Vini Pu u JNA

Ništa tako ne zazveči kao stara uspomena

Otvorio sam oči i mutnim pogledom potražio svetlo. Tamo bolnički prozor s nakrivljenom roletnom, prazan čiviluk i crvena kanta za đubre, kao neka mala radost. Utrnulo telo mi govori da dugo ležim dok zamišljam ogledalo na plafonu i u njemu svoje žute oči, kolika mi je žurba za wc-om. Jedva se oslobodim tri sloja prekrivača i spustim noge na pod, hladan kao babin podrum. Kraj kreveta su velike papuče, poput peraja Kustoovih istraživača okeanskog dna ali ih navlačim i plovim u ćošak.

redov Pu

Šljapam ka toaletu i tražim ruke, nikako da izađu napolje. Gornji deo pidžame ima boju crnog vina, a rukavi mi dodiruju kolena kao nekad „Zani". Toliku tkaninu vidjao sam samo na premijerama u JDP-u. Oko nogu mi lete nebo-plave pantalone, nekoliko puta savijenih manžetni. Na vratima wc-a jeftinim olovkama ispisane razne poruke, u svakoj se pominju intimni delovi ljudskog tela. „Da mi hoće sestra Triša, uloviti belog miša", jedino je što mi se dopalo.

Pustim vodu nad lavaboom i gadljivo dohvatim žućkasti sapun površine ispucale kao baba-strinina peta. Usta dva puta isperem vodom zamišljajući da mi jezik pecka „Zirodent"-ova providna pasta. Obgrlim svoj nesretni kostim i nekako izmanevrišem izlaskom iz toaleta, šljapajući nazad.

O krevet okačen bolesnički list sa kog saznajem „...vojnik taj i taj primljen pre tri dana u polu-svesnom stanju zbog visoke temperature..." U rubrici Dg: piše „pljučnica", što skromnim poznavanjem slovenačkog jezika spoznam kao upalu pluća. Crvenom linijom isrctali dijagram kojim poručuju da temperatura tri dana nije padala ispod 39,4. Na dnu liste spisak lekova poput priručnika latinskih poslovica.

Odgegam se do kreveta i parkiram papuče kao što sam ih i našao. Nasednem na ivicu kad me zadnjica zapecka k'o da sam je u koprive gurnuo. Otkopam nekako put to debelog mesa (mada bejah mršav redov), istegnem vrat ka pozadini te ugledam beskrajno mnogo crveno-plavih uboda injekcija. Pade mi na pamet dobri medvedić Vini Pu koji je kradući med prosuo malo po repu, pa ga pčele izujedale toliko da je do kraja crtanog filma nosio zavoje na dupetu.

Dresura je činila svoje, pa je uvežbani vojnik zategnuo čaršave i poravnao jastuk. Pootvaram zatim fioke i vratanca škripavog ormarića ali nađem samo delove ljubavnih romana,  jednu trulu jabuku i šest do osam mušica sirćetuša. Kad sam ponovo otvorio fioku čujem kako zazveketa nešto metalno. Učini mi se sitan novac, pade mi na um majka, telefonska govornica i šetnja kroz bolnicu. Pružim ruku ka ćošku, rukav zapinje o ivicu, ali ipak dohvatim - okrnjenu petokraku, kakva se na kapi nosi.

Stisnem krnji amblem u ruci i zaplovim dugačkim hodnikom kao kakav paša. Leti odora oko mene, jure me one papuče želeć' da se istrgnu, ali guram ka žamoru nagađajući da tamo ima ljudi. Pred krivinu (sve bolnice imaju te krivine iznenađenja) nahrupi pred mene krupna sestra ruku punih fasickli. S revera joj mangupski visi srebrna pločica s natpisom Silivia Trish, a iz otvorenog medaljona oko vrata smešila se devojčica od nekih osam godina.

Propitala me propisno: i ko sam i znam li gde ću i kako se osećam. Komandom kojoj se ne prigovara reče da je čekam „tu". Prikupim svoj tekstilni oklop uvučem se kod stepeništa i čekam da se gromada od žene vrati.

U crtanom filmu, Vini Puu je slon pomogao da se popne na drvo gde je jeo kruške čekajući da mu zacele rane po dupetu. Mene je Silvia Trish odvela do telefona, a tog popodneva pod njenom prismotrom doneli su mi i pidžamu moje veličine. Silvia mi je ispričala da me je u bolnicu pravo s obronaka planine Vogel dovezao vojnik kome je, žureći da me smesti, otpala zvezda što je nađoh u fioci. „Mislila sam da bi voleo da je čuvaš".

Iz vojne bolnice u Ljubljani izašao sam 12 dana kasnije. Na velike papuče sam se toliko navikao da sam ih s tugom predao magacioneru na izlasku. Obilazeći me, vojnici su doneli moje kvalitetne olovke kojima sam rešavao križaljke i jedan tranzistor koji me je obaveštavao o pravcu puhanja vetra na Jadranu. Posebnom crnom olovkom prefarbao sam poruku s vrata wc-a u kojoj se pominje velika sestra. Soba u kojoj sam lečio pluća i dupe, odmah je bila lepša.

Tražio sam pre koji dan foto-album s nekog mladalačkog planinarenja. Propnut na prste, vukao sam unapred gomilu knjiga iz kevinog ormara kad začuh kako na savršeno izlakirani riblja-kost parket spavaće sobe mojih roditelja, pade okrnjena zvezda...