Tito i Pavle – sličnosti u razlikama i razlike u sličnostima

„Njegova svetost patrijarh Patrijarh srpski Pavle preminuo je danas u snu, u 10:45 časova, u Vojnomedicinskoj akademiji, saopštila je VMA. Sahrana u četvrtak u manastiru Rakovica.“

Neka mu je večna slava i neka počiva u miru božijem.

Dugotrajna bolest, informacije i dezinformacije o nagađanju oko naslednika, iskazivanje neizmerne ljubavi, odanosti i zaklinjanja i mnogo toga ima dosta sličnosti sa situacijom u vreme bolesti i smrti Tita.

O tome sam u oktobru prošle godine napisao tekst u potpaljublju, a mislim da je sada u potpunosti aktuelan.

Dakle,

Doživotni predsednik SFRJ i doživotni  patrijarh SPC ostavili su naslednicima SFRJ i SPC sa problemima, doduše različitog karaktera, i tu postoji sličnost.

Najveća sličnost između njih dvijice, i tu nema razlike, je u  njihovim “brižnim,potresenim, ožalošćenim i u sve zaklinjućim  naslednicima”koji ih obožavaju i obećavaju da neće skrenuti( sa njihovog puta).

Misterija oko potpisa patrijarha Pavla u mnogome podseća na misterije oko Titovog testamenata.

Iako ideološki pripadaju različitim svetovima, njihove sudbine na kraju života su po mnogo čemu slične.

Zavisno od ugla posmatranja pitanje je da li se radi o razlikama u sličnosti ili sličnosti u razlikama. Biće da su u pitanju samo nijanse.

Titovi dani u kliničkom centru u Ljubljani i Pavlovi na VMA su slični jer, bez obzira na patetiku, naslednici i jednog i drugog «brzo shvataju realnost» i «brinu ogromnu brigu kako će nastaviti njihovim putem»,kunući se da sa puta neće skretati.Pri tome, svako misli da je baš on taj koji će biti najautentičniji nastavljač.

I jedan i drugi imali su i imaju svoje Dolance i Ljubičiće, koji su im najbliži i znaju šta oni misle , iako im nisu ni rekli.

Tito je, barem formalno regulisao ko ga nasleđuje,ali nije ustanovio sistem održanja, reformisanja i funkcionisanja SFRJ, pa je naslednicima olakšao da skrenu, i SFRJ se raspala.

E tu je razlika, jer kod Crkve je kanonski uređeno njeno funkcionisanje- Pavle nije bio u poziciji da zna ko ga nasleđuje, ali SPC se neće raspasti.

Sličnost je i u tome što se o zdravstvenom stanju i jednog i drugog brinulo  državno, odnosno državno i crkveno rukovodstvo, vodeći računa da lošim vestima ne» potresaju široke narodne mase».

Tokom Titove bolesti i posle smrti množile su se priče da li je i kada i gde umro, zašto i gde je sahranjen, cela nacija-država je plakala, da bi polako oni koji su najviše ridali počeli da pričaju kako su upravo u tom trenutku bili srećni.

Oni koji su se kleli da neće skrenuti s puta već nakon 10 godina skrenuše i s pameti i počeše suludi rat, a on im za sve postade kriv. Tačno je, bio je kriv što nije živ jer neki ludaci nikada ne bi postali vođe nacija. A kriv je stvarno što nije malo više mislio na život SFRJ posle njega, mogao je uticati da se napravi funkcionalna zajednica-država.

Pored svih , na prvi pogled, sličnosti SPC ipak nije u opasnosti kao SFRJ ali je borba za vlast u njoj slična.

Ali, nije i da nema problema sličnih sa kojima se suočavala SFRJ.SPC je suočena sa problemom autokefalnosti makedonske i samostalne CPC, govori se o klanovima te prekodrinski, te prečanski, te sukobi oko biznisa, a ima i tuča oko toga ko je autentičniji i da li se okrenuti na jednu ili drugu stranu prilikom molitve, da li Crkve graditi u ovom ili opnom stilu.

Oskudne medijske vesti ili priče iz poverljivih izvora da u vrhu SPC postoji više struja koje se bespoštedno bore za primat, podsećaju na lobiranja i tajne dogovore oko formiranja koalicione vlade. Po tome ima sličnosti sa formiranjem vlade.

Sličnost je skoro potpuna kada je u pitanju licemerno poltronisanje sledbenika koji svoju nestrpljivost da što pre ode prikazuju kao veliku brigu i molitvu za njegovo zdravlje.

Sličnost je potpuna u tome što su sledbenici i jednog i drugog jednostavno ljudi sa svim svojim manama, vrlinama i svakodnevnim problemima i da, u konačnom, gledaju svoje probleme.Oni znaju da ne mogu mnogo uticati na naslednika i , eventualno, strahuju koliko će to imati posledice po njih( u slučaju odlaska Tita).

Vrhuške su u oba slučaja bile u frci, a narod sa osećanjem ljudski primernog odnosa prema starim ljudima koji neminovno odlaze.

Što se misterija tiče, njih je uvek bilo u vrhuškama, uključujući smenjivanje, obračune, nestanak testamenata, falsifikovanje i mnogo toga što obićnim ljudima nije dostupno.

I konačno, sličnost je i u tome što su oni oko Tita govorili da je on bog a ovi oko Pavla da je svetac.

Zapravo i jedni i drugi su to govorili zbog sebe, znali su da Tito nije bog, a ni Pavle svetac ali su hteli da posle njihove smrti oni budu novi  bogovi i sveci.

Dakle, kralj je umro , živeo kralj.

U tome su vešto koristili i koriste ideologiju i religiju.

Meni se učinila initeresantnom analogija u ponašanju naroda, a mnogo više u

ponašanju ondašnje političke i sadašnje crkvene vrhuške.