Kanalom što ne protiče

Konačno, stiže dobra vest - pozvan sam na intervju! Moj prvi intervju, Uitman Koledž, mala, privatna škola odlične reputacije. Malo je zavučeno mesto, Uala Uala, sasvim na istoku države Vašington, na granici sa Oregonom, okruženo poljima, vinogradima, rekama i planinama. To mi se dopada, ali mi je potreban i velik grad za punjenje nekih baterija i ova izolovanost me pomalo brine. I Portland i Siatl su na više od četiri sata vožnje, a bliže od toga nema gradova vrednih pominjanja i posećivanja. 

Izgleda da su ljudi koji vode koledž svesni ovakvih razmišljanja i reakcija kod kandidata, pa mi, usput, za vreme telefonskog razgovora, kažu nešto veoma ohrabrujuće. Na svakih pet semestara provedenih na koledžu, dobija se jedan potpuno slobodan i plaćen semestar za vreme kojeg zaposleni mogu putovati gde žele i raditi šta im je volja. Ovo mi se veoma dopada i budi dodatni interes za poziciju. Dogovor je da stignem tamo u nedelju popodne, večeram sa šefom i nekoliko ljudi sa odseka, a zatim u ponedeljak zvanično i pojedinačno razgovaram sa dekanom, šefom, nekolicinom ljudi sa odseka, i onda održim predavanje kojim bih svima predstavio sebe i svoj rad. 

Posle svih meseci čekanja i očekivanja sve mi ipak dolazi iznenadno i prebrzo. Petak je i želim da odložim put za koji dan, da bih imao vremena da pažljivo proučim školu i zaposlene na odseku, da se bolje pripremim za razgovore sa njima. Možda će mi ovo biti jedini intervju, jedina šansa da nađem posao ove godine, bolje je sve uraditi temeljito i natenane, bolje je učiniti sve da se ostavi dobar utisak. Odmah mi kažu da je odlaganje nemoguće, jer su već zakazali intervju sa druga dva kandidata, jedan za utorak i sredu, a drugi za četvrtak i petak, tako da mi jedino preostaje nedelja i ponedeljak. Kažu da je već kasno, da se sezona zapošljavanja mora privesti kraju, i da im je dekan dao samo do sledećeg petka da popune poziciju. Posle sva tri intervjua, kad za sedam dana i treći kandidat pođe kući, imaće sastanak na odseku i izglasaće kome ponuditi poziciju. Dakle sve će se desiti, odlučiti i znati do petka i nema vremena za odlaganje i razvlačenje. To je to. 

Odmah kupujem avionsku kartu i do kraja dana razgledam njihovu internet stranicu i razne druge izvore. Odlične kolege, aktivne i priznate, većina dosta mladi, studenti veoma jaki, malo časova, dobre plate, ... neviđeno lepa priroda svuda okolo, i još onaj slobodan semestar na dve i po godine. Već sam sasvim ozbiljno zagrejan za poziciju. Celu subotu provodim u pažljivoj pripremi predavanja i doterivanju slajdova do savršenstva. 

Treba da ustanem rano i uhvatim autobus za aerodrom u 6:45, let za Detroit, zatim Siatl, zatim Uala Uala. Po redu vožnje tamo stižem oko 4:30 popodne, što se odlično uklapa sa predviđenom večerom. Nemam sat sa alarmom, ali cimer svakog dana, uključujući i nedelju, ustaje u 6:00 da bi išao u teretanu, a ja svakog jutra čujem njegov sat, jer u to doba već spavam veoma lako. Za svaki slučaj, pre nego što legnem, upitam ga da li i sutradan ustaje rano, što on potvrđuje. 

- Da, rekao je, ići ću rano u teretanu, jer posle toga imam neke obaveze, što pitaš?

- Ništa, nema veze, onako. 

Mrzi me da objašnjavam, jer mi se već spava, a hoću da se spakujem pre spavanja da bi sve bilo spremno za sutradan. 

* * *

Lepo čujem sat i ustajem. Dok sam se istuširao cimer je već nestao. On pravo iz kreveta ide u teretanu i tušira se tamo. Stižem da nešto i pojedem i odlazim na autobus, koji je stajao na pet minuta od kuće, odmah preko reke. Čekam tako dvadesetak minuta, ali autobusa nema. Ja sam na stanicu zasigurno stigao u 6:35 ili i pre toga. Nije valjda prošao ranije? Nemoguće, razmišljam, to se ovde ne događa, svakako nije mogao proći deset minuta pre vremena. 

Da li da otrčim do kuće i probam da pozovem nekog? Dok to uradim autobus se može pojaviti. A pitanje je i da li ću naći nekoga. Nedelja je ujutru, dok nekoga probudim, objasnim šta se dešava, dok dođe, ... tako verovatno kasnim. Taksi ne postoji u gradu. Postoji, ali se mora zakazati jedan dan unapred! Cimer je u teretani. Da li da ipak otrčim kući? A šta ako autobus samo što nije? Svaki tren nečinjenja polako obesmišljuje pokušaj odlaska kući i nalaženja nekog drugog prevoza, ali svaki tren takođe topi i nadu u dolazak autobusa. 

Čekam još pola sata. Ništa. Ne vredi, propada ceo put. Ne mogu nikako stići danas, a sutra je prekasno. Vraćam se preko mosta i sedam pozadi u dvorište kuće. 

* * *

Između kuće i reke prolazi prazan kanal. Sedim na stazi pored, koja je trebalo da služi da njome konji hodaju dok vuku brodiće po kanalu. Zurim u njegovu prazninu. Nikada nije ni bio pun. Građen je negde na izdisaju slavnog doba mreže kanala koji su povezivali gradove na istoku. Gradnja se odužila i u času kad je bio skoro završen u grad je stigla železnica i učinila kanal potpuno neisplativim i beskorisnim. 

* * *

Posle nekog vremena dolazi cimer. Iznenađen je. 

- Šta radiš tu?

- Ništa, propustio sam autobus. 

- Kako si mogao da propustiš? Lepo sam čuo da si ustao i otišao na tuširanje kad je zvonio sat. To je bilo u pet. 

- Kako misliš u pet?

- Rekao sam ti sinoć, danas sam imao neke obaveze pa sam ustao jedan sat ranije. 

Dakle tako. Poranio sam čitav sat. Autobus je prošao kraj stanice dok sam sedeo tu, iza kuće, do kanala neostvarenih putovanja. 

= = = = = = = beleske = = = = = = = 

Ja odavno imam posao (ovo pišem specijalno za Srđana, da se ne zabrine ponovo). 

Dole na slici je prikazano kako izgledaju oni kanali kad su puni. Ona lepa staza pored je da hodaju konji dok vuku teret uz kanal. 

I još, ako mi neko zameri što na ovaj datum zamaram sa beznačajnim pričama o neostvarenim putovanjima, oslanjanjima na tuđe budilnike, kanalima koji ne protiču i slično, izvinjavam se.