Kao da chujem kako kaplje proshlost,negde tamo,u daljini…
Osecam kako mi trnje para ochi,ne vidim svoj odraz u ogledalu,a znam da sam tu negde…
Napolju neka tama…
Samo se nazire Krvavi Mesec i poneki zrachak crvene boje,koji bezhi sa Meseca i dok udara u zemlju,kao da peva neku svoju pesmu…
Trazhim sebe na slapovima zaborava,zhelim josh jednom da udahnem dah zhivota,koji sam izgubio negde u detinjstvu…
Ne!Ne zhelim!Ne zhelim da se secam,ne zhelim!
Ne zhelim stara secanja,bude mi nova osecanja.
Setim se ljudi koji mi nedostaju,a kojih vishe nema,koje sam ispustio pored puta, zhivljenja,prokletog zhivota…
Ne zhelim stare slike kojih vishe nema!
Jer u mojoj dushi je mrak,najcrnji.Ne osecam vishe nishta…Ne zhelim!
Vishe ne osecam ni taj podmukli nozh,koji mi stoji u ledjima,od krvi zardjao.Taj nozh koji nisam zheleo,koji nisam trazhio…
Vishe se i ne secam ko je taj nozh tu zario.Samo znam da je tu,i da ga nosim sa sobom…
I kroz hodnike zhivota,uvek se nashao josh po neko,da dohvati taj prokleti nozh,da ga josh dublje zarije,kao da trazhi moju dushu.Kao da mozhe da je nadje…
A niko i ne zna moju dushu,ne zna shta je moja dusha…
Ne zhelim vishe da mislim.Ne zhelim da osecam,jer osecanja vishe nemam.
Samo zhelim da legnem.Da spavam…Pa makar se sutra i ne probudio!
Makar vishe ne video svetlost dana,briga me!Ne treba mi ni dan,ni noc,nishta mi ne treba!
Ne zhelim da slusham vishe buku ljudi,koji mnogo prichaju,a malo kazhu…
Koji samo prichaju,a nishta ne rade.Ne zhelim!
Gde su svi oni ljudi iz proshlosti?!Gde su nestali,meni dragi?
Zashto su se mnogi promenili,od sebe pobegli,od mog se srca odvojili?
Zashto smo svi mi ljudi,a zashto je tol`ko teshko biti chovek?!
Necu da pishem.Ne zhelim.Zashto bih pisao,kada znam da ne zhelim da prochitam to!
Samo hocu da legnem,da gledam u plafon,da ne mislim ni o chemu…
Dok me san ne savlada.Taj retki gost kome se radujem,kome se nadam…
I hocu da zaspim!Zhelim da spavam!
Pa makar se sutra i ne probudio!
Makar nestao bez traga,kao da nisam ni bio!
Makar niko ne zaplakao zamnom,makar nikome ne nedostajao…
Ionako ni mene niko pitao nije,kako cu ja bez njih kada odu!
Da li je bolje otici,ili ostati,dok drugi odlaze?
Da li je najsebichnije otici,a ostaviti one koji ostaju da pate!?
I opet vidim Mesec.Kroz prozor…
Krvavi Mesec…Nikad nije bio ovakav…
Kao da zheli da udje kroz prozor,da mi neshto kazhe…
Tishina!Slushaj…Chujesh!?Kao da neshto govori…Kao da neshto kazhe…
Ne mogu da zaspim…Ne mogu…
Neshto mi je govorilo:”Ustani I Izadji Napolje”…….
Ustao sam,obukao se,uzeo Katanu i izashao na ulicu.A napolju kisha lije,”kao iz kabla”.Skoro da se jedva nazire ulica i ljudi koji trche,kako bi se od kishe sakrili.
Ali meni kisha ne smeta.Ja volim kishu.Navikao sam na nju…
Kako sam zakorachio na ulicu,pao sam.Noge su me izdale,odjednom,nisam znao shta se deshava.
Opet i po ko zna koji put,osetio sam ukus mokrog asfalta u ochima.Licem okrenutim ka zemlji,lezhao sam na asfaltu…
A kroz glavu,neke misli…
Da li se sve ovo deshava sa nekim razlogom,ili sami krojimo svoju sudbinu?
