Klod Levi Stros (1908-2009): Vek jednog velikana

Jedan od najznačajnijih antropologa XX veka, utemeljivač strukturalizma, Klod Levi-Stros umro je u 101. godini, saopštila je Francuska akademija nauka. Ideje Kloda Levi-Strosa koji se smatra utemeljivačem moderne atropologije, inspirisale su generacije autora iz svih oblasti društvenih i humanističkih nauka. Za 60 godina naučne karijere, Levi-Stros je napisao veliki broj književnih i antropoloških klasika, kakvi su "Tužni tropi" (1955), "Divlja misao" (1963) i "Mitologika I-IV" (1964-1967).

Na svoj stoti rodjendan, prošle godine u ovo vreme, jedna od najuglednijih francuskih izdavačkih kuća Galimar uvrstila ga je u Panteon najvećih mislilaca, objavivši njegova dela u "Plejadama", što je počast koja se retko ukazuje živim autorima. Tim povodom Tageszeitung je objavio članak Arna Minstera, profesora savremene filozofije na francuskom Univerzitetu Amien, koji je NIN preveo i objavio u septembru prošle godine. Kako ga nije bilo na interenetu, Minserov clanak o Klod Levi-Strosu sam prekucao. 

Uljuđivanje divljaka

Klod Levi-Stros osnivač strukturalne antropologijr, verovatno ne bi mogao yamisliti lepši poklon za stoti rođendan od onog od francuskog izdavača GalimaraČobjavljivanje reprezentativnog izbora iz dela na tankom papiru u luksuznoj biblioteci Pleiade, u renomiranom iu svetu najcenjenijem izdanju poznatog izdavača, koje je namenjeno samo za izuzetno velike francuske pisce i intelektualce.
Zvanična Francuska na taj način ukazuje čast - punih šest emseci pre rodjendana 28. novembra - naučniku i intelktualcu najvišeg ranga. I to onom koji nije samo doprineo etnološkom i antropološkom istraživanjima, svojoj stručnoj oblasti nego i Levi-Strosu koji je mnogo uticao na savremenu filozofijusvojom „strukturalnom metodom". Reč je, bez svake sumnje, o naknadnom ovenčavanju naučne karijere koja je 1960, s pozivom Levi-Strosu da zauzme mesto predavača „Socijalne antropologije" na pariskom Kolež de Fransu, dosegla prvi vrhunac. To je bio početak slavnog pohoda njegovih antropološk-etnoloških studija i pre svega studija o mitologiji tzv.primitivnih naroda, koje su imale takav odjek da od tada antropologija nije više što je bila.
Levi-Stros je rodjen 1908. u Briselu kao sin francuskog slikara Remona Levi-Stros i Eme kćerke elzaškog rabina, rođene Levi. Godine 1925. polaže prijemni za Ecole normale Superiure, školu namenjenu francuskoj eliti. Godinu dana kasnije započinje studije prava na Sorboni. Iste godine, kao osamnaestogodišnjak, aktivni je član Socijalističke studentske grupe. Zanima se za Marksa, Spinozu i pacifistički orijentisanog filozofa Alena. Nekoliko godina kasnije daje ostavku na sve funkcije u Socijalističkoj partiji i 1934. se povlači zauvek iz politike.
Iste godine mu je ponudjeno mesto gostujućeg profesora na Univerzitetu Sao Paolo. Godinu dana po dolasku u Brazil, 1935. kreće na prvu ekspediciju da istražuje obrede,mitove i životne navike Kaduveo Indijanaca u saveznoj državi Gojas, u središtu Brazila. To je bio, međutim, samo uvod u drugu ekspediciju u novembru 1937, u do tada potpuno nepoznatu oblast Mato Groso, čiji je cilj bio da istaži život i običaje plemena Bororo. Maloj istraživačkoj grupi je pošlo za rukom da avanturističkim putevima preko Kuiba - raju „garimpeirosa", brazilskih tragača za zlatom i dijamantima, dospe u centar ove zabačene regije. Levi-Stros ovde zapravo započinje rad kao antropolog i etnolog.
Uspeva da uspostavi prijateljski odnos sa Bororoima, koji žive u skromnim kolibama, podeljeni u više porodičnih klanova, i koji se u suštini izdržavaju od prodaje keramičkih objekata. Levi-Stros kupuje od njih keramiku, fotogarfiše, istražuje jezik, gestove i bračna pravila.Na kraju ekspedicije je imao materijal za knjigu „Osnovne strukture srodstva" (1949), kao i za knjigu „Tužni tropi" koja će se pojaviti 1955.
