iznajmio ili kupio, potrebno da svojim budućim potencijalnim mušterijama izda detaljno uputstvo ilustrovano mapom za pronalaženje.
Kvazimodernistički trend iz devedesetih, sa žaljenjem se mora konstantovati, traje i dalje. Ultra ružne građevine koje na provincijski način tumače i žele da pariraju savremenoj arhitekturi (tržni centri „Radnički,“ „Prostor“ i „Abrašević“ na primer, od kojih ovaj prvi predstavlja posebno veliku štetu ambijentalnoj celini u čijem se središtu po nesreći nalazi) bile su trend devedesetih po većim srpskim mestima (pa i u Beogradu, čuvena sklepotina „Staklenac“ na Trgu Republike). Tragični raskorak između forme i sadržaja najmani je zajednički sadržalac ove arhitekture čiji su se svi nedostaci pokrivali, a varljiv izgled modernosti pribavljao, obilnom upotrebom staklenih površina.
Najnoviju kragujevačku arhitekturu karakteriše upadljivo odsutstvo srodnosti forme i stilske usaglašenosti. Besmislene i sa unutrašnjim sadržajem neorganski povezane velike staklene površine i dalje su omiljeno sredstvo dekoracije. Tu su još i čudne kupole i šiljci na uglovima zgrada posebno ako svojim fasadama izlaze na neku od raskrsnica. Sledeće omiljeno dekorativno sredstvo je boja gde će trend upotrebe izvesne nijanse plave (ili zelene) uskoro rezultirati povećanim brojem neuroza kod Kragujevčana. A veselo malanje crvenom, žutom, narandžastom je neuspeli pokušaj interpretacije Hundertvasera. Očekujem da se uskoro neko seti, u naletu nadahnuća Gaudijem, da polupa par stotina pločica za kupatilo i izlepi ih po fasadi nekog novog kragujevačkog arhitektonskog bisera i tako upotpuni ovu papazjaniju.
I na kraju, priču da je ova intenzivna graditeljska delatnost posledica „porasta broja stanovnika i ekonomskog rasta“, kako nam iz gradske vlasti objašnjavaju, može da proguta samo neko ko u Kragujevcu nije živeo poslednjih deset godina ili se u njemu zatekao u prolazu na ne duže od dva dana. Jedini ekonomski rast beleže nova privredna grana rentijerstvo i mnogobrojne gradske kladionice u kojima dane i mladost provode ti silno uposleni stanovnici. I kako to onda da baš nigde nema ni neke biciklističke staze, novog sportskog objekta, parka, pozorišta, bioskopa ... Bilo bi logično da nešto od toga proprati ovako žestok ekonomski rast odražen na novu gradsku stambenu arhitekturu.
