Odgovornost

Predsednik Vlade Republike Srbije, Mirko Cvetković, se u subotu ujutro lično sastao sa članovima OO Povorke ponosa i tom prilikom im ukazao čast tako što im je svojeručno predao jedno važno Rešenje potpisano od strane direktora policije, Milorada Veljovića.

Budući da je u medijima prethodno osvanula vest kako Vlada podržava Povorku ponosa, a Ministarstvo unutrašnjih poslova mesecima uverava da bezbednost u Srbiji i glavnom gradu drži pod svojom kontrolom, sadržaj ovog Rešenja je bio iznenađujući. Rešenje kaže da skup koji ta Vlada podržava ne može da se održi u centru glavnog grada zato što Ministarstvo unutrašnjih poslova i druge bezbednosne službe ne uspevaju da garantuju bezbednost svojih građana. Izvršna vlast Srbije, oličena u njenom premijeru, i bezbednosne službe, oličene u direktoru policije, stavili su na papir priznanje da ne vladaju ulicama glavnog grada svoje zemlje. Za to vreme, ministar unutrašnjih poslova i drugi čovek Vlade, Ivica Dačić, šmugnuo je iz zemlje dok se stvar ne smiri. Kakav obrt samo 24h pred najavljeni dogadjaj!

Ovo priznanje praćeno je šokantnim potvrdama, u vidu vesti o premlaćivanju stranih državljana u centru Beograda.

Pre nego što vlast u svim svojim granama i na svim nivoima počne javnu raspravu o tome koje mere treba preduzeti, neophodno je utvrditi - KO JE ZA OVAKVO STANJE ODGOVORAN?

Na Ohridu je letos potonuo brodić, usled čega je više stranih državljana tragično nastradalo. I šta se desilo? Ministar saobraćaja Republike Makedonije je podneo ostavku. Ostavka... Ono što u civilizovanim zemljama funkcioneri podnose kada se desi nešto nedopustivo u resoru kojim rukovode - bez obzira da li su objektivno doprineli takvom stanju, ili su se protiv njega bezuspešno borili.

A sada da se vratimo na pomenuto Rešenje predatog iz ruke predsednika Vlade Srbije lično. U tom dokumentu direktor policije naglašava:

„Sagledavajući ukupno stanje bezbednosti na teritoriji grada Beograda, kao i najave više neformalnih udruženja i udruženja građana da će po svaku cenu nastojati da nasilno spreče održavanje najavljenog skupa, postoje veliki bezbednosni rizici za održavanje javnog skupa u centru grada.

Na osnovu bezbednosnih procena Ministarstva unutrašnjih poslova i drugih bezbednosnih službi Republike Srbije, procenjeno je da je održavanje skupa na pomenutoj lokaciji sa aspekta bezbednosti ekstremno visokog rizika i da može doći do narušavanja javnog reda i mira u većem obimu na teritoriji grada Beograda, ugrožavanja bezbednosti, života i zdravlja učesnika javnog skupa, kao i bezbednosti ljudi, imovine državnih organa, objekata DK predstavništava, lične i imovinske sigurnosti građana i bezbednosti saobraćaja."

Imajući u vidu opasnosti po građane i imovinu, koje bezbednosne službe i organi javnog reda i mira ne uspevaju da spreče ili kontrolišu, doneto je Rešenje da se Povorka ponosa izmesti na lokaciju daleko od praćki i očiju građana. Bez daljeg obrazlaganja, jasno je da je ovaj dokument isto što i KAPITULACIJA i povlečenje pred nasilnicima.

Ministar za ljudska i manjinska prava, Svetozar Čiplić, i državni sekretar u Ministarstvu pravde, Slobodan Homen, sinoć su u „Utisku nedelje" više puta izjavili kako je država ovim Rešenjem „izgubila još jednu bitku" ali da još uvek vodi rat, glatko prebacujući odgovornost na organizatore Parade ponosa. Pritom, Homen je priznao da je u pitanju poraz države pred odmetnutim nasilnicima, ali i ne samo to. Ispravno je povezao ovaj neuspeh policije i bezbednosnih službi sa tragičnim atentatom na premijera Srbije od pre šest godina, navodeći da je ovo samo jedna u nizu izgubljenih bitaka... A onda je nerazgovetnom logikom zaključio da ipak „niko nije jači od države" (tzv. wishful thinking).

Međutim, propustili su da kažu jednu bitnu stvar: Rat se dobija bitku po bitku! A onaj ko gubi bitke, ne može da i dalje bude general. Ili i to u ovakvoj Srbiji može? Na kraju krajeva, rat se sigurno ne dobija kapitulacijom. Ili je to moglo i 1999? A koliko smo se pomerili od 2003? Mnogo: danas je premijer bezbedan, a meta su postali građani.

Da li će neko od funkcionera smoći snage i čestitosti, biti dovoljno čovek, da jednom, napokon, u Srbiji podnese ostavku zbog onoga što je uradio, ili zbog onoga što i pored sveg truda i najbolje namere nije mogao da izbegne? To bi bio pravi pokazatelj ozbiljnosti i integriteta - kako dotičnog funkcionera, tako i same države.

Nije toliko bitno ko je na vlasti, koliko je bitno da vlast bude odgovorna.