Trista dajem...

Da se razumemo, ovo je potpuno glup post, i sumnjam da ima nekoga ko će se u njemu prepoznati ili nešto upotrebljivo čuti, ali danas moram da ga postavim. Veliki deo vremena u životu posvetio sam ženama koje me lažu. I danas to radim, često, čak i onda kada me ne zanimaju preterano, ili uopšte. Zašto? Zato što svako malo imam mesece potpune letargije pa mi je tad ionako svejedno sve. Ne znam kako i zašto dolaze, ali kad stignu, nema u meni zanimljivo ništa, pa ta, neka, bude jedina što se, oko mene, kao, dešava. Dešava, moš misliti, jer, o dogovaranju pričam...

Mene je veoma jednostavno lagati. Koristim nesvršeni oblik glagola jer to može da potraje. Baš da potraje. Mislim da ne znam nikoga koga je lakše lagati na najglupavije moguće načine: ako se ne javlja na telefon u ono vreme kada smo se dogovorili onda nije videla (svih par puta kada sam zvao, tokom vikenda, ili sedmice), ili je spavala, ili nije imala kredita da me nazove u narednim danima (koji sam joj ja uplaćivao), ili je, naravno, telefon pokvaren i radi s vremena na vreme; kada ne može da stigne da se vidimo onda ima gužvu na poslu, ili pomaže mami, ili ne zna kome da ostavi dečka, kog ne pominje, ili dete, koje pominje, ili nije imala para ili joj je kosa bila prljava, ali joj je bilo glupo da mi kaže; a opšta, i najjednostanija laž koja je meni dovoljna u tim danima jeste jedno malo biće, ili važi, ili ne mogu sad, ali će biti...

Ove poslednje, biće, mogu da slušam mesecima, bez ikakvih problema. Naravno, nikad ne bude, ali, i kada mi, posle par nedelja, kad sasvim odustanem, ponovo kaže, sama, bez da je iko pita, ma hoću da se vidim s tobom nego ne stižem, ja i tada verujem. Da li sam glup? Naivan? Možda sam preskočio osnovno i srednje obrazovanje pa nisam slušao uživo i u anegdotama raznorazne izgovore? Neka bude odgovor šta god. Nemam nameru ništa u tome da menjam.

Mene je toliko jednostavno lagati da mi nije jasno zašto to iko uopšte radi? To je kao da se igraš onog šamaranja po šakama sa detetom. Pobedićeš uvek devojko. Bravo.

Ne pričam ovde o nekim brutalnim lažima, igranjem sa tuđim osećanjima i slično, pričam o svakodnevnim glupostima, onim nepotrebnim, od kojih niko ništa neće ućariti, niti ikom nauditi, beskorisnim. One, lažovke, to zovu igricama, govore: ja ne volim igrice. A ja se, lutko, od tog izraza prosto naježim - odakle ti? U mom rečniku ga nema.

Koliko su banalne laži o kojima pričam vidi se u gorenavedenim primerima. Da li ćemo se videti ili ne... mislim, na kraju krajeva, koga briga, zar ne? Jedino što tih dana bivam i očajan, pa mi je, kao, stalo, da se desi bar nešto, šetnja il šta god. I nemam trista stvari na pameti, ko obično, pa slučajno zapamtim dogovor, a neretko, od jednog do drugog, i živim.

Zašto kod mene te laži prolaze? Zato što su izgovorene. Kažeš: nisam videla, ne mogu danas, šta god - ja to tako i čujem. Kažeš, kakvim god tonom, sutra ili sledeće nedelje - ja to tako i čujem. Zašto? Zato što nemam ideju kako bi stvari trebalo da izgledaju i da se kreću, pa su onakve kakve kažeš da jesu. Nisam ni ljubomoran pa nema razloga da u potpunosti ne usvojim ono što kažeš. O želji i volji može se pričati, ali ne podrazumevam da neko treba da ih ima da se vidi sa mnom, osim ako bez pitanja kaže da je tako.

Mogu da me lažu na najgluplje načine - jer ja ne lažem. Početkom ove godine bio sam u potpunom stuporu i jedna devojka me je lagala dugo, i veoma glupo. Na kraju mi je uzela 5.000 dinara i nije se više javila. Nešto je ipak ućarila, pored nekoliko kredita za telefon? Nešto jeste, ali...

