Uhvaćen general!

"Oslobođenjem donjeg toka Sane sa Prijedorom, gornjeg i srednjeg toka Vrbasa s Bugojnom, Donjim Vakufom i Jajcem, te oslobođenjem Dervente, a djelimično i Doboja, u donjem toku rijeke Bosne, te potpunim zarušavanjem cesta, rušenjem mostova i pruga u dolini Neretve, Rame i gornjeg toga rijeke Bosne, 5. korpus NOVJ u potpunosti je izvršio zadatak, postavljen naređenjem Vrhovnog štaba od 17. avgusta, i dostignuti su svi postavljeni ciljevi. Time su bile stvorene bitne pretpostavke da u drugoj polovini septembra otpočne i druga banjalučka operacija.
Prema ranije napravljenom planu štaba 5. korpusa na redu je bilo oslobođenje donjeg toka Vrbasa s Banjalukom i Bosanskom Gradiškom.
Pošto su sve jedinice korpusa do 9. septembra izvršile sve zadatke postavljene u prvoj operaciji, to je štab Korpusa već 10. septembra izdao naređenje za koncentraciju jedinica koje će učestvovati u operaciji na području donjeg toka Vrbasa i koja će, po najvećem gradu Bosanske krajine - Banjaluci, istovremeno i glavnom cilju operacije, biti nazvana banjalučkom operacijom.
S obzirom na to da je 5. korpus ranije (u vremenu od 31. decembra 1943. do 2. januara 1944) izveo prvu banjalučku operaciju, onaje dobila naziv druga banjalučka operacija.
Prema zapovijesti štaba Korpusa od 10. septembra jedinice su zauzele slijedeći raspored oko Banjaluke:
- 4. krajiška divizija sa 6. i 8. brigadom, sjeverozapadno od Banjaluke, na liniji Jošikova Voda - Piskavica - Popovići - Turjak. Njena 11. brigada bila je određena u divizijsku rezervu i prikupljena istočno od Prijedora, sa zadatkom da pritekne u pomoć, ako zatreba, Kozarskoj grupi NOP odreda, koja je imala zadatak da zatvara pravac Bosanski Novi - Prijedor;
- 39. krajiška divizija zauzela je položaje od rijeke Vrbanje i južno od Banjaluke, a na zapad do puta Banjaluka - Jošikova voda, održavajući čvrsto vezu sajedinicama Srednjobosanske divizije na liniji Vrbanja i 4. krajiške divizije kod Piskavice;
- prvi i drugi artiljerijski divizion Korpusa razmjestili su se u rejonima sela Omarska i Donji Orlovci, spremni za pokret i dejstvo;
- Drvarsko-petrovački i Podgrmečki NOP odred dobili su zadatak da ofanzivno dejstvuju sve vrijeme na komunikaciji Bihać - Bosanska Krupa - Bosanski Novi;
- Srednjobosanska divizija sa 14. i 18. brigadom zauzelaje raspored od Vrbanje do Klašnica, na desnoj obali Vrbasa.
Kad je operativni raspored bio izvršen i kada su sve jedinice dovedene u rejone koncentracije, 13. septembra štab 5. korpusa dobio je radio-depešom slijedeće naređenje Vrhovnog štaba:
"U istočnoj Bosni naše snage malene su. Te snage prvenstveno su angažovane u sjevernom dijelu Majevice - Posavina. Na taj način sarajevski sektor, za nas vrlo važan iz vojničkih, političkih i mobilizacionih razloga, ostao je bez naših snaga.
Vama se postavlja zadatak da prodirete u ovaj sektor, aktivirate ga i u pogodnom momentu zauzmete Sarajevo...
Samo tri dana kasnije, 16. septembra, stigla je nova radio-depeša Vrhovnog štaba, slijedećeg sadržaja:
"Pravilnu bi bilo da Vi prema Sarajevu orijentišete vaše znatnije snage i uz eventualnu pomoć trupa iz istočne Bosne u zgodnom momentu zauzmete grad. To bi bilo u slučaju da Nijemci odu iz grada. Treba spriječiti četnike da tamo zauzmu vlast. Sve domobrane koji su prešli nama rasporediti po jedinicama. O puštanju kućama nema ni govora.
Naredite vašim jedinicama da pomognu prebacivanje 28. divizije iz centralne u istočnu Bosnu... "
Primivši dva pomenuta naređenja, štab 5. korpusa obratio se Vrhovnom štabu sa prijedlogom da prvo likvidira neprijateljeva uporišta u donjem toku Vrbasa, zaplijeni u njima oružje i ratnu spremu, i da, istovremeno, izvrši mobilizaciju u Banjaluci i svim ostalim mjestima područja, a onda da krene glavnim snagama u dolinu Bosne. Sa tim predlogom Vrhovni štab se složio.
Neprijatelj je bio dobro organizovao odbranu čitavog prostora u donjem toku Vrbasa, od Banjaluke do Bosanske Gradiške, a najjače odbranu Banjaluke. Grad su opasivale dvije linije odbrane: spoljna i unutrašnja.
Spoljna linija odbrane protezala se od željezničkog mosta, tadašnje industrijske pruge Banjaluka - Kotor-Varoš, na rijeci Vrbas, južnom ivicom pilane, i dalje potok Postranac, rudnik "Lauš", Podbrđe, Hiseti, Karabaševa ulica, lijeva obala Vrbasa do željezničkog mosta. Isturene otporne tačke spoljne linije odbrane bile su: željeznička stanica Predgrađe, samostan Trapisti, selo Petričevac sa samostanom, Rakovačke bare i Gornji šeher.