Razmishljam i lezhim,bujica kishnice prelazi preko mene…
Znao sam da ce ovo biti noc,kada ce se sve promeniti…
Brzo sam ustao,rukama sklonio vodu sa lica i krenuo prema gradu.
Ispred mene se ukazala shiroka ulica,sa prelepim drvoredima.Sa obe strane,po trotoarima,stajalo je prelepo drvece.Kapi kishe odbijale su se sa listova,koji su poigravali dok se crvena svetlost,koja je dolazila sa Meseca,odbijala od njih.
Napravio sam nekoliko koraka i zachuo oshtri zvuk kroz vazduh.
Jedino shto sam video kako se crvena svetlost odbija,kao od ogledala,i baca zaslepljujuci odsjaj…
U sledecem trenutku,Katana mi je bila u rukama i jakim udarcem odbio sam shuriken,koji je bio upucen ka meni.Odjeknuo je zvuk chelika u kishnoj noci.Odbijeni shuriken poleteo je ka betonskoj ogradi okolnih kuca i okrznuo crnu machku po repu,koja je bezheci od kishe,hodala po ogradi…
Krenuo sam josh dva koraka napred,a onda…
Jako cepanje vazduha i 6 istih svetlosti ka meni…
Na trenutak,slika je stala…
U delicu sekunde uochio sam josh 6 shurikena,kako lete prema meni.
Taj delic sekunde,kada slika staje,dovoljan je pravim ratnicima da odluche shta ce sledece uchiniti.Napornim treniranjem se stiche ovaj fenomen “zamrzavanja slike”.Fenomen za koga znaju samo retki…
U sledecem momentu,Katana je letela kroz vazduh,a odbijeni shurikeni razleteli su se na sve strane.Dok su leteli,kidali su lishce,pucala su stakla na okolnim kucama.
Stao sam u gard,sa machem ispred sebe i ochima “shetao” po okolnim zgradama i drvecu…
Uochio sam njih 7,iako su se kretali nechujno i bili majstori u sakrivanju.
Pocheli su da silaze sa drveca i sa krovova,onako,jedan po jedan.Gledao sam ispred sebe,stajalo je njih 7,svi su bili tu.Znao sam ko su…
Bili su to Shogunovi ratnici,7 crnih nindzi,poznati po svojoj veshtini i snazi.
Za njega su zavrshavali prljave poslove,koje Samuraji zbog kodeksa chasti nisu mogli.
Radili su za novac,a takvima nishta nije sveto…
Bili su strah i trepet u gradu.Svi su znali za njih,svi su ih se bojali.
Krenuli su na mene.Pochelo je machevanje.
U vazduhu se osecao miris chelika i miris uskoro prolivene krvi…
Okruzhili su me ispruzhenim katanama,koje su im “lezhale” na levoj ruci.
Opet su napali,ali ja sam ih odbijao,leteli su machevi kroz vazduh.
Nisu mogli nikako da mi pridju i zadaju barem jedan udarac,kojim bi me zaustavili.
Ponovo su se okupili oko mene u krug,u formaciju za grupni napad.
Istovremeno su podigli macheve visoko,ne bi li me napali odozgo,gde necu moci sve da ih odbijem.Ali zaboravili su jedno…
Zaboravili su,sa kim imaju posla.Vratovi su im ostali nezashticeni…
Kruzhnim okretom,otsekao sam im glave jednim udarcem…
Dok su glave letele kroz vazduh,njihova tela ostala su na nogama.Iz vratova shikljala je krv u talasima.Onako kako njihova srca chine poslednje otkucaje…
Stajao sam nepomichan…
Katana je bila spushtena,tamo gde se zatekla poshto je poletela i poslednja glava…
Dok sam vracao Katanu u korice,u istom trenutku tela svih njih,pala su na zemlju oko mene.Pratio ih je zvuk zlatnika,koji su odzvanjali po asfaltu…
Bio sam okruzhen gejzirima krvi,koji su se polako gasili…
Njihova krv se slivala u oblizhnji slivnik,a ja sam nastavio da koracham dalje…
Znao sam da je ovo noc smrti i da vecheras Shogun mora umreti…
Shogun je bio najjachi ratnik u gradu.Okruzhen najboljim ratnicima oko sebe,koji su ga slushali bez pogovora.Niko nije znao kako on izgleda,jer mu niko nije video lice.
