Peacekeeping

"Noblesse oblige, my dear Eadred, " they had said; "people like us do not exhibit their feelings. We do not divorce. Only the vulgar divorce."

Vita Sackville-West

Moji baba i deda se razvode. Znam, neverovatno zvuči da dvoje ljudi, koji se približavaju osamdesetoj, posle skoro 60 (šezdeset) godina braka odluče da krenu svojim putem.

Sve je počelo kada je jednog dana baba došla kući ranije sa pijace i uhvatila dedu i geronto-domaćicu na delu. Pretpostavljam da nisu mogli bogznašta da urade, ali očigledno su uradili dovoljno da babi preliju poslednju kap iz čaše. Rekla mu je da joj je dosta prevara i poniženja, da pokupi svoje prnje i ode da živi u Grockoj sa geronto-domaćicom, kad mu se već toliko dopada. Deda je uzvratio da mu ne pada na pamet da napušta svoj novobeogradski stan i da, ako ne želi više da ga gleda, baba treba da pokupi svoje prnje i ode da živi na Bežanijsku Kosu kod svog sina. Onda se baba zabarikadirala u dnevnoj sobi, a deda u spavaćoj, i otpočeo je narodnooslobodilački rat.

Baba i deda su ‘40ih bili u Partizanima. Kažu da ljudi, kad zadju u neke prilično zrele godine, imaju potrebu da ponovo prožive svoju mladost. Nadam se samo da je deda, koji je, na svu sreću prilično dementan, zaboravio gde je sakrio Walter PPK kojeg je svojevremeno oduzeo uhapšenom Gestapo oficiru, i kojeg ilegalno drži u kutiji na vrhu regala, već godinama. Baba je u ratu bila kurir a tokom obnove udarnica, te najgore što ona može da uradi je da pošalje prijateljici poruku da joj nabavi macolu, probije gipsani zid izmedju dnevne sobe i kuhinje, zabarikadira ulaz i onemogući dedi pristup frižideru.

Bilo kako bilo, i koliko god deca imala godina, razvod njima najteže pada. Odlučna da uzmem aktivnog udela u ovoj porodičnoj tragediji, prvo zovem svog oca:

Ja: Ćao.

Tata: Majka ti je na Zlatiboru sa drugaricom.

Ja: Zvala sam tebe.

Tata: Šta ti treba?

Ja: Zovem da pitam da li tebi treba nešto.

Tata: E pa kad si se ponudila, mogla bi da dodješ malo da usisaš i propereš sudove.

Ja: Zašto ne zoveš spremačicu?

Tata: Neću, bezobrazna je, duplirala je cenu.

Ja: Onda zovi svoju sestru, ona je domaćica.

Tata: Hoćeš li ti da dodješ ili ne?

Ja: Ne.

Možda je, ophrvan bolom što mu se roditelji razvode, blokirao svest o tome, i fiksirao se na čišćenje stana. Moj psihijatar moju kompulsivnu potrebu da često perem ruke opisuje kao potisnutu agresiju. Kaže da je preterana potreba za čistoćom izraz osećanja da smo iznutra prljavi.

Nakon što sam završila ovaj nadasve prijatan i koristan razgovor sa tatom, zovem njegovu sestru.

- Ćao, Gago, šta radiš?

- Evo perem tepihe.

(Sve je jasno.)

- Upravo sam pričala sa tvojim bratom. - drukam sopstvenog oca. - Zvaće te da dodješ da mu malo usisaš i propereš, pošto mu je žena na Zlatiboru, a spremačica je mnogo skupa.

- Ma on i njegova majka nisu normalni, Jovanka, jel ti veruješ šta se dešava?

- Ne. - trudim se da zvučim što ozbiljnije. - Zato te i zovem, da čujem kako si?

- Sad je našla da se razvodi! - vrišti moja tetka u napadu histerije. - Celog života joj nije smetalo što joj se muž švaleriše, a sad odjednom više ne može da ga trpi! Šta će da uradi kad se razvede? Da neće možda ponovo da se udaje? Kakva blamaža, majko mila!

Buržoaski moral. Nikada ga nisam razumela.