Liku na ulici koji mi ne izgleda kao džanki i ima 50 godina dam hiljadu i po za bus, za Bosnu, u prolasku kroz grad. Nije morao da me sluša kako mu kenjam preko telefona u danima kada sam i sam sebi dosadan, nije morao da glumi ljubaznost sa mnom, nije morao da mi puši dva-tri puta, da trpi moje preduge seksove bez ejakulacije, da mi drka u gradskom autobusu, da odgovara besmislicama i pitanjima na moje pijane SMS-ove, nije morao da se prošeta sa mnom... dovoljno je bilo par sekundi, dve reči i to je sve.

Naravno da mogu da skontam kad me neko laže. Mislim, nije kao da sam posebno pametan il nešto. Prosto sam toliko nesumnjičav i za analize, te vrste, nezainteresovan, da im vremenom laži postaju sve očiglednije. Valjda skontaju da mi nije potrebno previše, pa lažu sve gluplje. Ne reagujem ni kada pređu poslednju donju granicu gluposti u laži. Kapiram da mi pada na pamet da će i njima blesnuti pred očima količina tog besmisla i da će se prenuti... jea rajt...

Verovatno bih se iscimao da skontam laž koja traje kada bi nešto ozbiljnije bilo u pitanju, ali, ako 5.000 dinara košta da ne razmišljam o tome, i da mi se nešto, kao, dešava... dvijesto dajem... ma trista dajem... jebe mi se.

Kada se takva neka priča završi jasna mi je cela hronologija događaja. Najsmešnije mi je u svemu, što mene, nezahtevnog i nesumnjičavog, lažu bez puno truda, pa devojke, iz sasvim različitih priča, različitog obrazovanja, različitih godina, lažu na isti način, preglupo. Kažem, nekad mesecima.

Zapravo, najgore u svemu tome je, što mene ovakvog, radoznalog a neljubomornog, i na direktno postavljeno pitanje, lažu! Pa to prosto nema smisla... Meni možeš da kažeš bilo šta, istinu bilo kakvu, i da budem zadovoljan... sasvim sasvim zadovoljan, i da uživam u našem malom poznanstvu, da ne kažem, svetu.

I naravno da već prvu laž prepoznaš, čuo si je, znaš, znaš i kako se sve završava, ali, dosadno ti je, nisi od onih koji izmišljaju da kao imaju šta da rade u životu, zauzeti su bogznakako i to, ili se plaše da ispadnu glupi, kao ponosni, pa se praviš lud, kao, porastao si i ti pa si kao u vezi, i kada se viđaš jednom mesečno. Prija mi to, u tim danima, takva veza. Nisam ni mazohista - kad nešto počne da mi se događa u životu i sam prekinem s tim, ali, kad nema ničega, i znam da ga neće biti, mesecima, onda mi je svejedno... Zabavlja me to, kao, imaš ribu, moš misliti.

Ovde se završava skica stara, sa desktopa, ovim povodom skraćena...

I danas, u busu kući, setim se pa malo popizdim...

Ovo sve zvuči potpuno imbecilno, znam, i skica je na desktopu zaboravljena, ali onda, pre par dana, na nju me podseti devojka sa kojom se viđam u poslednje vreme (njena definicija). Odvede me na neku žurku, u veliki raspali salonski stan, i posle prvih 45 minuta u kojima sam je viđao na trenove, kako je pijani drugari grle, jako, svuda, i ljube po licu, često, i ona njih, konačno je stala pored mene. Da ostane, činilo se...

Onda su bili dijalozi s početka ove priče, sa sve rukom na dupetu. I dok je tamo negde gledala malu sobu, u ogromnom prepunom stanu, o kom mi je pričala kako izgleda dok smo dolazili, dopisivao sam se sa Čupavim, prepričavao mu scene i smejali smo se: Za to se borimo zar ne? Da!

Kada se vratila, vidno zadihana, njene su nadlaktice bile rumene, disala je duboko, izgovorila onu laž savršeno, dovoljno blesavu, nemarno. U dnu jezika sada je imala slatkasti ukus nekog crvenog voća, ne znam tačno kog, možda od likera, možda od aromatičnog kondoma koji je uspela oprati sa usana. I mene je bilo briga. Na primer, nisam gledao detalje, boju usana, kosu, nisam tražio boru na farmerkama ili majici, ogrebotinu na koži, nisam joj pomirisao ruke, vrat, šake. Video sam samo ono što nije bilo moguće da ne vidim: proteklo vreme, ukus jezika i grudi koje su joj se jako nadimale (a i vreme samo zahvaljujući porukama).

