Ekova nova ženidba?

     Poznato je da Umberto Eko, kao semiotičar i naučnik koji se bavi medijima i komunikacijom, pomno prati razvoj računarske tehnologije još od njenih začetaka. Razume se da je s oduševljenjem dočekao pojavu personalnih komjutera i među prvima počeo da ih koristi u svom radu i pisanju. Internet je nazvao Božanskom Mrežom zbog nesagledivih mogućnosti koje nam pruža u povezivanju čovečanstva u jedinstvenu informacijsku i komunikacijsku zajednicu.    

     То, међутим, не значи да Еко оберучке прихвата све што се на ову област односи, напротив. Он не гаји заблуду да је ова технологија свемоћна и безгрешна. Стога се често и критички осврће на нова електронска достигнућа, уочава њихове недостатке и ограничења.

     О Ековој колумни Паклица Минерве већ сам написала текст Мала кутија мудрости. Осврт на Википедију у чланку који следи, а изашао је у споменутој колумни, намеравала сам да објавим као део дужег поста о Еку и компјутерима. С том сам намером чланак и превела. Али, како то већ шаљивџија живот уме да удеси, догађаји су ме претекли. Данас је колега блогер GajaR објавио пост СРПСКА ВИКИПЕДИЈА 100.000-ти чланак. Честитајући успех нашем тиму који је за то постигнуће заслужан, објављујем овај чланак као неку врсту Ековог одговора на питање постављено читаоцима: „Википедија или Британика?"

     Да ли сам се оженио Википедијом?

     Данас, кад нам у раду затреба да проверимо неко име или податак, свако од нас потражиће их на Интернету, у Википедији.  Ако још увек има неко неупућен, подсетићу да је Википедија онлајн енциклопедија коју сами корисници без престанка исписују, преправљају и дописују. То значи да, ако прочитате одредницу, на пример, Наполеон, и приметите да је неки податак непотпун, или погрешан, региструјете се, унесете исправку, и одредница ће бити сачувана са том вашом допуном.

     Ово би, разуме се, злонамерницима, или лудацима пружило прилику да шире лажне вести, али гаранцију, наводно, даје управо чињеница да милиони корисника непрестано проверавају њен садржај. Ако би неки злобник унео податак да је Наполеон умро у Санто Домингу, уместо на Светој Јелени, милиони добронамерних корисника похитали би да исправе недопустиву исправку (осим тога, након неколико случајева да су се људи, који су сматрали да су их непознати починиоци оклеветали, обратили правосуђу, верујем да некакво уредништво проверава барем оне исправке које већ на први поглед делују као клеветничке). Википедија би, у том смислу, била одличан пример за оно што је Чарлс Сандерс Перс назвао (научном) Заједницом која, захваљујући некој својој унутрашњој, органској равнотежи, отклања грешке, а потврђује нова открића, проносећи тако, како је говорио, бакљу истине.        

     Али, ако би овакав заједнички надзор могао бити делотворан кад је реч о Наполеону, да ли ће то важити и за неког Перу Перића? Да узмемо за пример некога ко је мало познатији од Пере Перића, али није познат баш као Наполеон, тј. писца ових редова. Испрва сам исправљао одредницу која се односи на мене јер је садржала погрешне или лажне податке (тако је, рецимо, писало да сам најстарији од тринаесторо браће, што је, у ствари, био мој отац). Доцније сам престао то да чиним, јер сваки пут кад бих, из знатижеље, проверио одредницу, наишао бих на нове лудорије које је питај бога ко дописао. Сада су ме пријатељи обавестили да у Википедији пише како сам  се оженио кћерком свог издавача Валентина Бомпјанија. Ова вест нимало не нарушава мој углед - али с обзиром на то да су у њој оклеветане моје драге пријатељице Ђиневра и Емануела - уклонио сам тај лажни податак.

     У овом мом случају не може бити речи ни о разумљивој грешци (налик на ону са тринаесторо браће), ни о преношењу неких постојећих гласина: досад никоме није пало на ум  да сам се на тај начин скућио, што значи да је непознати аутор Википедије дописао ову лаж како би објавио неку властиту измишљотину, а није му било ни на крај памети да тај податак у било ком извору провери.   

     Колико се, дакле, смемо поуздати у Википедију? Одмах ћу рећи да ја могу имати поверења зато што поступам као стручан истраживач: погледам шта о некој теми пише у Википедији, а потом упоредим податке на још два-три сајта. Ако се истоветан податак појави на три места, прилично је вероватно да је и тачан (само морам да водим рачуна да подаци на сајтовима које прегледам нису преузети из Википедије, те да не преносе неку њену грешку). Корисно је и да се одредница на Википедији провери и на италијанском и на неком другом језику (енглеском, рецимо). Такве две одреднице често се поклапају (једна је заправо превод), али се понекад и разликују, што би вас могло навести (премда је противно вашој заклетој привржености виртуелном свету) да се одвојите од рачунара и да податак потражите у некој папирнатој енциклопедији.

     Пример који сам дао односи се на научника који је давно научио нешто мало о томе како се истражује упоређујући различите изворе. А шта је са осталима? Са онима који се поуздају? Са ђацима који помоћу Википедије пишу домаће задатке? Обратите пажњу: ово важи и за све друге сајтове, стога сам, одавно, саветовао и својим студентима да оснују центар за надзирање Интернета у чијем оквиру би радио одбор састављен од врсних стручњака за различите области, који би оцењивали поузданост сајтова (и објављивали примедбе, исправке и допуне, било непосредно на Мрежи, било у штампаном облику). Али, да погледамо одмах неки пример: нећемо тражити неку историјску личност попут Наполеона (за којег ми Гугл нуди 2.190.000 сајтова), већ једног младог писца, за којег смо чули тек недавно, када је добио награду Стрега за 2008. годину, а то је Паоло Ђордано, аутор романа Усамљеност простих бројева. Има 522.000 сајтова. Ко ће их све надзирати?

     Неко је помислио да би било могућно надзирати само сајтове о једном аутору о којем би студенти могли да често траже податке и информације. Али, само о Персу, којег сам претходно споменуо, има 734.000 сајтова.

     Ето нама једног замашног проблема чије решење, засад, није на помолу.

     (Умберто Еко, 4. септембар 2009)