Prednji kraj unutrašnje odbrane išao je linijom: rijeka Vrbas, od logora Kulina Bana, vojna bolnica, željeznićka pruga do Aleje kralja Krešimira, i dalje njom do potoka Crkvene, lijeva obala potoka Crkvene, Kastel (tvrđava na lijevoj obali Vrbasa) i armiranobetonski most na Vrbasu.
U središtu sistema odbrane posebno je pripremljena grupa zgrada nazvana Citadela, koju su sačinjavale: Upravna zgrada i Banski dvori, zgrada pozorišta i zgrada hipotekarne banke.
U zapovijesti za odbranu Banjaluke stajalo je:
"... imaju se organizirati, zaposjesti i odsudnu braniti spoljni i unutrašnji sistem odbrane sa istaknutim tačkama i Citadela... "
Spoljna odbrana se dijelila na odsjeke:
- odsjek "Lauš" branile su: 14. i 15. satnija 11. gorske pukovnije, 3. satnija 3. gorske pukovnije, 3. ustaška bojna i bitnica 2. topničkog sklopa;
- odsjek Budžak branile su: 15. satnija 3. gorske pukovnije, 6. satnija 8. posadnog ustaškog zdruga, 15. i 16. satnija 4. ustaške bojne, 2. bitnica 22. topničkog sklopa;
- odsjek "Vrbas" držala je 3. satnija 4. ustaške bojne koja je patrolirala lijevom obalom Vrbasa;
- u središtu grada blok zgrada zvani Citadela i Kastel bili su najjače utvrđeni. Tu su bili raspoređeni Nijemci i ustaše u najvećom broju. Sa njima je bilo 750 žandarma i policajaca i vod tenkova. Ukupno u Banjaluci je bilo 5.000 Nijemaca, ustaša, domobrana, žandarma, policajaca, i drugih.
Na komunikaciji Banjaluka - Bosanska Gradiška najjače uporište nalazilo se na aerodromu Zalužani (8 kilometara sjeverno od Banjaluke) sa 1.000 domobrana i ustaša, a na posebnom dijelu aerodroma, bliže Vrbasu, 250 Nijemaca. Na aerodromu je bilo i 48 aviona, te skladište benzina.
Od Klašnica do Bosanske Gradiške - u Laktašima, Maglajanima, Mahovljanima, Bosanskom Aleksandrovcu, Gornjoj, Srednjoj i Donjoj Topoli, na cesti Banjaluka-Bosanska Gradiška, te u brojnim uporištima pored samogVrbasa, bile su raspoređene snage 3. gorskog zdruga, ustaška milicija, folksdojčeri, žandarmi, a okosnica svih tih snaga bili su 5. i 14. njemački policijski bataljon, jačine 1.400 policajaca.
U Kotor-Varošu i Čelincu nalazile su se po jedna satnija 3. domobranskog gorskog zdruga, a u Kotor-Varošu je bilo i 700 ustaša.
U Bosanskoj Gradiški nalazili su se dijelovi 11. gorske pukovnije, jedna četa 5. policijskog njemačkog bataljona i jedna ustaška bojna, jačine 800 ustaša, iz sastava ustaškog odbrambenog zdruga logora u Staroj Gradiški.
Na desnoj obali Vrbasa, sjeveroistočno i istočno od Banjaluke, u spoljni sistem odbrane bile su uključene i snage Srednjobosanskog četničkog korpusa, jačine 1.500 četnika.
Južno od Banjaluke, na terenu Manjače, za odbranu Banjaluke, Nijemci su rasporedili snage Bosanskokrajiškog četničkog korpusa, jačine 1.300 četnika.
Ukupno, u donjem toku Vrbasa, od Banjaluke do Bosanske Gradiške, bilo je raspoređeno 12.000 Nijemaca, ustaša, domobrana, četnika, žandarma, milicionera, policajaca i drugih.
Svim tim snagama komandovao je njemački general-major Karl Krebs fon Devic (Karl Krebs von Dewitz), bivši komandant 69. njemačke divizije.
Sjedište njegove komande bilo je u samostanu Petričevac. Za obezbjeđenje komandnog mjesta angažovano je 400 Nijemaca, od kojih je znatan broj pripadao tajnoj njemačkoj policiji - Gestapou i njemačkoj službi sigurnosti SD (Sicherheitdienst).
Sa Devicom u sjedištu njegove komande nalazio se i šef Gestapoa, major Vili Volter, na čiji predlog su, neposredno uoči početka operacije, pohapšeni mnogi aktivisti i saradnici NOP-a i neki domobranski oficiri koji su po Mačekovoj direktivi vodili tajne pregovore sa četnicima da poslije Nijemaca preuzmu vlast u Banjaluci i nastave borbu protiv jedinica NOV i POJ.
Njemačka tajna policija (Gestapo) 14. septembra otkrila je šifru sekretara Mjesnog komiteta KPJ za Banjaluku, Anđe Knežević, kojaje radio-stanicom održavala direktnu vezu sa komandantom 5. korpusa Slavkom Rodićem. Pošto su se dočepali šifre, nastavili su da održavaju vezu sa Rodićem.