Svi su ga se plashili.Svi,osim mene,i on je to dobro znao…
A ja sam znao jedno…
Znao sam da se Shogun plashi mene.Znao sam da zna,da sam jedini ratnik,koji mozhe da mu se suprotstavi.Koji mozhe da ga pobedi.
Zato je poslao svoje nindze,zheleo je da me skloni.Ali to mu nije uspelo…
Morace to sam da uchini,ili ce platiti glavom…
Vecheras ce umreti jedan od nas.Samo jedan ratnik,od dvojice najjachih,ostace u ovom gradu.Ostace,ili onaj od koga se svi plashe,ili onaj,jedini,koga se on boji.
Veceras je noc,kada ce sve biti jasno.Ovaj grad postao je pretesan za nas dvojicu.
Veceras jedan od nas dvojice mora umreti…Ovo je noc smrti…
Krenuo sam ka njegovoj kuci…
Shogun se nadao,da ce njegove nindze doneti,za njega,lepe vesti…
Ali njegove nindze se josh nece ni ohladiti,kada cu svojim ochima smrznuti njegov pogled…
Ishao sam ulicom i gledao sa strane.Kisha je i dalje padala…
Prolazio sam kuce u kojima se je,tek ponegde,nazirao poneki trachak svetlosti.Ulica je bila mrachna.Pusta,nigde nikog.Svi su se vec sakrili po kucama…
Moja teritorija.U mraku se osecam kao kod kuce…
Posle nekoliko minuta,stigao sam do uzbrdice.Ulica je vodila do njegove kuce,koja je stajala na vrhu.
Velika kuca,nalik dvorcu,sa kulama sa strane i jednom u sredini.Iako su svetla bila upaljena u svim sobama,delovala je,nekako,sablasno.Ispred kuce veliko dvorishte,ukrasheno travnjakom i nekim figurama koje su napravljene od zhive ograde.Ispred dvorishta velika crna kapija sa oshtrim shiljcima na vrhu,na kojoj je stajao znak Shoguna.
Lichio je na shestokraki shuriken,sa ochima u sredini.Ochi koje zlokobno gledaju,unose strah kod ljudi i kao da kazhu:”Ovde Stanuje Smrt”…
Popeo sam se na vrh i krenuo ka kapiji.Mene te ochi nisu plashile,jer sam znao da smrt nije toliko strashna,koliko je strashan zhivot sa strahom od smrti.
Dok sam se priblizhavao kapiji,video sam kako se sa obe strane pojavljuje po 6 dugokosih ratnika.
Kapija se otvarala,a oni su stajali jedan do drugoga sa rukama spushtenim na machevima.
Stajali su nepomichno i gledali u mene,dok sam im se priblizhavao…
Bili su to Shogunovi Samuraji.Njih 12.Njegova lichna garda,koju je sam odabrao.Nadaleko chuveni,chija je reputacija ishla van granica Zemlje.
Dugokosi,sa kosom vezanom u rep.Crne ochi,ledenih pogleda.Svi su lichili jedan na drugog,kao da ih je ista majka radjala.Svi odeveni u crni kimono,sa belim pojasevima oko struka.
U ochima im se video samo led,nikakav strah,iako su znali ko im ide u susret…
Podigao sam Katanu i pochela je borba.Opet su odjekivali zvuci sudaranja chelika kroz noc,ko zna kol`ko puta prekovanog.Leteli su parchici chelika svuda naokolo,dok su jedan po jedan,padali oko mene.Krv je shikljala i letela na sve strane.Leteli su udovi,delovi tela,padali su presecani na pola.Umirali su bez straha od smrti.Umirali su za onog,kome su se zakleli na vernost…
Ostao je samo josh jedan.Krenuo sam udarcem odozgo,dok je on postavljao svoju katanu u gard za odbranu.Njegov mach je pukao na pola,dok mu se moja Katana zarivala u lice.