Veliki odjek koje su obe knjige - koje su 1958. dopunjene i u međuvremenu postale standardno delo „Strukturalna antropologija" - nadaleko izazvale, imao je razlog u tome što je Levi-Strosov pristup odstupio od metoda tradicionalne etnologije i antropologije. On je radikalno raskrstio s klišeima i dogmaa koje su vladale na ovim istraživačkim granama i koje su skutonoše kolonijalne vladavine. Na mesto etnocentričnih klišea o „divljim", „užasnim" i „nerazvijenim", postavio je objektivan opis strukture porodičnih odnosa, obreda i mitova ovih naroda i plemena. Nasuprot prethodnicima koji su bili zaraženi ideologijom kolonijalizma, bilo mu je važnije da uporođuje obrede, običaje i navike, da pronađe strukturalne sličnosti i razlike i da tako odredi invarijante koje regulišu društveni život pod prirodno određenim uslovima.
Kao odlučujući protivnik funkcionalizma i pozitivizma, osnovao je vlastitu „strukturalnu antropologiju" i definisao antropologiju , naslanjajući se na „semiološku lingvistiku" Fernanda de Sosira, kao sistem znakova i gestike, iz kojeg se izvode obredi, bračna pravila, porodični sistemi, običaji i određene forme ekonomske razmene. Umesto da se iscrpljuje u mehaničkom klasifikovanju, gradi most između zapadne civilizacije i arhaičnih društava. Ako je, s jedne strane upravo ovaj aspekt Levi-Strosovog dela bio privlačan i za filozofe - treba pomisliti samo an uticaj koji je izvršio na Žaka Lakana, Mišela Fukoa ili Luja Altisera - on je, s druge strane, bio meta opšte kritike. I to baš kritike onih koji su, poput marksističkog filozofa Anrija Lefevra, oštro napadali antropološki strukturalizam zbog „antidijaliektike", njegovog „antihumanizma" i „neprijateljstva prema subjektu". Na vrhuncu majske pobune iz 1968, francuski sociolog Žan Duvinjo je na Sorboni, koju su studenti zaposeli, pobedonosno objavio kako maj 1968. predstavlja „kraj i smrt strukturaliyma".
U poslednjem poglavlju četvrtog toma „Mitologika", Levi-Stros je odgovorio na različite zamerke i podvukao da ga iznenađuje „kritika strukturalizma izvesnih filozofa, njihov prigovor da je strukturalizam ukinuo ljude i uništio njihove najsvetije vrednosti". „Ovo za mene ima isti efekat", istakao je, „kao kad bi neko želeo da stavi pod sumnju kinetičku energiju gasa, jer objašnjenje fenomena da se zagrejani vazduh diže uvis i da se raspostire, remeti porodični život i kučni moral, pošto bi tako njegova demostifikovana toplota izgubila simboličko i afektivno dejstvo".
„Mističkom isparenju" filozofske refleksije koja polazi islkjučivo od subjekta, sada energično i apodiktički suprostavlja strogo empirijski usmerenu metodiku prirodnih nauka. „U toku 1.500 godina, od vremena Plutarha, filozofi nisu ništa drugo o mmitovima govorili do opšta mesta", glasila je njegova osuda. Ovo je, naravno, za posledicu moglo samo imati to da je sada Levi-Stros optužen i da je sebe načinio apologetu antifilozofije, koja ignoriše socio-ekonomski orijentisanu marksističku analizu i želi da zameni dijalektiku subjekta-objekta „supstancijalnim identitetom". Uprkos svemu, ne može se osporiti da je Levi-Strosu bolje pošlo za rukom od bilo koga drugog da ispita, pomoću strukturalističkih istraživana mitologije naroda plemenskih zajednica, razvoj tih društava i da ih opiše. Preko mita se, napisao je jednom, „priroda kulturalizuje, dok s druge strane mit naturalizuje kulturu, jer se eksplicitno poziva na prirodu da bi objasnio načine funkcionisanja društva ili da bi ih sakrio". I upravo stoga, mit služi kao posrednik nečeg što bismo mogli nazvati „pozitivni model".