Komandant 5. korpusa je već drugi dan otkrio da se neprijatelj ubacio na vezu i prekinuo je slanje daljih poruka, ali su Nijemci već bili saznali najvažnije - dan i čas početka operacije.
Pošto nisu imali snaga za pojačanje, niti su mogli dobiti pomoć, radio-depešama su pokušali da dezinformišu štab 5. korpusa, tvrdeći da su stigle jake snage u Banjaluku i da stižu i nove. Da bi dezinformacije bile što uvjerljivije, odnosno da bi prikrili varku, pozivali su štab 5. korpusa da udari što prije na Banjaluka, da napadne 16. septembra, jer će, navodno, već idućeg dana, 17. septembra, biti prekasno. Oni su znali da će napad početi 18. septembra i nastojali su na svaki način da stvore zabunu o jačini snaga odbrane Banjaluke i utiču na štab da odustane od napada.
Međutim, štab 5. korpusa se nije dao obmanuti. Preko obavještajne službe dobijao je tačne informacije o stanju u Banjuluci i svim uporištima do Bosanske Gradiške. Na osnovu tih provjerenih i tačnih podataka utvrđeno je jedino da su Nijemci iz rejona Bosanske Dubice prebacili u Bosansku Gradišku 3. kozački puk 1. kozačke divizije 69. rezervnog njemačkog korpusa.

Može se samo zamisliti koliko su njemački obavještajci koji su korespondirali sa Slavkom Rodićem bili razočarani kadaje on 16. septembra poslao radio-depešu Gestapou u Banjaluku, obavještavajući da on zna za njihov pokušaj obmane, stavljajući im do znanja da nisu uspjeli.
Istog dana, 16. septembra, štab 5. korpusa NOVJ izdao je zapovijest potčinjenim jedinicama koje učestvuju u operaciji. Prema toj zapovijesti trebalo je da sve jedinice jednovremeno otpočnu napad 18. septembra u 22,00 časova.
Prema zapovijesti štaba 5. korpusa, 4. krajiška divizija dobilaje zadatak da, uz podršku jednog artiljerijskog diviziona, 6. i 8. krajiškom brigadom (bez jednog bataljona) napadne Banjaluku sa sjeverozapadne strane, od potoka Crkvena do ceste Banjaluka - Bosanska Gradiška. Njena 11. krajiška brigada trebalo je da napadne Bosansku Gradišku, poruši pontonski most preko Save, likvidira neprijateljev garnizon i oslobodi grad.
Jednim bataljonom 8. krajiške brigade, u sadejstvu sa snagama Srednjobosanske divizije, koje će napadati sa istočne strane, trebalo je da napadne i likvidira posadu u Klašnicama.
Štab 39. krajiške divizije dobio je zadatak da sa dvije brigade, 13. i 16. krajiškom, napadne Banjaluku sa jugozapadne strane, izmedu Vrbasa i potoka Crkvene, a 15. krajiškom brigadom da razbija četnike oko Banjaluke. Za podršku snaga divizije, u borbama u Banjaluci, dodijeljen je protivkolski divizion.
Srednjobosanska divizija dobila je zadatak da sa dvije brigade (bez jednog bataljona) forsira Vrbas sa desne na lijevu stranu, uz podršku jednog artiljerijskog diviziona, zauzimajući prethodno na desnoj strani Vrbasa samostan Trapisti, a zatim da prodire prema vojničkom logoru Kulina Bana i centru grada, i da se spoji sa snagama 4. i 39. divizije.
Dmgi artiljerijski divizion Korpusa sa položaja na Pavlovcu (Kota 304 Vranovica - Koprivnjak) dobio je zadatak da tuče Citadelu i Kastel.
Uz zapovijest štaba Korpusa dataje štabovima divizije i 2. artiljerijskog divizioria šema Banjaluke, sajasno ucrtanim granicama divizija i obilježenim brojevima otpornih tačaka i neprijateljevih utvrđenja, koje svaka divizija treba da likvidira. Ukupno je napadalo 11.000 boraca 5. korpusa.
Sve tri divizije otpočele su napad tačno u određeno vrijeme (18. septembra 1944. u 22,00 časova).
Na glavnom pravcu udara 6. krajiška brigada 4. divizije isturila je naprijed 3. bataljon, koji u obliku klina probija spoljnu odbranu neprijatelja. Za njim je nastupao 1. bataljon, prodirući brzo prema centru grada do utvrdenog bloka zgrada, tzv. Citadele. Desno od 1. bataljona izvršioje prodor 2. bataljon do zgrade ustaškog stožera. Tu su se u blizini nalazila tri tenka i artiljerija, koji odmah prelaze na stranu 4. krajiške divizije, učestvujući u daljim borbama protiv Nijemaca i ustaša. Za to vrijeme 4. bataljon 6. brigade, pošto je zauzeo sjeverni dio grada sa Bojića-Hanom, likvidirao je neprijateljevo uporište u zgradi učiteljske škole, zvane Preparandija, i protjerao neprijatelja iz duvanske tvornice. Ujutru je nastavio žestoku borbu za zgradu pozorišta u sklopu Citadela, koju je zauzeo oko 12,00 časova 19. septembra. Zatim je, kroz zgradu pozorišta, probijajući zidove, dopro do Banske palate.
