San zimske noci....

Dolazim kući umoran od posla.....ona me dočekuje....hladan poljubac dobrodošlice umesto pozdrava....skidam se i sedam da odmorim uz cigaretu....ona mi u prolazu nabacuje da mora nešto jako ozbiljno da razgovara samnom.....šta sam opet zajebao?-postavljam pitanje sebi......kao da ga je čula zastaje i upućuje mi ozbiljan pogled......Šta je bilo ?-odgovaram na provokaciju.....Ništa-odgovara ona dok odmahuje glavom i mrmlja sebi u bradu -"Opet počinješ".......spuštam obrve na milimetar od očiju i uvlačim dim ....ni cigareta mi ne prija...čak sta vise.....dim mi ulazi u oči terajući me da ih trljam....."Ma jeste.....nista....kao da sam malouman pa misliš da tim jeftinim odgovorom možeš da mi zamažeš oči.." -nastavljam raspravu koja traje već nekoliko godina.....dok ona prevrće očima u drugoj sobi pokušavajući da završi spremanje koje je planirala još prošle nedelje ja vrtim listu obaveza u glavi od juče i danas i pokušavam stavku po stavku da mentalno štikliram ne bih li shvatio šta sam zaboravio da uradim.......i time izazvao njeno nezadovoljstvo...."Jel znaš šta si zaboravio ?"-odjekuje iz sobe....pitanje kao odapeta strela pogadja moje grudi i srce sada počinje da lupa jače i brže.....kao bik u areni....ponižen i ranjen....počinjem da kopam kopitom po podu...polako spuštajući rogove u pravcu iz kog je strela doletela...."Jel znaš ti šta sam sve ja danas uradio ?"-počinjem svoju priču-"...i koliko sam sinoć sati odspavao ?"-nastavljam sa dizanjem tenzije-"...da li imaš pojma kako se osećam i šta sve treba još da uradim ? "-približavam se kulminaciji dok mi na oči pada crvena koprena kroz koju svi izgledaju kao neprijatelji..."imaš li ti pojma o koliko stvari u toku dana ja moram da vodim računa ? "-gomilam emocije dok u sebi odbrojavam koliko je još ostalo pre nego što eksplodiram......"..i koliko puta ćeš me dočekati posle posla sa ovakvom pričom?"-hvatam zalet i obaram rogove...."...ti nisi u stanju da skuvaš jedan običan ručak ..."-krećem polako da kaskam....-"nisi u stanju da organizuješ sopstveni dan..."-ubrzavam korake-"...stalno se nešto žališ..."-prelazim u sprint...-"....stalno kukaš....ništa ti ne valja..."-dostižem maksimalnu brzinu...-"...nezahvalna jedna kučko..."-sekund pre udara unosim svu svoju snagu i fokusiram je u jednu tačku...-"....ja ću te naučiti pameti..."-zvuk šamara odzvanja prostorijom.....deca nema od straha stoje u uglu sobe.....mokri trag na njihovim pantalonicama govori koliko me se plaše....dok njena kosa leti preko sobe...prateći je kao zastava i pada na lice pokrivajući crveni otisak moje šake na njenom licu......tišina.....i onda krik.....ne njen...moj.......dok se užasnut budim i shvatam......da sam opet sanjao užasan san......da...samo san......moj....ali nečija tudja stvarnost....i svakodnevica....ustajem iz kreveta....oznojan....ubrzano dišem.....tresem se.....ako bih noćne more obeležavao kao uragane ova bi bila na vrhu lestvice....posmatram je dok spava....mirno i tiho....pokrivam je i ljubim u obraz.....srećan što je imam.....srećan što mi nikada nije palo na pamet da podignem ruku na nju....i tužan....što znam da....neka druga žena ovoga trenutka sada drži sklopljene oči.....i plače.....tiho....da je niko ne čuje....opet....