Dao bih i dupe i pet banke pride samo da se pojavim na TV-u*

Istina, u pitanju je velik stres. S druge strane, postavlja se pitanje šta čoveku može da bude motivacija da se pojavi na TV-u. Jeste da je to najgledaniji kanal, ali je treš. Jeste da je reč o programu o kulturi, ali oni čak nemaju tu redakciju i jasno je da je jedina svrha postojanja emisije foliranje da kultura makar malo zanima njih i njihove gledaoce. Opet, u pitanju je zanimljivo iskustvo i odlična vežba. Ko zna kada i za šta mi ta veština može zatrebati. Možda me, na primer, jednog dana neko pozove u neki pametan program da govorim nešto pametno, pa je zgodno da prethodno steknem iskustva, da se ne brukam. Olakšavajuće okolnosti su da se taj tip emisija na svakoj, a posebno toj televiziji, prikazuje daleko od udarnih termina, u gluvo doba kad čestit svet spava i da nije uživo, pa ako baš ispadne neka katastrofa, neće da emituju. Da ne duljim - prihvatio sam.

U konsultacijama sa iskusnijim prijateljima saznao sam svakojake zanimljivosti. Prvo: objašnjeno mi je da je pola sata u etru jako dugo vreme. Drugo: Rekli su mi da uopšte nije bitno šta pričam. Važno je, kažu, da sam uljudan, lepo raspoložen i najvažnije - doteran. Štagod rekao, ako ne gušim tj. ako ne razglabam dugo o jednoj temi i ako ne zamuckujem, super je. Televiziju i onako niko ne sluša s pažnjom. Podučili su me da pitanja koja mi se ne dopadnu ignorišem tako što ću promeniti temu. Takođe tvrde da dobrom šalom mogu da izmenim tok saslušanja u svoju korist.

Novinar se nije pripremao, rekao mi je da je to nepotrebno, ali ja, bogami, jesam. Dosetio sam se jedno tri teme u kojima ponešto znam i smislio kako da ih izvučem iz rukava ako zagusti. Doterao sam se. Čak sam bio i kod brice. Kad sam stigao u televiziju prvo sam čekao u udobnoj kožnoj fotelji i čitao neki trač magazin. Posle sam, u šminkernici, sedeo pored nekog popa koji je pričao o paranormalnim pojavama iz svoje parhohije. Naime, u crkvi mu je zasuzio Bogorodičin kip. Šminkerke i pevaljka koja je nastupalau istom kontakt programu  s njim, pažljivo su ga slušale. Onda su došli po mene, sproveli me kroz neke tunele i hodnike i nasadili me neudobnu crvenu stolicu. Dok sam čekao na televiziji sam gledao onog istog popa kako priča istu priču o uplakanoj Majci Božjoj i istu pevaljku kako peva polugola.

Krajnje simpatičan novinar je čak i bio upoznat sa našom kulturom, odnosno pop kulturom, jer mu je prva žena bila Beograđanka. Sad je u četvrtom braku pa je dosta toga i pozaboravljao. Iskusno me je zagrevao lakim pitanjima. Uglavnom lične i privatne prirode. Ja sam odgovarao sa  DA, NE i MOŽDA. Jezik mi se razvezao tek kada pređosmo na književnost, no u to se on seti mudrog pitanja:

- Da li je moguće da sad postoje četiri jezika tamo gde je do pre petnaest godina postojao samo jedan, srpskohrvatski?

Đe me nađe! Nije prvi put da me to pitaju, pa znam za jadac. Štagod mu odgovorio sagovorniku neće biti jasno pa će početi da mi postavljaju trista nekih potpitanja. Sažaliće se i promeniti temu tek kada se ja, od sline želje da budem istini veran ali i politički korektan, skroz upetljam kao pile u kučine i sto puta se pokajem što sam uopšte i počinjao. Neću nasesti - primenjujem metod prigodne šale.

- Jel može pomoć publike? - pitam, umesto da odgovorim.

Smeška se novinar. Nasmejaše se i kamermani. Vidim ja da mi je baš lepo krenulo. Tu me napusti svaka trema pa se raspričam. Štagod da me pita a ja pripovedam ono što volim i što znam. Tako nema načina da ispadnem glup. I proteče pola sata  kao ladna voda - a 30 minuta na anteni je puno minuta. Jako puno.

Završilo se snimanje. Iskreno, sav sam srećan. Onaj tip sreće koji osećaš kad ustaneš sa zubarske stolice. Rukujem se s novinarom.

- Šta kažeš? Nije loše bilo? - pitam.

- Kako je ispalo, ispalo je. Važno je da je prošlo. ...

Pomislim: To, valjda, ja treba da kažem?

Pada mi na pamet: Da ga pitam šta nije bilo dobro?

Odustajem od namere: Ma šta me briga.

- Ne znam tačno kad će da se prikazuje. Obično bude u sitne sate. - kaže.

- Jel kad svi zaspu uživo u kući Velikog brata i pre prve telenovele? -  pitam.

- Tako nekako. Čim saznam tačno, javiću ti. - kaže.

- Nema potrebe da se cimaš. Slabo gledam TV.

- OK, - kaže on. - To i onako niko normalan ne gleda. Ne bismo ni snimali, nego nam plaća država... E, aj' da skinemo šminku pa da skočimo na kafu, ima danas neko snimanje, pun je kafić manekanki.

* portugalska narodna poslovica iz XX veka. Kapiram da bi bila odlično ime za Tv emisiju.