Pošto sam utvrdila da će deca nekako preživeti kraj babinog i dedinog braka, krećem put ratne zone u nadi da stvari još nisu otišle predaleko. Na svu sreću, imam ključeve od stana i ulaza, pa mogu da se probijem, jer, s obzirom na to da se interfon nalazi na sredini hodnika, takoreći na ničijoj zemlji, baba i deda ovih dana ne otvaraju vrata nenajavljenim posetiocima.

Prvo kucam na vrata dnevne sobe. Baba odškrine, proviri, i pusti me. Nakon što smo razmenile par kurtoaznih reči o vremenu i zdravlju, ona se hvata vaze u kojoj stoji osušen buket cveća, gura ruku unutra i vadi svežanj novčanica od 1.000 RSD, od čega dve daje meni.

- Nemoj baba, aman-zaman, imam ja dovoljno dobru platu a ima i muž te ne oskudevamo ni u čemu, veruj mi.

- Uzmi, ćeri, - tutka mi ona pare. - da ti se nadje. Uvek da imaš svoj dinar, jesi čula, da ne zavisiš od muža ni u čemu! Muž ti nije ni rod ni pomozbog! To može samo da ti jednog dana psinu napravi ko meni onaj tamo.

Sa prezirom pokazuje glavom u pravcu spavaće sobe.

- Je li, baba šta se to dešava?

- Jel se sećaš ti ćeri, kad si bila mala, pa kad ste živeli sa nama u stanu? Jel se sećaš?

Naviru mi slike iz detinjstva kada me je baba cupkala na kolenu, hranila grizom i pevala: "Idemo, radimo, novu prugu gradimo..."

- Sećam se. - odgovaram setno.

- E, a jel se sećaš kad sam te učila da podigneš slušalicu kad onaj magarac priča tamo u spavaćoj sobi, da mi kažeš jel žensko ili muško s kim priča?

- Sećam se.

- E, ćeri, nisi ti imala pojma, al on je tada imo švalerku, Makedonku, udovicu. On je zvao na telefon samo kad ja nisam kod kuće, pa sam morala tebe da podučim da ga uvatiš mesto mene. E, jednom, tako, krene on u švaleraciju, a ja se dogovorim sa Ginom, laka joj crna zemlja...

(Gina je bila komšinica i najbolja prijateljica moje babe.)

- ...da ona uzme da ga prati. I dodje ona, kaže tu i tu je otišao, jeste, tu mu živi neka kurva. E pa, nisam ja tela da trpim bruku, dve ulice od mog stana da od mene pravi budalu. Odem kod frizera da mi stavi trajnu, pa obučem najbolje italijanske cipele i suknju što mi je tvoj tata doneo iz Trsta, ponesem dokumentaciju, i pravac njojzi na vrata.

- I?

- Ona sitna, crna, sve joj se brčići vide, odma vidim, njegov tip.

Moja baba je u mladosti imala prirodno nordijski plavu kosu, koža joj je albino-bela a oči isprano plave. U NOB-u je bila poznata kao drugarica Belka.

- Ja sam žena od Rajka Šimića, kažem ja njoj. Da me puštiš da udjem da se ne raspravljamo na hodnik.

- A ona? - pitam, nekako sa otvorenim ustima.

- Ona me pušti u kuću pa kaže, nesi, on je mene reko da je udovac. A ja izvadim venčani list, pa ga tresnem o sto i reko ajd sad da vidiš!

- I šta je onda bilo?

- Ništa. Posle se ispostavilo da je dobra žena i poštena, nego je onaj hohštapler lagao. Dobre smo drugarice bile, posle se ona udala, prešla da živi kod Fontane, ali smo se posećivale. A njemu je pokazala šipak!

Baba pokazuje šipak, pa nastavlja:

- Nije to bio ni prvi ni poslednji put, nego sam mu ja rekla onda kad je napao vašu spremačicu...

- Vukadinku???

- Jes, nisi znala? Vukadinku je napao kad je došla jednom ovde da mi pomogne, da opere prozore i tepihe. Ja sam mu tada rekla, sledeći put kad ga uvatim u moju kuću to da radi, da ću da ga izbacim. Lepo sam ga upozorila. Nego, ćeri, da odeš ti kod njega pa da mu kažeš, da se rastavimo onako pošteno. Jel oćeš babi to da učiniš?

Kako sam mogla da odbijem?

