Де-градирање

rankot RSS / 02.11.2009. u 19:21

Bioskop u Gornjem Milanovcu
Bioskop u Gornjem Milanovcu
Некада су град чинили пијаца, општина, суд, затвор, школа и црква. Потом је дошло позориште. Затим биоскоп. О њему је ова прича.
За нас, децу Милановца, у то време је биоскоп био главни прозор у свет. Пре тридесет и кусур година, рачунари су били део научнофантастичних филмова, телевизија је углавном била црно-бела, а једини програм на њој намењен нама почињао је у седам и петнаест увече и завршавао се у пола осам. Наравно, и биоскоп је имао посебне програме за нас децу. Дечији филмови су могли да се гледају викендом у 10 изјутра и ваљда у 2 поподне, а радним данима у пет. Филмови су углавном играли два до три дана, а хитови и свих седам, уз пристојних три до пет година закашњења за светском премијером. Од седам и девет увече биле су пројекције за одрасле. Наравно, не само оних филмова „за одрасле" (њих су пуштали од 22), већ свих осталих који баш и нису били за децу. Мислим, тадашњу децу.
За најбоље филмове обично није било карата. У Милановцу су радили тапкароши, а онај ко је хтео да ужива, морао је на време да стане у ред. Прво би се продао први ред балкона (балкон је једно време био скупљи), а онда десети ред десно. Тај зато што је био поред излазних врата и ту су могле да се испруже ноге.
Било је тешко ишчекати да се порасте довољно за вечерње пројекције. А онда, када смо једном порасли, чинило се да више нема препрека. Биоскоп је био само наш. У биоскоп смо ишли заједно, у чопорима ловећи прве слике далеких поднебља, прве страхове, љубави и искуства. Клацкали смо се на шкрипутавим дрвеним седиштима, грицкали семенке бундеве и сунцокрета, кикирики и леблебије, кварили зубе лизалицама и бомбонама, заједно се по први пут у животу плашили гледајући филмска чудовишта, ајкуле, вампире и вукодлаке, заједно по први пут у животу гледали свемирске битке, Брус Лија, Супермена, Тарзана и Џона Вејна. Многи од нас су, по први пут у животу, у биоскопу видели свет. И многи од нас у биоскопу први пут су се љубили. Ево, ја на пример. Признајем.
А онда су дошла времена када су у наше стварне животе ушла чудовишта много страшнија од оних биоскопских. И како су људи полако постајали звери, а држава чинила све да им у томе помогне, биоскоп је бивао све празнији. У томе су помагале и видео касете - стизале су нам умазане копије копија које су виделе оригинале и ми смо у њима тражили макар дух времена, ако већ нисмо могли да видимо слику и чујемо тон. А у нашем старом биоскопу слика и тон бејаху све гори и гори, дрвене столице све неудобније, тапацирунг на балкону све одрпанији, а зимске пројекције све хладније. Као да више никоме није било стало до њега. На крају, редовни посетиоци били смо само Пеђа и ја. Гледали смо сваки филм који би дошао у наш биоскоп, праштали прекиде траке, рупе у тону и зиму у сали, али и даље били немоћни да се одупремо тој чаролији која је допирала са платна. Нисмо чак више викали ни „изоштри слику".
Све док биоскоп није престао да ради.
Онда смо се разишли, свако је отишао на свој факултет, а биоскоп је постао клуб. Баш добар клуб. У „Синеми" су свирали сви најзначајнији српски бендови деведесетих. Рок, џез, блуз. Место је било старо, али је имало нови живот и то нам је пријало. Док је трајало, а није трајало дуго. Нећу сада да улазим у то зашто је и „Синема" морала да умре, ако већ биоскоп није могао да живи. Али, није само онај надземни део те митске зграде оставио отисак у нашим душама и сећањима. У подруму је била прва милановачка дискотека, звана „Рупа". Морам признати да сам био много мали да бих тамо смео да се појавим. Зато сам дочекао њено друго издање. У тој „Рупи 2" доживео сам неке од најлепших тренутака своје ране младости. Осетио како изгледа бити рок звезда макар на један сат. Слушао неке стварно добре песме уживо. Прославио премијеру прве (и једине) представе у којој сам играо. Заљубио се неколико пута. Прославио 11 година матуре. Мало ли је, све то? Цела једна младост, а нечије можда и две.
А онда сам чуо да ће да га руше. И „Рупу" са њим. Дао сам безобразно ниску понуду за план детаљне регулације којим бих показао да биоскоп ипак може да остане ту, а да нова улица може да се помери поред њега, и да се уз то направи леп кружни ток са фонтаном у средини. Нисам добио посао, иако је понуда била најбоља. Нико ме није питао ни за идеју, јер овде политичари имају боље идеје него стручњаци. Покушао сам да утичем на све људе за које се надам да би могли да га спасу. И нисам успео.
Јутрос, гледао сам како му скидају кров. Лепи стари ружичасти брод којим смо пловили у разне пустоловине, ускоро ће нестати са лица земље. Срушиће га по налогу неких људи који вероватно никад нису могли да разумеју оно што се у њему збивало.
Уместо да га окрече, препокрију и среде, а онда дају неким новим нараштајима да га арче по својој вољи, као што смо то ми радили, избрисаће га из матрице овог града заједно са његовом подземном душом чије је сводове осликао Чича-Илија, ако не грешим.
Зар није могао да постане центар за младе? Зар није могао да постане музичка школа или центар за алтернативну уметност? Зар није могао да добије статус споменика културе? Зар заиста више никоме, осим нас неколико, до њега није стало?
Ускоро, нестаће и зидови, затим и подрум, а онда ће остати само наша сећања и ретке фотографије. Пар видео снимака. Неке приче. Горчина. И ништа више.
Позориште немамо већ одавно. Кажу да ће нам укинути и суд. У школама је све мање одељења. Какав ће ово бити град кад у њему остану само пијаца, општина и црква?
Збогом, стари пријатељу. Опрости што нисам успео да те спасем.

Atačmenti



Komentari (2)

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

dunja73 dunja73 23:04 03.11.2009

--

Nek ne sruse samo onom cici na Savincu
shumska shumska 06:04 04.11.2009

Re: --

stvarno tužno
ali lepo napisan nekrolog

Arhiva