Pao je i poslednji od velikih ratnika.Poslednji iz Shogunove garde…
Na sve strane bila je krv.Travnjak je bio zeleno-crven.Po travnjaku razbacani udovi i delovi odece koju su nosili.Kisha je spirala krv sa trave,koja se gubila u pukotinama zemlje…
Stao sam…
Katana je bila u koricama.Desna ruka na njoj.Gledao sam u kucu i chekao da se on pojavi.Znao sam da ce se uskoro pojaviti…
Na balkonu iznad glavnog ulaza,pojavila se neka silueta.Stajala je i gledala u mene…
To je bio on.Shogun…
Gledao sam u njega ne progovarajuci ni rech.Gledao je i on u mene…
Samo su mu se ochi videle,jer je nosio nindza masku na glavi.Maska je bila crvena,kao i odelo koje je nosio.Oko pojasa crni opasach,na ledjima Katana sa zlatnim rukohvatom.
Ochi kestenjaste,sa nekim chudnim sjajem.Omanjeg rasta,sa ne vishe,od 60 kilograma.
Znao sam da su ovakvi ratnici najopasniji,najokretniji,najbrzhi…
Zato ga je i pratio glas najopasnijeg borca.Priche koje su se preprichavale shapatom samo u mrachnim prostorijama,gde su ljudi bili sigurni,da ih nece chuti neko ko ne treba.
Mahnuo je rukom i pokazao ka zadnjem delu kuce.U sledecem trenutku,nije ga bilo.
Krenuo sam pored kuce,kako bih otishao iza.
Tamo,iza kuce,stajao je on.Sa machem izvuchenim iz korica i sechivom okrenutim sa strane,tako da sam mogao da vidim svoj odraz u njemu.Drzhao je Katanu u jednoj ruci.
Gledao me je u ochi i chekao da krenem.Znao je,kao i ja,da je ovo poslednje veche za jednog od nas.Nadao se,da ce to biti moje veche…
Borba je pochela,dok je crvena svetlost sa Meseca,obasjavala zadji deo dvorishta…
Krenuo sam na njega,machevi su nam se ukrstili.Od siline udarca i jakog praska,njegova Katana,podrhtavala je u rukama.
Znao sam da imam vishe snage,da sam jachi,ali to nishta ne znachi.Ne smem ga potceniti.
Dok sam blokirao njegov napad,njegov mach se odbio i skliznuo preko mog lica.Nezhno me je zakachio,kao da me pomilovao njime.Kako se mach sklanjao sa mog lica,za njim je ostajao veliki ozhiljak,iz koga je pochela da curi krv.
Obelezhio me je velikim ozhiljkom na chelu…
Krenuo sam u jak napad.Mach mu je pao od udarca,a ja sam josh jednom zamahnuo.Posekao sam ga od leve lopatice,do sredine kichme.Krenuo je na mene,pomerio sam se u stranu i posekao ga od desne lopatice,do sredine kichme…
Stao je i gledao u mene.Kao da je skupljao snage,da me dokrajchi…
Ali ja sam znao,da ce borba josh trajati…
Krenuo je josh jache…
Dok sam se pomerao u stranu,Katanom sam mu naneo ranu od kichme do donje leve lopatice.Pokushao je iz okreta da me napadne,ali sam ja odbio njegov mach i naneo mu josh jednu ranu od kichme,do donjeg dela desne lopatice…
Opet je zastao i gledao u mene…
Znao je da se poigravam sa njim.Znao je da sam ga obelezhio na ledjima,da sam mu ostavio svoj znak.Znao je da na njegovim ledjima sada ima moj znak,koji kazhe: “W”
Dok sam ga posmatrao,krv iz rane nadirala mi je u ochi.Pocheo sam da gubim vid…
Okrenuo sam mu ledja,kako ne bi shvatio shta se deshava.Vishe nishta nisam video,jer mi je krv ispunila ochi.Jedino mi je ostalo chulo sluha,jedino na njega sam mogao da se oslonim…
Iznerviran zbog mog poigravanja,ne znajuci shta se meni deshava,krenuo je najjache sa gnevom u rukama.Chuo sam kako hitro ide ka meni,gazeci po barama koje su se od kishe stvorile…
To je bila greshka…To je ono shto sam zheleo…
Zheleo sam da iz besa krene na mene…
Pomerio sam se u stranu,dok je njegov mach proleteo pored mog levog ramena.