Tako su sva 4 bataljona 6. brigade do podne 19. septembra zauzela položaje oko Citadele. Prvi bataljon koji se nalazio sa južne strane zgrade županije, probijajući zidove zgrada bivši "Batine" radnje, dopro je do zgrade županije. Nijemci koji su se nalazili u zgradi počeli su da se pripremaju za bjekstvo kamionima prema sjeveru, na aerodrom u Zalužane. Štab 6. brigade je izvukao iz borbe 3. bataljon i uputio ga na sjevernu periferiju grada u Bojića-Han (rejon Banjaluke), gdje je dočekao Nijemce sakrivene u dva kamiona sa sanducima stavljenim iznad glava, ali im ta kamuflaža nije uspjela.
Kada su se snage 6. brigade našle u neposrednoj blizini Banske palate i Županije, privučeni su topovi i teški minobacači. Otpočela je žestoka borba, u kojoj su korišćena sva teška oružja, a pored toga upotrebljavali su i razna druga sredstva: kroz probijene zidove, ubacivali su bombe, benzinske flaše i eksploziv natopljen u navlake od jastuka, koji su potpaljivali njemačkim ručnim bombama (handgranate) umjesto upaljača, a benzin su ušpricavali. Zgrade su tučene topovima s bliskog odstojanja, iz engleskih ručnih bacača, zvanih "džon bul" (John Bool). Uslijed dejstva topova, minobacača i detonacija bombi improvizovanih od eksploziva posadaje bila zagušena dimom i prašinom, tako da Nijemci i ustaše nisu mogli dugo izdržati tako jak napad. Hipotekarna banka je jakom vatrom zapaljena. Iz zapaljene zgrade neprijatelj je izbacio bijelu zastavu. Poslije toga vatra je na Hipotekarnu banku prekinuta. Neprijatelj se predao. Županija i okolna uporišta su takođe likvidirana. Neprijatelj je davao otpor još jedino iz zgrade Banske palate. Tada su do te zgrade došli komandant 5. korpusa Slavko Rodić, politički komesar 4. divizije Dmitar Bajalica i komandant 39. divizije Vojo Todorović. Oni su organizovali posljednji napad i juriš na neprijatelja u kojem su i sami učestvovali i tom prilikom su ranjeni komandant korpusa Slavko Rodić i politički komesar divizije Dmitar Bajalica (prvi u ruku, drugi u nogu, ali su ostali na bojištu dok neprijatelj nije razbijen-jedan dio je uništen u zgradi, a drugi je kamionima pokušao pobjeći na sjever, prema Zalužanima,
U bjekstvu ih je dočekao 3. bataljon 6. brigade i vatrom izranjavao i poubijao. Pukim slučajem šoferi su ostali živi, te su, iako ranjeni, doveli kamione pune ranjenih i mrtvih Nijemaca i ustaša na aerodrom u Zalužanima. Upaničena odbrana aerodroma, misleći da nadiru partizani otvorila je žestoku vatru po kamionima i dotukla preživjele. Jedino je jedan vozač - Nijemac ostao živ.
Takoje do 16,00 časova 20. septembra blok utvrđenih zgrada u centru grada zvanih Citadela bio likvidiran.
Dok je 6. brigada vodila borbu u gradu, jedan bataljon 8. krajiške brigade zauzeo je Klašnice i manjim snagama demonstrativno sa sjeveroistočne strane napao na aerodrom u Zalužanima.
Dva bataljona 8. krajiške brigade zauzela su neprijateljeva uporišta u Rakovačkim barama, na sjeveroistočnoj strani grada, prodrli ujutru 19. septembra do vojne bolnice, koju su i zauzeli. Treći bataljon 8. krajiške brigade je napao i zauzeo neprijateljevo uporište u samostanu Petričevac, odakle je pobjegao komandant njemačke odbrane Banjaluke, general-major Devic, sa šefom Gestapoa, majorom Volterom, u pratnji jače grupe gestapovaca i njemačkih policajaca u pravcu aerodroma Zalužani sa namjerom da se iz Zalužana probije prema Zagrebu.
Poslije zauzimanja samostana Petričevac, snage 8. brigade napale su njemačko uporište u Poljoprivrednoj školi na sjevernoj periferiji grada, u kojoj su Nijemci davali otpor cijeli dan 19. septembra, dok nisu pristigli topovi artiljerijskog diviziona 4. divizije i prosto ih raznijeli. Time je prestao otpor u tom uporištu, koje je zatim zauzeto.
Jedanaesta krajiška brigada 4. divizije napala je u određeno vrijeme (18. septembra u 22,00 časova) neprijateljevu posadu u Bosanskoj Gradiški, koja je dva dana prije napada brojala 800 Nijemaca, ustaša i domobrana. Na osnovu dobijenih podataka i računalo se da neprijatelj raspolaže tim brojem vojnika. Pošto su Nijemci tačno znali dan i čas početka napadai poštoje pontonski most preko Save u Gradiškoj još uvijek bio strategijski značajan za Nijemce, oni su naredili da 18. septembra ustaška bojna ustaškog odbrambenog zdruga iz logora Stara Gradiška, jačine 800 ustaša, zauzme položaje oko Bosanske Gradiške, a 2 sata prije početka operacije stigao je u Bosansku Gradišku i 3. puk 1. brigade 1. kozačke divizije, jačine 2.500 Čerkeza. Ta kozačka divizija, pripadala je 69. njemačkom rezervnom armijskom korpusu, sa sjedištem komande u Zagrebu. Taj korpus je preuzeo odbranu rejona Banjaluke od ranijeg 15. brdskog njemačkog armijskog korpusa.
