Fašizam naš svagdašnji

(Banjaluka i fašizam, drugi deo)

Nismo imali sreće.

Tu ćemo se svi složiti .

Ali nije samo to. Ne samo to da smo grešili. Ne ni samo to da su drugi grešili na nama. Ne samo da smo obogaljeni, osiromašeni, opustošeni.

Ne. Zasejani smo zlom. Seme zla, seme fašizma, inokulirano je u naše biće, i, hvala na pitanju, lepo napreduje. I u Banjaluci, i u Splitu... I u srcu Beograda.Pitam se, kakva će biti sledeća žetva.

Jugoslavija je, s jedne strane, nastala i shvaćena kao maksimalno proširenje Srbije.
S druge strane, kao varijanta maglovite ideje o oslobođenju.
Većina nije marila - zanimala se za konkretne probleme. Ali, u povoljnim okolnostima, za nesreću je dovoljna manjina.
Frustracija je u hrvatskom političkom prostoru kao ekstrem izrodila hrvatski fašizam. Sa sve budalaštinama o tisućljetnoj uljudbi, iranskom podrijetlu i povijesnoj misiji.
Ova grupa fanatika je, sticajem istorijskih okolnosti, na poklon dobila državu, i napravila od nje jedan od najgnusnijih spomenika beščašća svih vremena.
Hrvatski fašizam ugušen je vrlo krvavo.
Odgovor srpskih ekstremista je bilo reaktiviranje ideje velike Srbije, učvršćene etničkim čišćenjem.
I njima se "stalo nogom za vrat".
Proklamovano je da su svi fašisti bili ekstremisti i zločinci, a "naši narodi i narodnosti" su se digli na ustanak i porazili ih, u ime zajedništva i ravnopravnosti.
Politička igra "mi vs. vi" stavljena je van zakona - ali je u par navrata došlo do opasnog koketiranja sa tom idejom u raznim krugovima.

Drugom polovinom osamdesetih dolazi do liberalizacije. Malo koga međutim zanima pitanje osobnih prava. U centru pažnje je skidanje embarga sa tzv "nacionalne politike".

Međutim, energija se ne ulaže u projektovanje neke nove budućnosti ili eventoalno dogovaranje i pregovaranje o njoj. Akcenat je na uništavanju prošlosti i sadašnjosti.

Kao subjekat ideje zajedništva i ravnopravnosti (tzv. bratstva-jedinstva) denuncira se komunizam ili titoizam, i zatim se napada njegov legitimitet.
Antifašistička borba nije bila antifašistička borba, nego revolucija, tj prevrat.
Tj pljačka.
Federalno ustrojstvo nije ne služi za očuvanje ravnopravnosti, nego za cepkanje najvećeg naroda i njegovo držanje u pokornosti.
Zašto?
Ima indicija ("dokumenata", "dokaza") da su rukovodioci u dosluhu sa Vatikanom, da su masoni, i sve je to vrlo sumnjivo.
Zavera!

Tu sad dolazi do simbioze interesa nacionalizma i medijskog biznisa. Fantastične priče o zaverama, podvalama, prevarama, nepoznatim masovnim ubistvima istovremeno prodaju medije i daju krila nacionalizmu.
Tako se stvara žuta istorija i žuta politika.

Ono što mi danas smatramo opštim mestima i nesumnjivim truizmima o drugom svetskom ratu, političkim aspiracijama drugih nacija, uticaju međunarodnih faktora - sve je to plod bujne mašte feljtonista s kraja osamdesetih.

Naša politička i istorijska svest danas zasnovana je i utemeljena na naplavinama đubreta.
ALI TO JE TEK POČETAK!

Predstavnici starog režima nemaju demokratski i izborni legitimitet. Njihov državni obrazac ionako je istrošen, tako da ne pružaju nikakav otpor.
Stari režim se osipa. Ambiciozniji pretrčavaju i zauzimaju pozicije u novom talasu.
Formira se potpuna unisonost u sumanutosti: Srbi su narod-žrtva, iskorišćeni, prevareni, opljačkani, prevedeni žedni preko vode. A zavera i dalje traje! Srbi imaju puno pravo na "preventivnu osvetu".

Tako se artikuliše vaskrsli duh Velike Srbije - uskoro će početi i radovi na definisanju njenog tela.