Kruzhnim udarcem pogodio sam njegov vrat.Mach se zario nekoliko centimetara,taman toliko,da osetim kako mu cepa jabuchicu i kako kida delove njegovih prshljenova u vratu.U tom trenutku,odjeknuo je snazhan grom…
Ruke su mu pale…Katana mu je ispala iz ruku…
Stajao je i gledao u mene…
Kisha koja nije stajala,sprala mi je krv iz ochiju.Vid mi se vratio…
Okrenuo sam se i video njega kako stoji.Prishao sam na nekoliko centimetara od njega…
Dok je gledao u mene,krv je shikljala iz njegovog vrata…Sve dok nije pao…
Pao je na stomak i zario lice u vlazhnu travu.Dok je padao,dohvatio je rukom onaj nozh koji mi stoji u ledjima,koji nosim sa sobom tokom svog zhivota.
I do rukohvata ga zario u moja ledja.Osetio sam sve boli,koje sam ikad osetio.Sve zajedno,najjachu bol.Osetio sam ukus rdje u ustima,ukus krvi,proshlosti,lazhi…
Odgurnuo sam njegov mach sa strane,dok sam moj drzhao u rukama…
Nogom sam okrenuo njegovo telo,koje je podrhtavalo na zemlji,kao da ima groznicu.
Opet sam video njegove ochi,koje su imale neki chudan sjaj…
Gledao je u mene,dok se krv koja je curila iz vrata,meshala sa kishnicom…
Poshao sam rukom ka maski,kako bih video njegovo lice.Zheleo sam da vidim to lice,koje se krilo iza maske.Zheleo sam da vidim lice najjacheg ratnika,koga sam pobedio…
Dok sam polako skidao masku,ukazivalo se je njegovo lice…….
Pao sam na kolena…
Dok sam padao,Katanu sam zario u vlazhnu zemlju…
Ispred mene je lezhala moja ljubav iz detinjstva,koju sam negde u zhivotu izgubio…
Jedina zhena koju sam voleo chisto,iskreno,nevino…
Njeno prelepo lice,svo krvavo,njena plava kosa…
Iz neba je poleteo grom i udario u Katanu koja je bila zarivena u zemlju.
Nisam ni okom trepnuo,gledao sam u nju…
Iz mojih ochiju su potekle najgushce krvave suze,koje su iz samog srca stigle…
Gledao sam kako ispushta poslednji dah…
Kako zheli neshto da kazhe,ali ne mozhe…
Uzeo sam je u naruchje,dok se gasio sjaj u njenim ochima…
Zheleo sam da umrem istog momenta,zajedno sa njom…
Nisam zheleo da je pustim,da ode…
Ljubio sam je u chelo,grlio,dok je njena krv tekla po mome licu…
Kisha je lila i napolju i u mojoj dushi,gromovi su odjekivali kroz gustu noc…
Vetar je nosio moje misli,samo je bol ostala i bivala sve jacha i jacha…
Hteo sam da ispustim glas,ali nisam mogao…Srce mi se steglo,iz ochiju su i dalje lile krvave suze…
U sebi sam proklinjao Boga,sebe,Katanu i chitav moj zhivot…
A iznad nas,gore visoko,stajao je,gledao nas i kao da se smejao,Krvavi Mesec…
Posveceno jednoj devojci iz kraja,koja se zove isto kao jedna zhena iz mog zhivota koju mnogo volim,a koju mi je sudbina dodelila.
WuYah…
The Last Shall Be First…