Ne znajući za pristigla pojačanja, 11. krajiška brigada je napala na 4 puta jače snage neprijatelja (preko 4.000 Nijemaca, ustaša i Čerkeza). No i pored tolike nadmoćnosti neprijateljskih snaga, 3. bataljon 11. krajiške brigade uspio je da se probije u grad do parka i da se dočepa prvih kuća. U ogorčenoj borbi koja je trajala 4 sata neprijatelj je uspio da izbaci brigadu van grada. Nakon odstupanja iz grada, snage 11. krajiške brigade zauzele su položaje na liniji: Rovine - Dubrave - Mokrice. Jedan bataljon je držao položaje na Rogoljima, prema Topoli, a drugi prema Bistrici i Bosanskoj Gradišci. Nijemci i Čerkezi sa ustašama odmah su prešli u protivnapad i cijelog dana napadali položaje 11. krajiške brigade, naročito one na Dubravama, u pravcu juga, kako bi prodrli prema Banjaluci i pomogli tamošnjoj posadi. Brigada se održala na položajima i 20. septembra, spriječila neprijateljske namjere, što je poprimilo odlučujući značaj, jer su zahvaljujući tome jedinice Korpusa poslije oslobođenja Banjaluke, sem Kastela, mogle brzo da iz Banjaluke prodru u Lijevče polje, uništavajući slabije neprijateljske posade.
Trideset deveta krajiška divizija izvršila je napad tačno u određeno vrijeme (u 22,00 časova 18. septembra) i za dva dana borbi, dakle, do 20. septembra, vodeći na nekim mjestima i borbu prsa u prsa (u Gundulićevoj ulici), zauzela je najprije spoljna uporišta na Bukvaluku, Gornji šeher, Lauš, a zatim prodrla u grad i u jednom naletu zauzela sve otporne tačke i sva uporišta do linije Sokolski dom, hotel Palas i zgrada gimnazije, blokirajući Kastel, najjače neprijateljevo utvrđenje u gradu. Napad na dodijeljeni rejon grada izvršile su 13. i 16. brigada, a za to vrijeme su 15. krajiška brigada 39. divizije i jedan bataljon 16. brigade gonili su četnike u Rekavicama, Han-Kolima, Karanovcu, Krupi na Vrbasu i u svim mjestima južno i jugozapadno od Banjaluke.
Srednjobosanska divizija, i to 14. krajiška brigada iz doline Vrbanje, sa sjeveroistoka, preko Rebrovca izbila je naVrbas, koji je forsirala gazom, i produžila lijevom obalom Vrbasa nizvodno prema vojnom logoru Kulina Bana, a 18. brigada sa sjeveroistoka, iz pravca Trapista, preko mosta na pilani, prešla je također Vrbas, uz sadejstvo snaga 14. brigade. Te dvije brigade su već 19. septembra oslobodile istočni dio Banjaluke sa vojnim logorom Kulina Bana i svim spoljnim uporištima, ukljućujući i Trapiste.
Dobivši izvještaj da se od Bosanske Gradiške prema Banjaluci probijaju jake neprijateljeve snage, štab 5. korpusa je od snaga koje su oslobodile Banjaluku (8. krajiška brigada 4. divizije, 14. i 18. brigada Srednjobosanske divizije i 13. brigade 39. divizije) i od 11. krajiške brigade, kojaje već bila u dodiru s tim neprijateljevim snagama, formirao privremenu operativnu grupu, pod komandom načelnika operativnog odjeljenja Korpusa, Josipa Mažara Soše, i naredio joj da zaustavi dalji prodor neprijatelja, a po mogućnosti da ga protjera do Bosanske Gradiške.
U Banjaluci radi blokade neprijatelja u Kastelu ostalaje 16. krajiška brigada, bez jednog bataljona, i jedan bataljon 13. krajiške brigade 39. divizije.
Šesta brigada 4. divizije jednim bataljonom je jugoistočno od Banjaluke, preko Vrbasa, čistila rejon od sakrivenih grupa četnika, a ostalim snagama okolinu Banjaluke od sakrivenih grupa ustaša i Nijemaca.
Noću 20/21. septembra 13. krajiška brigada je oslobodila aerodrom i ujutru 21. septembra gonila preživjele Nijemce,koji su bježali nizvodno obalom Vrbasa prema Klašnicama, gdje su ustaše i Nijemci još uvijek pružali žestok otpor pred naletima jedinica 14. i 8. brigade. Među Nijemcima koji su bježali sa aerodroma bio je i njemački komandant odbrane Banjaluke, general-major Karl Krebs fon Devic, a s njim i šef Gestapoa, major Vili Volter, i još 5 gestapovaca. Jedno odjeljenje boraca 2. bataljona 13. brigade sustiglo je Devica, Voltera i ostale, zarobilo ih i privelo u štab bataljona, odakle su preko štaba Brigade sprovedeni u štab Korpusa.
