General Ponoš je pokazao oficirski ponos

Misliti svojom glavom, pa još reći šta misliš a da to nije mišljenje šefa, pa još biti okrenut reformama i modernizaciji, nije nikada bilo popularno na ovim prostorima, pogotovo ne u vojsci, a bogami ni u strankama.

Генерал Понош је показао да официру, а поготово генералу, глава не служи само да се на њу стави шапка па макар била и војводе Путника, већ  да се њоме мисли и сме рећи то што мисли. Иначе, за капе је довољан и чивилук. Он је човек који мисли својом главом и са шапком

и без шапке.

 За разлику од многих који су углавном радили и раде на другима,правећи од њих послушнике, Понош је вредно радио на себи и стекао завидно образовање. За оне који не знају, Краљевски колеџ који је завршио у В.Британији школује највише војне, дипломатске и политичке функционере у области савремених међународних односа, спољне и одбрамбене политике.То га квалификује да може бити на свакој високој дужности па и министар, за разлику од многих који би тешко без страначке припадности могли бити и нижи руководиоци тамо где су сада највиши.

Када је својевремено Колин Пауел после  дужности начелника генералштаба постављен на место државног секретара за иностране послове САД, или код нас Коча Поповић, нико није ни сањао да ће у некој даљој будућности бити говора о неком генералу Поношу који би, наводно , могао бити помоћник министра..

Управо ових дана су поново актуелне калкулације, шпекулације, нагађања, погађања, надметања и подметања о томе да ли ће генерал Понош бити пензионисан и отићи на дужност помоћника МСП.

Да ли је случајна коинциденција или не али управо када посланици скупштине Србије на онако скандалозан начин пред празном салом расправљају о , после Устава, најважнијем документу- Стратегији националне безбедности, опет је у медијима актуелизовано на коју ће дужност ићи генерал Понош. Подсећања ради, он је пре 9 месеци рекао да држава нема Стратегију националне безбедности, па тиме ни полтику ни Стратегију одбране, док су га неки нападали да то што немамо не значи да их нећемо имати, па на основу чврстог уверења да ћемо имати, има се сматрати да имамо. Понош је био у праву.

Опет су се јавили дежурни аналитичари опште и посебних намена, прогнозери и остали погађачи да изнесу свој стручни став.

У мору глупости прво се чуло да генерал треба да поднесе оставку на садашњу дужност. Нема везе што генерал не може поднети оставку већ тражити да буде пензионисан.

Онда, да генерал није стручан за тако стручне послове у дипломатији. Нема везе што нема везе јер заступници тих мудрих мисли немају појма ни шта је дипломатија, ни војна дипломатија ни дипломатија на врху, а како да знају шта је то на врху када се не потруде да се помере са дна. Ти исти критичари , користе сваку прилику да оспу паљбу по кадровским решењима у МСП, те како су млади, немају искуство, немају највише образовање итд. Е а кад се појави генерал коме ништа од тога не могу замерити, онда му замерају што је био, и још је, генерал.

Исти ти принципијелно не примећују кад неко из МСП са места 1.секретара дође у министарство одбране на место помоћмика министра. Ко је ту блесав, ко се прави блесав и кога праве блесавим. Не, све је то ОК тако се странке испогађале.Није никоме толико сметало када су на амбасадорска места одлазили гинеколози, психијатри, психолоти, сексолози,инжењери,новинари, писци, дописиници и страначки исписници, али сада се брину о стручном профилу човека који има више дипломатског искуства од свих нјих заједно и многих одвојено. Намере су очито задње.

 Наша традиционална особина је да се успеси других не праштају и свакога ко одскаче од мршавог просека снажно вуку назад, као у оној причи о казанима.

Е па још ако је то официр или генерал сваки и неписмен цивил сматра да је као цивилна контрола има да оцењује његову способност.Нажалост, при томе није еталон савремени официр 21.века већ наша традиционална мерила да војник нема шта да мисли , има ко уместо њега мисли, да осим војних правила и прописа не треба нити зна било шта више. А ако још и покаже толико дрскости да каже аматерима да су аматери, а они се баш сматрају експертима за одбрану, онда ће бити у проблему.