Kucam dedi na vrata i s one strane čujem jedno iritirano:

- Šta je?

- To sam ja, Jovanka. - vičem.

- Nemoj da se dereš, - dere se on. - ćujem ja dobro. Šta ti treba?

Vidi se na koga je moj otac.

- Hoću da razgovaramo.

Deda odškrine vrata dovoljno da me propusti, pa mi pokaže da sednem u fotelju pored kreveta.

- Šta oćeš?

- Dobro, Rajko, šta se inatiš sa babom, jel te nije sramota?

- Šta ima mene da bude sramota, ona hoće da me isTEra iz moju kuću!

- Prvo, nije tvoja kuća, nego je vaša kuća. Drugo, neće da te isTEra, nego hoće pošteno da podelite...

- Nema šta mi da se delimo, ovo je moj stan! Ona je mene bespravno oduzela 30% stana, nema tu ništa pošteno!

- Rajko, stan je zajednički...

- Ja sam ga platio!

- Ti si ga dobio od vojske kad si došao u Beograd ...

- Ja sam ga dobio, znaći da je stan moj! Ja insisTIram da se poštuje zakon!

- Zakon kaže da sve što se stekne u braku se deli pri razvodu, a vi ste ovaj stan otkupili devedesetih, dakle, stekli ste ga u braku.

- Ona i ja nikad nismo ni bili muž i žena, to da je pitaš kakva mi je žena bila i da li je zaslužila da poDelimo imovinu!

- Slušaj, ovo ovako ne ide. Ne možete da živite u istom stanu kao pas i mačka, nego red je da stan prodate. Ovo je dobra lokacija, više od šezdeset kvadrata, može svako da kupi sebi garsonjeru...

- Ništa neću da proDAjem! Ako hoće, nek prihVAti da živimo odVOjeno u miru, nek javno prizna da je moj stan i da ona samo živi u njemu, i onda smo kvit!

- Je li, Rajko, majke ti, zašto si se ti oženio njom ako ti nije odgovarala?

Rajko gleda setno u daljinu a onda počne da pripoveda.

- Eh zašto? Nije ti, sine, ono vreme bilo isto ko danas. Nije moglo da se radi šta oćeš. Ja sam ti mnogo voLEO jednu moju zemljakinju, iz Suve Reke. Uh kakva je bila sa crnu kosu do pojasa...

Deda odmahuje glavom dok ispušta jedno ccc.

- Pa što nisi nju oženio?

- Nisam mogo, - hvata me deda konspirativno za ruku. - ona se nekom zaMErila pa su joj podMEtnuli da se tokom rata vukla s Nemcima. Ja sam znao da to nije istina, ali šta sam mogo da radim? Ja u Službi, a da se ženim s nekom što se priča da se kurvala s okupatorom, ne ide. Mnogo sam patio.

- I?

- Nisam teo nikad da se ženim ako ne može s njom. Onda mi dodje kolega i kaže da ne budalim, da moram da budem porodičan ćovek ako oću da naPREdujem, da me svate ozbiljno. I taj mi prepoRUći svoju sestru, Cecu.

Kad izgovara babino ime, deda odmahuje rukom.

- PoGLEdam ja njene karakteristike, vidim učestvovala u NOB-u, orden rada, prava žena za oficira. I tako smo se venčali. A nisam je nikad zavoLEO, odma da ti kažem. Valda je ona to oSEćala pa me stalno terala od sebe. Kad me je rodila Gagu, rekla me je da je dosta, i da joj više ne priLAzim. A za švaleracije i to, šta sam trebo da uradim? Nisam mrtav čovek.

Pobedjena partizanskom logikom, kucam babi na vrata i objašnjavam joj da deda neće pristati na otcepljenje, ali da joj nudi više od autonomije a manje od nezavisnosti. Ona se zaklinje da nikad neće odustati od svojih namera da živi u sopstvenom stanu. Ja predlažem da uzme advokata i da stvar tera do Strazbura ako treba, ali da mene više ne mešaju u svoje odnose, pošto niti šta razumem, nit me se tiče.

Onda sam otišla kući i bilo me je sramota da ovu priču ispričam svom mužu.

Disclaimer: These characters and events are fictional and any resemblance to persons living, dead,
or fictional or situations past, present, or fictional is purely and completely coincidental.