Snage 14. i 8. brigade ponovno su oslobodile Klašnice 22. septembra i nastavile gonjenje neprijatelja iz Laktaša, Maglajana, a već su 23. septembra oslobodile Bosanski Aleksandrovac. Sjutradan, 24. septembra, bila je oslobođena Gornja, a 25. septembra i Srednja Topola. Od 26. do 28. septembra vođene su najžešće borbe za Donju Topolu, u koju su stalno pristizala pojačanja ustaša i Čerkeza.
U namjeri da se povrate izgubljena uporišta u donjem toku Vrbasa sa Banjalukom, neprijateljskim snagama pristizala su pojačanja i sa druge, istočne strane.
Dvadeset šestog septembra štab 5. korpusa je obaviješten da jedna jaka motorizovana grupa Nijemaca i ustaša sa većim brojem tenkova prodire preko Dervente i Prnjavora prema Banjaluci. Na osnovu tih podataka štab Korpusa je donio odluku da počne postepeno povlačiti snage, jer su dva glavna cilja druge banjalučke operacije već bila potpuno ostvarena.
Prvo, zaplijenjeno je sve naoružanje i sav materijal u Banjaluci i uporištima do Donje Topole, koji je većim dijelom bio evakuisan prema Sanskom Mostu, Ribniku i Prijedoru.
Drugo, nekoliko hiljada Banjalučana i Lijevčana stupilo je dobrovoljno u jedinice 5. korpusa.
U vezi sa povlačenjem, štab Korpusa je naredio 14. i 18. krajiškoj brigadi da odmah krenu na područje srednje Bosne i produže borbu sa neprijateljskom borbenom grupom "Rudno", koja je prodirala prema Klašnicama. Komandantu operativne grupe, Josipu Mažaru Šoši, naređeno je da nastavi upornu borbu protiv grupe "Panvic", koju su sačinjavali Nijemci, ustaše i Čerkezi u Lijevču polju (grupa je nazvana po komandantu 1. kozačke divizije), s time što 11. i 8. krajiška brigada postepeno zauzimaju položaje na obroncima Kozare.
Štabu 13. krajiške brigade naređeno je da pomogne evakuaciju preostalog materijala sa aerodroma Zalužani, a potom da sve snage 39. krajiške divizije zauzmu položaje oko Banjaluke.
Štabu 6. krajiške brigade je naređeno da zauzme položaje na desnoj obali Vrbasa, iznad Klašnica, i zadrži borbenu grupu "Rudno" što duže, kako bi se izvukao sav zaplijenjeni materijal, a onda da se povuče prema Ivanjskoj.
Od ispravnih zaplijenjenih aviona formiranaje 1. vazduhoplovna eskadrila 5. korpusa s bazom na aerodromu kod Sanskog Mosta. Ta eskadrila je učestvovala i u ovoj operaciji, i oborila jedan avion protivničke avijacije.
Za drugu banjalučku operaciju treba reći da su je bitno karakterisale žestoke i žilave ulične borbe, gipko manevrisanje snagama i tijesno sadejstvo svih rodova vojske koji su u njoj ućestvovali. A učestvovali su gotovo svi rodovi sa svim vrstama oružja, od pješadije i artiljerije do tenkova i aviona. Haubice su upotrebljavane počev od svojih krajnjih dometa do odstojanja od svega 50 metara u uličnim borbama za Citadelu. Udarne i bombaške grupe su se probijale kroz zidove kuća da bi došle do pojedinih uporišta i likvidirale ih. Tenkovima su dovlačene mine teške i do 500 kilograma i minirana su pojedina uporišta. Na izvjesnim malim prostorijama kocentrisana je vatra iz preko 30 artiljerijskih oruđa i 50 teških minobacača. Upotrebljavane su vatrogasne pumpe za polivanje benzinom i paljenje pojedinih uporišta.
Avioni koji su zaplijenjeni i tenkovske posade koje su odmah prešle na stranu 4. divizije odmah su upotrijebljene u borbi. Neka uporišta za vrijeme borbe prelazila su po nekoliko puta iz ruku u ruke. Na primjer, Klašnice su tri puta prelazile iz ruku u ruke, Donja Topola 4 puta, a uporište Dubrave kod Bosanske Gradiške čak sedam puta. Primijenjeni su svi oblici i metodi ofanzivnih borbenih dejstava u gradovima i na otvorenom prostoru: od noćnog napada, dnevnog napada, uličnih borbi, manevra opkoljavanja, bočnih udara, klinovanja, napada sa artiljerijskom pripremom i bez nje.juriša s borbom prsa u prsa, postepenog nastupanja i postepenog planskog odstupanja do forsiranja rijeke Vrbasa, gonjenja neprijatelja i protivnapada.

...
Jedinice korpusa su zaplijenjenim oružjem naoružale novih 7.000 boraca, tako da je brojno stanje Korpusa povećano od 19.000 na 26.000 boraca.
Štab 5. korpusa u toku septembra, uporedo sa vođenjem velikih operacija, neprekidno je radio na organizacijskom i formacijskom jačanju jedinica Korpusa, tako da je krajem septembra imao četiri divizije:

- 4. krajiška divizija sastava: 6. krajiška brigada, 8. krajiška brigada, 11. krajiška brigada;
- 10. krajiška divizija, sastava: 7. krajiška brigada, 9. krajiška brigada, 17. krajiška brigada;
- Srednjobosanska divizija, sastava: 14. krajiška brigada, 18. krajiška brigada, 19. krajiška brigada;
- 39. krajiška divizija, sastava: 13. krajiška brigada, 15. krajiška brigada, 16. krajiška NOU brigada.