Onda, kada je došla i ostala, prvi put smo pričali kao o tome nečem među nama, poznanstvu i svemu. Prijala mi je tako pijana, malo mekša u glasu i telu, malo toplija i životnija. Ostao sam sa njom (nije više obilazila stan) još sat-dva, i otišao sam kući da spavam. Čak bih mogao reći, najlepše naše veče do tad. Samo da nije bilo tog imbecilnog njenog ignorisanja onog što se desilo, i onog čuvenog: nemoj molim te previše da razmišljaš...

OK, sutradan je, kada sam pričao i o ovom, ležeći pored nje i mazeći je po rukama, rekla kako su oni uvek takvi kad se napiju (možda bi neko maliciozno primetio - samo prema njoj, ali nije tako, bila je još jedna maltretirana, mada ne od toliko njih), čak je i taj jedan lik tako kao ja, baš voli žensko telo i to, onda joj nisu dali da izađe iz sobe i jedan drugi je godinu i po zaljubljen u nju pa se rvala da je puste i bilo joj je neprijatno da mi kaže i koji je meni i što mislim o tom jer, što bi bila sa nekim od njih baš to veče kad nije do sad i da ne mislim previše i da ne userem sve i da bude opušteno kva kva kva... Dakle, sve ono što ionako znaš da će reći bez da preterano misliš o tom. Zapravo, čak i sve što bi mogao da pretpostaviš kao realno da te nije slagala onako glupo.

Ali kad se pojavi laž, prosto preglupa, u svojoj upornosti, šta onda imamo:
• dečaka, nazovimo ga prosto mladen, koji je apsolutno siguran, da se devojka, sa kojom prvi put ozbiljnije priča i pomišlja da su korak bliži jedno drugom, kao dva bića, šta god sutra bilo s njima, malopre jebala sa nekim tipom, njemu nesimpatičnim...
• mladena, koji prelazi preko tog, lako, i bolji je nego inače, manje surov i direktan, da joj ne pokvari momenat u kom ona ima sve što joj je treba, i od svih od kojih želi
• mladena, kome je čak pomalo drago zbog svega tog, što je baš on tu, i taj, koji ima razumevanja, jer, došla je na žurku sa par čašica likera u sebi, nova godina na fakultetu počinje, energija je svud okolo, u mladenu te večeri nije, jesen je, odradila je svoje i vratila se nežnija i mekša, tačno onakva kakva mu je te večeri trebala
• devojčicu, koja verovatno zna da bi sve to sa nekim drugim izgledalo sasvim drugačije, koja bi nekim drugima bila možda i manje sumnjiva, npr. mislili bi da se samo ljubila, i koja svejedno ima potrebu da slaže, savršeno, i pijana, pa, i posle očiglednog mladenovog pomirenja sa bilo čim, pravi se da se ništa nije dogodilo, tako savršeno hladno, a pijana, u zagrljaju prepunom razumevanja, za sve, i tako celo veče... pa malo i sutradan
• šta god da se desilo, zaista je nebitno, ostaje od svega samo nepotrebna vešta laž, a takve su krajnje nesimpatične...

Greota je za onog dečaka, mladena, kakav je bio te večeri i sutradan, jer... Koga nećeš lagati ako ćeš njega? Istina prestaje da ima smisla posle prve ovakve gluposti. Istina prestaje da ima lice posle prve korekcije, jer, ubeđen u najtežu verziju, on je ipak bio tu, i srećan. Možda tek malo sujetan pa mu smeta jedino to kad se ponašaš kao da je ozbiljno glup? Zar je postojalo još nešto što je mogao uraditi ili reći da se osetiš sigurno da mu kažeš bilo šta? I čemu sve to? Ta laž, iz navike? Kao da pred tobom stoji vo...

Da li smo se borili za to Čupavi? Ne. Za to nismo. Želimo svet u kome se lepe stvari dešavaju i ljudi hvataju svoje talase i na njima prolaze, pa i kada sediš sa strane, čekajući najveći svoj, da uživaš dok ih na talasima gledaš i da si srećan, i počastvovan, i da znaš da si taj, ako ti sa talasa, na tren, mahnu... Nismo se borili ni za to da nam prećutkuju svoje kaljuge, da nas od njih štede, jer, kome su nebitne gluposti i sve, ako ti nismo mi? Greota je, štedeti nas takve.