Hrvatski nacionalizam, bajat, korumpiran i dotrajao, prihvata ovu pretnju kao dar s neba. I uzvraća ravnom merom - jednakim ili većim budalaštinama. Važno da je opasno, mobilizatorsko, preteće: Sribi ponovo prete! Nije im dosta dominacija koju imaju u Jugoslaviji! Uvek hoće još! Ne može im se verovati!

Beograd i Zagreb razvijaju se kao trovački centri, bez nekih ozbiljnijih unutrašnjih izazova. Mnogo je složenija i opasnija situacija u mešovitim sredinama, gde su "vekovni neprijatelji" - prvi komšije.

Banjaluka - zapadna srpska prestonica. Prosperitetan industrijski multietnički grad (Srbi - 49,03%, Bošnjaci - 19,35%, Hrvati - 10,97%, Jugosloveni - 15,82%).

Nove ideje zahtevaju nove organizacione oblike. Komunisti su suviše vezani za prevaziđenu ideju bratstva-jedinstva. Lokalna intelektualna bagra osniva SDS, za artikulisanje "srpske istine", HDZ za hrvatsku, SDA za muslimansku.

Da bi se došlo na vlast, malo licemerja nije na odmet. Ne mora malo - koliko god treba, samo da radi.
Tri "nacionalne stranke" formiraju koaliciju da bi "skinuli komuniste". Svako treba da glasa za "svoje", da bismo imali pregovaračke pozicije, a mi ćemo se već dogovoriti. Uostalom, u koaliciji smo.

Đavolja koalicija pobeđuje na izborima novembra 1990. i formiraju se nove vlasti. U Banjaluci međutim SDS ima apsolutnu većinu, i formira čisto srpske organe i ustanove, bez mešanja svojih "koalicionih partnera". Napeto se čeka rasplet.

Na makro-planu, Milošević lansira svoje licemerje: on se navodno zalaže za očuvanje Jugoslavije, jasno dajući na znanje da je usvojio ravnogorsko licemerje u kome je "Jugoslavija" kulisa za prikrivanje Velike Srbije. Na tom osnovu stvara dil sa pretežnim delom JNA i uvlači ka u svoje svinjarije. Tuđman prihvata poklon, i vrši mobilizaciju u odbranu od velikosrpske agresije.

Milošević drži nadmoćnu vojnu silu kao adut u rukama, i pretnju silom stavlja na sto kao politički adut.
Tuđman prozire blef, i hrabro i vešto prihvata rukavicu. Za razliku od Miloševića, on pravilno uočava da će, u trenutku kad budu ispaljene prve granate na hrvatske gradove, Jugoslavija prestati da postoji, čak i kao kulisa, i da će se scena redukovati na dve zaraćene strane, i na velikosrpsku agresiju.
Milošević pokušava da upotrebi vojsku demonstrativno, ali Tuđman uspeva da je uvuče u full-scale sukob. Postavlja se pitanje: da li će JNA stvarno pucati iz topova po svojoj zemlji i svom narodu?
U roku od nekoliko nedelja dolazi do dezertiranja svih ne-Srba i do obimnih kadrovskih pomeranja, i JNA se transformiše u Miloševićevu armiju. I da, ona je sad spremna da upotrebi haubice i avione protiv jugoslovenskih gradova.
Ceo svet gleda zapanjujuće slike "oslobađanja" Vukovara.

S posebnom pažnjom gleda ih Bosna. Nakon epizode u Hrvatskoj, otvara se bosanska pandorina kutija. Milošević i njegovi zastupnici u BIH cinično stavljaju na sto ideju "skraćene Jugoslavije" pod srpskom dominacijom.
Ponuda naravno nije upućena HDZ-u. Sa njima je u toku rat, samo što je trenutno na snazi primirje. Cilj su Muslimani, odnosno SDA, na čije su zastupanje onako lakoverno navedeni.
Preciznije, u paketu stoji: pokorite se i ponizite, i predajte se nama, a mi ćemo možda biti milostivi.
Zastupnici "srpskog interesa" su nadmeni i puni sebe: tek u Bosni, razlika u snazi je drastična. Ex-JNA je tokom meseci primirja transformisala svojih pet korpusa koji su locirani na njenoj teritoriji. Svi oficiri rodom iz drugih krajeva prekomandovani su, a u BIH su na njihovo mesto postavljeni oficiri-Srbi poreklom iz BIH. Tako je, pored srpske administracije i srpske policije, formirana i srpska vojska u BIH.