Osim toga, imaoje u svom sastavu i 18 partizanskih odreda: Kozarski, Gradiško-lijevčanski, Timarski, Podgrmečki, Drvarsko-petrovački, Glamočki, Livanjsko-duvanjski, Kupreški, Mrkonjićki, Zmijanski, Jajački, Travnički, Banjalučki, Uzlomački, Vlašićki, Motajički, Visočko-fojnički i Prnjavorski odred.
Već prvog dana oktobra 1944., štab 5. korpusa formiraće od Kozarskog, Timarskog i Gradiško-lijevčanskog odreda 20. krajišku brigadu, koja je ušla u sastav 39. divizije.
...
Zaplijenjenim oružjem i municijom jedinice korpusa su više nego dvostruko povećale svoju vatrenu moć.
Takoje potpuno organizacijsko-formacijski popunjen, dobro naoružan i opremljen 5. korpus ušao u treću, posljednju fazu rata za konačno oslobođenje zemlje."

(Drago Karasijević, 5. korpus NOVJ)

У центру Бање Луке, за последњу одбрану, непријатељ је утврдио три велике зграде, тада највеће у Бањој Луци. То су биле Бански двори, Банска палата и Хипотекарна банка. Непријатељ је подрумске просторије претворио у своје тврђаве, прозоре у пушкарнице; ходници и подруми могли су да прихвате више од 1.000 војника. У истим просторијама били су и магацини муниције, санитетског материјала и прехрамбених намирница. На раскрсници улица непријатељ је изградио бункер са пушкарницама на све четири стране, под ватру је ставио све улице којим се могло прићи овом утврђењу. Овако снабдјевене и утврђене зграде стварале су услове за дужу борбу и ефикасну одбрану. То посебно што се нису могле тући нашом артиљеријом непосредним гађањем, јер су то подруми. Ове три куће биле су повезане са осталим блоковима зграда. Банска палата била је повезана са блоком зграда од Кастелова ћошка, а Бански двори са блоком зграда од Народног позоришта. У систем одбране били су укључени и објекти: Жељезничка станица и хотел "Босна".
О утврђењу и систему непријатељске одбрапе имали смо доста података, али нисмо знали колико ће снага бранити "Цитаделу", да ли су у њој усташе или домобрани. Нисмо знали да ли имају сталну посаду, или ће то бранити снаге које се буду повлачиле са спољњег система одбране. Планом напада Шесте крајишке НОУ бригаде било је предвиђено да чим пробије спољну одбрану, не обзирући се на непријатеља који остаје иза леђа, на лијевом и десном крилу, што прије продире овим објектима с циљем да се што мање снага са спољне одбране домогне овог утврћења. Наша Шеста бригада је нападала правцем: Паприковац — Пишталине, Жељезничка станица — хотел "Босна" — Банска палата.
Борци су били припремљени за напад на Бању Луку. Морал је био на висини. Бригада је кренула на деликатан задатак. Ударним групама на уском простору пробила је спољну одбрану у рејону Паприковац преко Пишталине (гдје је сада "Руди Чајавец" ), као бујица сјурила до Жељезничке станице, хотела "Босне" — до саме "Цитаделе". Одмах јој је пао у руке непријатељски вод тенкова, батерија хаубица, једна митраљеска чета и војна музика. Бригада је заузела Кастелов ћошак, малп логор и Народно позориште. Још у току ноћи почела је да се користи заплијењеним хаубицама, директно је гађала Банску палату.
Када је наступио дан, снаге Бригаде биле су заустављене из већ описаног утврћења. Одмах смо извршили мање прегруписавње да би се избјегла гужва. Једна хаубица довучена је на Жељезничку станицу, а друга у парк, како би непосредним гађањем тукли банске зграде. Одмах је почео напад на утврћење. Наша ватра је била врло јака. Ручним противтенковским бацачима из хотела "Босне" гаћан је бункер који је постављен на раскршћу између ове три утврђене зграде. Борба је трајала цио дан. Напад није успио. Прошла је и ова ноћ. Ваљало је наћи рјешење. Одлучено је да се кроз блокове кућа које су у склопу ових утврђених палата пробијају зидови са два правца: од Кастелова ћошка до Банске палате и од Народног позоришта до Банског двора. Борци су приступили пробијању зидова од Кастелова ћошка, пробили су се до пролаза код фотографске радње "Фото Јакић", гдје су дочекани из утврђене зграде. Командир Друге чете Првог батаљона, Лазо Медић, бомбама је леквидирао прве непријатељске војнике. Он је с горњег спрата био тешко и смртно рањен. Даље се није могло наступати.
С друге стране, од Народног позоришта, наши борци су такође пробијали зидове и доспјели до зграде Бански двор. Када су пробили високи зид који је одвајао двориште Банског двора од блока зграда према Народном позоришту, кроз један мали отвор на зиду посматрали су непријатељске војнике како доносе своје рањенике и превијају их, а одатле преносе у друге просторије. Да би остали неопажени, наши борци нису отварали ватру. Жељели су да непријатељ не осјети њихово присуство у непосредној близини.
