Evo mene opet

ili: Kako se rešiti nezvanih gostiju

- Evo mene opet! A vi opet ručate.

- Pa eto malo... (da, zamisli ručamo svaki dan i to u isto vreme)

- Ja bih jednu malu kaficu, al' stvarno malu ako ćete vi piti kad završite. Strašno žurim al eto nađoh malo vremena da vas vidim. Šta ima novo?

- Od preključe baš ništa. Nisi baš morala da se deranžiraš ako žuriš, razumećemo (pa da, popiješ kafu koju ti neko skuva i još ne moraš da pereš šoljice).

- Nego, imam nešto važno da vam ispričam, evo šta mi se desilo.......

(Toliko o žurbi.. Shit!)

I dok sklanjam sudove i kuvam sikterušu prestajem da slušam isprazne priče i razmišljam šta sve treba da uradim kad dotična ode, ponekad klimnem glavom, ponekad se na silu osmehnem. Moja jača (i očigledno pametnija) polovina ostavlja svoju kafu da se hladi na stolu da je posle na miru popije ali uzima da opere sudove i lupa koliko god može taman na granici da iste porazbija, a ja se setih onih čuvenih lupanja u šerpe u pola osam u vreme RTS-ovog dnevnika. Spojio lepo sa korisnim, svaka čast domaćine, skidam kapu!

-     Blago tebi, ovaj tvoj baš sve hoće da uradi.

Blago se osmehnuh, šta da kažem. Ma muka ga naterala, mislim se u sebi.

- Odlično si ga izdresirala.

- Ma on je oduvek bio takav i pre nego što smo se upoznali (sreća pa nije čuo od lupanja u šerpe, nije on kuče pa da ga dresiram)

- Onaj moj neće ništa pa sve moram sama...

- Eto (leba ti - kad, stalno si kod nas)...

Tog trenutka se, ne znam zašto setih scene iz jednog od nastavaka filma Lude Godine (moja generacija će znati, a mlađi neka se raspitaju) kad Dara kaže Žiki: „Žiko, nemoj da si tako prost. Kad god hoćeš da opsuješ, a ti se osmehni.... Evo ovako." I tako ja počeh da se širooooko osmehujem toliko da me zabole vilica, sve do kraja agonije. Otišla - Bronhi (lakše se diše)

Nedelja popodne.... Zamisli, omašila je ručak. Ali zato stiže baš na retke trenutke druženja i opuštanja u našoj maloj porodici. Pokušavam da ignorišem kucanje, ali ona naleže na zvono. Utrčavam u kupatilo i na brzaka sipam sredstvi u WC šolju. Pa imam i ja valjda neku taktiku i što reče Patak Dača: Jesam đubre al' sam bar ostao živ.

- Jao što mrzim kad mi neko bane bez najave - kaže dotična, a ja ne verujem svojim ušima. Samo sam skoknula da vam se požalim.....

- Mogla si i telefonom.

- Ma lakše mi je ovako.

- Izvini, ja taman uletela da oribam kupatilo, to mi je zadovoljstvo baš nedeljom popdne (lakše ti je da se oblačiš, pešačiš 20-tak minuta i dođeš da nas daviš nego da pozoveš.... Muko moja pređi na drugoga!)

- Ma ništa, samo ti radi.... Zamisli, ja danas .......

I tu prestajem da slušam, taman da mi otkriva sve tajne ovog sveta, ne zanima me.... I tu počinje njen monolog. Priča mijoj pozadini. Trudim se da pustim „goluba" kao odgovor, ali ne ide. Toliko puta je izleteo kad nisam očekivala i to u najnezgodnijem trenutku, a sad .... ni vrabac. Baš ništa. Izdade me sopstvena pozadina u najkritičnijem trenutku! Počinjem po prvi put u životu da se nerviram zbog takve stvari. Baš sam spala na niske grane.

I ode.... Na sreću ovoga puta je izgleda stvarno žurila, a ja sam bar neki posao završila. Valjda će joj sada biti jasno da smeta.

Cvrc. Nekim ljudima nkako ne možeš da daš do znanja neke stvari. Kuc, kuc....

I sad razmišljam šta mi valja činiti... Da posolim kafu i to baš onako domaćinski.... Da sipam laksativ sa odloženim delovanjem.....

- Evo mene opet! A vi opet ručate...