Na putu do posla, 12. oktobra, leta godspodnjeg 2009.

Na moju veliku žalost, primorana sam da svakog dana na posao idem javnim gradskim prevozom. Istim onim u kom ljudi imaju običaj da odišu mirisima koji više priliče javnim toaletima.

I tako, jutros, dok sam pokušavala da pronađem svoje "happy place" u kome ljudi imaju svest o neophodnosti REDOVNOG i TEMELJNOG održavanja lične higijene i tako zaboravim na oblake parfema marke "oznojaž", "necu da perem zube i tačka", "beli luk za doručak" i slično, autobus staje u stanici i ja vidim sledeći prizor: odmah iza stanice se nalaze 2 privatne kuće čija su dvorišta odvojena metalnom ogradom. Pri dnu ograde stoji malo belo persijsko mače (čisto i uredno, sa sve svetloplavim okovratnikom) i gleda svoja posla. Par koraka dalje stoji čovek, koji u jednom trenutku lepo zama'ne nogom i šutne to isto mače. Zašto je to čova uradio? Beats me. U tom trenutku sam ja osetila, ako ne mržnju, a ono bar neverovatno veliku količinu netrepeljivosti prema tom čoveku. Iskreno, da nisam već bila u opasnosti da zakasnim na posao, izašla bih iz prevoza i šutnula ga.

To mi je bio prvi impuls. Dakle, ne da ga civilizovano pitam zašto je to uradio, i da mu ukažem na nevaljanost njegovih postupaka (što bi verovatno dovelo do toga da i ja, posle mačeta, dobijem ćušku) nego, prosto i jednostavno da ga odalamim iz sve snage.