Понош  је имао храбрости да демантује све оне који су сматрали да је боље имати послушног него образованог и генерала који сме да каже шта мисли. И по томе је он атипичан генерал, јер има оних који су због каријере спремни да полтронишу и страначким средњошколцима и несвршеним студентима.

Понош је атипича и по томе што је радио на себи и поред војног стекао и високо цивилно образовање, научио странски језик и комуницирао са странцима, не ћаскања ради већ ради изучавања искустава и модела како реформисати и створити савремену војску. За разлику од неких ранијих начелника генералштаба, Понош се коректно односио према политици и политичарима и није се упуштао у расправе о ономе што је надлежност политичког руководства.

Од 2000.године сви су се окомили на војску, све експрес новопечени експерти али се са реформама почело тек доласком Тадића на место министра одбране.Међутим, било је то без икакве политичке подршке државе и све што је урађено , урађено је захваљујући личном ентузијазму тада Тадића а касније Поноша као НГШ.

Док је војска ишла у реформе у министарство одбране се усељавала страначка политика и страначки кадрови тако што су на кључне позиције довођени страначки људи, а они даље своје пријатеље, који се први пут у животу срећу са том врстом посла. Имају десетак флоскула које обрћу зависно шта је политички актуелно- НАТО, ПзМ, војна неутралност и у круг, путујући по свету.

Како онда објаснити да се сваки министар одбране већ након прве године свог мандата хвалио огромним реформским успесима, па сваки говорио да је поправио оно што су други покварили и тако до данашњих дана а са реформама се стало.

Да ли је логично да сваки министар одбране чим дође мења комплетно руковоство министарства и доводи свој “менаџмент” и већ након неколико месеци изађе у јавност и хвали се радикалним позитивним реформским променама и резултатима у односу на предходника.
Ако се тражи да пуковник начелник оделења има завршену Школу националне одбране, што је ранга  доктората или специјалистичких студија, и да има искуство у раду на тим пословима, како онда објаснити да ће рад бити унапређен и стручност подигнута на виши ниво ако на то место дође неко коме се страначка припадност или лично пријателјство рангира као докторат. Или, да ли је нормално да људе пензионишу а онда неке лојалне пензионере приме да раде по уговору о делу
 Министар Шутановац говори о “демилитаризацији” министарства, уместо  о рационализацији. Каже да ће из министарства протерати официре и довести цивиле, што је у најмању руку смешно као кад би из министарства вера иизбацили све вернике или из министарства здравља лекаре. Крају то што има познатих искустава из суседних земаља које су такве непромишљене одлуке кориговали, а у међувремену изгубили време

Прво је држава вежбала на војсци смањење бројног стања упоредо енормно повећавајући државну адфминистрацију, а онда прешла на методско-показну вежбу како да војне пензионере смањујући им пензије што брже сведу на “разумну меру”. Истовремено, вишеструко су повећана примања активних како би били захвални и лојални.

Што се тиче цивилне контроле и рада Одбора за одбрану и безбедност, то је посебно питање озбиљности и нашег парламента. Па још онај члан Одбора рече да су они свете краве (вређајући сами себе јер крава је крава па макар и света) што довољно говори колико се наши политичари секирају.баш као робијаш за државу.

Цивилна контрола не значи да баш сваки цивил  контролише већ да тај цивил прво мора да научи шта је оно што контролише.

Уосталом, није ли  расправа о Стратегији националне безбедности показала колико су нам народни посланици одговорни и колико уопште знају о чему се ради, а шефови странака им нису рекли. Расправа о тако важном документу одвијала се претежно у празној сали.

Да поновим, још немамо усвојену Стратегију националне безбедности ни Стратегију одбране пошто се исте налазе у скупштинској процедури. Значи, Понош је био у праву кад је рекао да та документа немамо.

Испада да нису криви они који су били дужни да дефинишу државну политику и политику одбране, већ онај ко то јавно каже.

 Понош је, као и епископ Григорије , рекао истину, а то се код нас здраво не воле.

О свим мудровањима и нагађанима на задату тему  може се прочитати ovde, ovde, ovde,ovde.