Ipak, u poslednjem trenutku, Izetbegović prihvata izazov i lansira svoju alternativnu fikciju: jedinstvenu i nezavisnu BIH.

Radovan mu je lepo rekao: ako se usudi, moglo bi se desiti da njegovog naroda nestane sa karte. Hoće li ostvariti svoje monstruozne pretnje?

Bez ikakvog ustezanja.

U roku od nekoliko nedelja, srpska vojska i policija, kao i paravojne snage, uspostavile su vlast u većini etnički mešovitih sredina. Gde je trebalo, pomogao je i Milošević s one strane Drine, iako nije u ratu.

Banjaluka? Ona je daleko od sukoba. U njoj je srpska vlast uspostavljena još znatno ranije.
Ipak, problema ima. U gradu živi 43.389 Hrvata i Muslimana, pa još ti mutni "Jugosloveni" i priličan broj drugih. Oni nisu samo "etnički različiti" - prema vladajućoj ideologiji, samim svojim postojanjem na tom osetljivom mestu, oni su eksponent tuđih interesa. Hteli oni to ili ne, oni su prsti gigantske antisrpske zavere.
I? Naravno, moraju otići.

Naravno, neki su brzo shvatili. Ali većina sporo misli.

Etničko čišćenje, deo 1 - crveni opel askona

SDS je oformio krizni štab.
Krizni štab je sastavio spiskove: svi Hrvati i Muslimani u gradu (njih oko 15.000) otpušteni su sa radnih mesta.
Plus politički nepodobni.
Moj poznanik bio je stariji inženjer - rukovodilac proizvodnje, u industrijskom gigantu. Srbin, ali komunista. Novopostavljeni direktor pozvao ga je na razgovor sa predlogom "ja tebe moram otpustiti, ali ti si neophodan za održanje procesa proizvodnje, pa hajde da nađemo neki modus da ti radiš, ali ne budeš zaposlen, i da obojica budemo bezbedni."
Moj poznanik je odbio - i dobio radnu obavezu na drugom mestu, jer je proglašeno ratno stanje.
Krizni štab je sastavio i drugu vrstu spiskova: spiskove kuća i stanova u "etnički pogrešnom" vlasništvu.
U tom spisku krile su se desetine miliona dolara.

Da bi se zaposela ova vredna imovina, trebalo je rešiti se jedne sitnice: vlasnika i stanara. To su rešavali vatreni mladići puni entuzijazma, ubeđeni da se bore za veliku stvar, za srpstvo.
Formirani su u grupe. Grupa bi dobila spisak, oružje, i famozni crveni opel askonu sa nemačkim tablicama, kojeg je cela Banjaluka dobro zapamtila. Obavila bi vizite, tu i tamo bila bi ubačena pokoja bombica u dvorište, i posao je krenuo.
U Banjaluci nisu postojala izdvojena etnička naselja - svi su živeli sa svima, kao jedan komšiluk, tako da apsolutno ništa nije moglo ostati tajna.
Tako se desilo da se crvena askona parkirala blizu stana mog poznanika, radi "vizite" u komšiluku, i on je, na svoje veliko iznenađenje, u jednom od mladića prepoznao sina svog kuma. Tada još srednjoškolca.
Vremena su bila teška, nije se smelo svašta ni misliti - a kamoli govoriti - ali moj poznanik odlučio je da porazgovara sa svojim kumom.
Kum nije mogao da poveruje. Ali su se on i stariji sin zainteresovali, i osvedočili da je to istina. Mladić je, suočen sa ocem i bratom, reagovao nadobudno - ne razumete vi ništa, to je nacionalna borba, vi ste komunjare, i sve u tom stilu.
Ružna i bolna priča sa istim takvim krajem: posle kraćeg vremena dogodila se nesreća. Mladiću je ispao neki aktivirani eksploziv iz ruku, i ostao je bez obe noge.
Može se videti i danas u Banjaluci, vozi motor sa protezama.