Донесена је одлука да се из Ватрогасне гараже довуче мања ватрогасна пумпа, да се мјесто воде наспе бензин, да се поспе зграда бензином и запали. Донесена је пумпа, насут бензин и засуто двориште, али пумпа није била таквог капацитета да би добацила бензин до Банског двора. Пожар је захватио само дио дворишта. Овим пожаром изазвана је паника код непријатеља, јер је био изненађен присуством наших бораца у непосредној близини. Ни ова акција није дала жељене резултате. Борба је продужена, али се непријатељ не предаје.
Замјеник команданта Бригаде, који је сво вријеме учествовао у борби заједно са осталим старјешинама, дошао је на идеју да још нешто предузме. Предложио је Штабу Бригаде да спреми једну снажну мину на двоосовинска кола и падом мрака да мину одвуче помоћу тенка на раскрсницу између Банског двора и Хипотекарне банке и остави кола код бункера, а тенк врати, затим да се мина активира с циљем да сруши бункер који је спречавао сваки наш покушај да се приближимо наведеним објектима. Командант Бригаде је одобрио овај приједлог.
Послан је камион у рудник Лауш, у коме је допремљено око пола тоне експлозива. Довучена су и једна двоосовинска запрежна кола. Све је то допремљено до Кастелова ћошка, у мртвом углу од непријатељске ватре. Дошла је група бораца — инжењераца. Са највећом пажњом је припремљена мина. У двоосовинска кола сложени су сандуци експлозива. Направљен је иницијални метак од око 5 кг пластичног експлозива, монтирано у тај метак 6 детонатора са спорогорећим штапином дужине 12 метара. Тако спремљен иницијални метак стављен је у један сандук. Око њега је још стављено око 100 комада детонатора, а око свега тога динамит. Конопцем су увезани сандуци експлозива у колима и причвршћени за кола како не би пали из кола кад их тенк повуче. Набављена је челична сајла, везана за колску руду да би помоћу ње везане за тенк довукли до бункера ову страшну мину, која ће дићи у ваздух бункер.
Пријетила је опасност да непријатељ не погоди товар на колима. Стријепели смо да случајно неки метак не погоди иницијални метак и детонатори пак не изазову експлозију, што би за нас, који смо били у тенку, било катастрофално. Мислили смо да не би метак пресјекао спорогорећи штапин, али смо зато ставили 6 штапина по 12 метара, па је била мања вјероватноћа да ће се нешто непожељно десити. Све је било спремно.
У тенку смо нас тројица, а тенк је мали. Пало је наређење да инжењерци запале спорогореће штапине. Челична сајла је кроз задњи отвор провучена у тенк и закачена за ручицу која затвара поклопац тенка. Идући Господском улицом размишљао сам: ко ли ће бити жртва: ми, или онај коме је намијењено, или и једни и други? Непријатељ је примијетио да иде неко чудо, али није знао шта је сем што је видео тенк. Ракета за ракетом се распрскавала, ураган митраљеске и пушчане паљбе, меци звече по оклопу као град по торној колиби.
Како се приближавамо бункеру, почеше и бомбе да падају по оклопу тенка. Ево већ смо стигли до циља. Сајла се стегла, па се не да скинути да оставимо кола са мином. Због тога је тенк за тренутак морао да застане. Сајла је откачена. Викнух возачу: "Вози, готово је, откачено је!" Возач даде гас, тенк се засука. Прекинута му гусјеница. Снажна екслозија на куполи тенка, од које сину ватра и унутар тенка. Војник Ивица, стријелац у тенку рањен је у руку. Шта ћемо сад? Искочих отворих излаз. Притиснух на обарач на митраљезу тенка. У ком правцу иде рафал немам појма. Оба су тенкиста искочила. Отвор је мали, али се брзо излази. Појурих десно од тенка. Правац је добар. Стигох до првих кућа за које су се већ били заклонили тенкисти. Јавише се. Поново смо заједно. Возач тенка завија лијеву руку стријелцу Ивици. Још чекамо. Тенк је остао. Шта ће бити са мином? Брзо ће да плане. Бљесну страшна свјетлост, разлијеже се експлозија. Одбија се о брда па се чини да их има више. Полетјели су кровови са оближњих кућа и комади падају из ваздуха. Не знамо шта је било са тенком. Наступила јс тешина. Нема ракета нити рафала.
Рањени Ивица рече: "Вас двојица идите, ја ћу се склонити у ове куће до јутра." Кренули смо, али не знамо куда ћемо проћи да не наиђемо на непријатеља. Изгубили смо оријентацију. Командант Бригаде је послао други тенк да види шта се догодило послије експлозије. Када смо нас двојица чули хуку другог тенка, знали смо гдје се треба вратити.
У Штабу Бригаде већ су нас били "отписали", јер су наши борци видјели да је тенк онеспособљен, видјели страшну експлозију, а нису знали да смо ми раније напустили тенк. Оваква неизвјесност трајала је цијелу ноћ. Чим је свануло насављена је кратка борба јер су се из Банске палате појавиле бијеле заставе. Непријатељ је дао знак да се предаје најприје из Банске палате, а затим из Банског двора. Непријатељ је положио оружје, а "Цитадела" је била савладана.

Раде Бркић (ШЕСТА КРАЈИШКА БРИГАДА - СЈЕЋАЊА БОРАЦА)