Etničko čišćenje, deo 2 - kafica ispod duda
Uskoro je uspostavljena prava-pravcata srpska država, sa pravom-pravcatom vojskom, formiranom iz etnički očišćene ex-JNA i rezervnog sastava milicije.
"Krizni štab" imao je svoje ljude u uniformama, i prestala je svaka potreba za pretvaranjem. Dva brkata delije u uniformama dobiju spisak, sednu u džip i pozvone na vrata.
Dobar dan, komšinice. Vidiš li tamo u dvorištu onaj dud? E, tamo ćemo nas dvojica sesti i popiti kafu i rakiju, i dok mi to oposlimo, vi da ste se pokupili iz kuće, i da vas nikad više ne vidimo.
Sirota komšinica u panici, ne znajući šta pre da uzme, izletela iz kuće sa jastukom u rukama.
E, to ne može, kaže brkati delija. Jastuk da se vrati.
Postupak je bio tako efikasan da za nekoliko nedelja od 43.389 Hrvata i Muslimana u gradu nije ostao gotovo ni jedan.
I danas ime tek tu i tamo po koji...
Etničko čišćenje, deo 3 - blistava pobeda
Kozarac je bio jedno od retkih etnički relativno homogenih naselja, 40 km od Banjaluke. Od oko 4.000 stanovnika, Muslimani - Boünjaci sačinjavali su 92,5%.
To je zahtevalo drugačiji pristup. Mlada armija blokirala je mesto 24. maja 1992, i temeljno ga ispraznila u roku od nekoliko dana. Sve kuće su opljačkane i spaljene, a džamije minirane. Groblja devastirana. Stanovništvo je podeljeno u dve kategoije:
"Zarobljenici" (muškarci koji podležu vojnoj obavezi) uglavnom su smešteni u hale industrije Keraterm.
Ovaj industrijski pogon postao je poznat širom sveta. Ne po svom keramičkom proizvodnom asortimanu, nego po ratnim zločinima.
Kažu, za mirnih noći, u neku halu bi banula grupa pijanih četnika, batinala i iživljavala se nad zatvorenicima. Pošto bi se to najčešće završilo sa 2-3 mrtva, radne jedinice morale su sutradan da se rešavaju tela.
U teškim noćima stradale su stotine.
"Civili" (žene, deca i starci) prebačeni su na područje obližnjih sela Trnopolja i Omarske, gde su smešteni u improvizovane objekte "otvorenog tipa". Ili na golu ledinu. S vremena na vreme, došlo bi vozilo sa nešto hrane.
Civilima je kasnije organizovan prevoz na teritoriju "njihovih". Došao bi autobus koji bi se napunio civilima, i, uz pratnju straže, krenuo preko Skender Vakufa (ili Kneževa, ako više volite), prema liniji razgraničenja.
Organizatorima se međutim nije sviđala ideja da bi se ti ljudi jednog dana mogli ipak vratiti, pa se više puta desilo da se autobus zaustavi posle Skender Vakufa na Korićanskim Stijenama, da se civili iskrcaju i jednostavno pobacaju u provaliju. Pa se autobus vrati po novu turu.
Epilog

Epilog, to smo svi mi. Oslobođene kuće, stanove, imanja, prigrabili su "zaslužni" pojedinci iz vlasti. Bar one vrednije. Potom su ih propustili kroz 3-4 ruke, da se teže uđe u trag.
One bez vrednosti dobili su nesrećnici. Kad su proterani nesrbi stigli na teritorije "svojih", porastao je broj incidenata, raznih vrsta nasilja i neprijatnosti kojima su tamošnji Srbi izloženi. Malo-pomalo, i oni su se spakovali, i došli kod "svojih". Da mole gospodare rata da im se smiluju.
Dobili su otpatke "ratnog plena", i postali dužni doživotnu zahvalnost svojim vladajućim zločincima.
Oni su plod velike fašističke oluje. Njena žetva, i njena supstancija. Da bi opravdali svoje golo opstajanje, oni moraju da mrze one od kojih su pobegli, i da budu zahvalni ONIMA KOJI SU SVE POČELI.

"Mi" i "oni" ne možemo zajedno, kažu oni. "Baš kao što smo vam mi oduvek govorili", kažu slavodobitno zlikovci.

U širem smislu, svi smo mi plod tog fašističkog talasa. To što smo intelektualno otrovani fašističkim đubretom, predstavlja manji deo zla. Veći je u tome što smo svi mi, sve države, državice i kvazi-države nastale na razvalinama Jugoslavije, svi narodi sa svojim lažnim tradicijama i stvarnim frustracijama, rezultat fašističkog zločina. On nas je odredio, on nas je stvorio.

Njemu dugujemo večnu zahvalnost, i to nikad nećemo zaboraviti.