mashha u gostima

Već sam rekla da znam da sam preterala sa blogovanjem (ili bolje rečeno- blogiranjem) kad razgovaram sa prijateljima i ako me neko nasmeje ili kaže nešto zanimljivo budem na ivici da izgovorim „PREPORUKA!". Ali interesantno je to da i kad ne posećujem blog neko vreme, ja opet spominjem zanimljive tekstove ili informacije koje sam na blogu pročitala. Zavisnost je, dakle, evidentna. I često se nađem u vakuum u glavi situaciji kad me neko pita- Mašo, a... šta je uopšte blog? Otud i ovaj pokušaj da samoj sebi razjasnim sopstveni doživljaj bloga i da eventualno na ovu adresu usmerim sledeću osobu koja mi postavi ovo teško pitanje.
Ok, najlakše je reći- blog je virtuelni dnevnik, ti pišeš o nečemu a onda neko svrati da komentariše to o čemu si pisao i takvim interaktivnim delovanjem dopunjuješ svoje znanje i iskustvo. Međutim, očigledno je da blog može biti mnogo više od toga. Jasno je da mnogi blogeri nisu tu samo da bi se informisali, učili, diskutovali ili polemisali već su tu i da bi se opustili, zabavili, neobavezno ćaskali. U početku samo čitaš i ne pamtiš ko je šta pisao ali vremenom počneš da pamtiš nickove, imena, prepoznaješ nečiji stil i više nije važno samo to šta se piše nego i KO to piše. Blogeri stvaraju krug dragih i manje dragih blogera, uređuju svoje mesto i ponašanje u blogosferi i to ponekad neblogerima može biti prilično nerazumljivo. Na primer- nebloger (ili novopečeni bloger) čita tekst i komentare ispod teksta i odjednom naleti na vrata. Sliku velikih vrata. Češka se po glavi i razmišlja o tome kakve veze imaju ogromna vrata sa tim tekstom, ali odgovora nema. Proći će neko vreme dok ne shvati da to zapravo znači „preporuka k'o vrata za odličan tekst". Isto tako može naići na ničim izazvanu sliku stola (može i sa stolicama) i nađe se u sličnoj WTF situaciji- vremenom shvati da je blogerima iz samo njima poznatih razloga jako zanimljivo da ugrabe stoti komentar. Prvi takođe ima neku vrstu magijskog značenja za blogere, ali ni dvestoti ili hiljaditi komentar nije manje važan. Zapravo, svaki komentar je važan, ali ovi okrugli imaju posebnu draž jubileja, a blogeri, kao i ostali ljudi, vole da obeleže razne jubileje- razmenjuju čestitke, poklone, muziku, hranu, piće. Virtuelno. Ali zadovoljstvo je realno. Ako je sad ovo nekoga asociralo na mnogobrojne dosadne aplikacije sa fejsbuka, nek' se odmah oslobodi takvog huljenja. Jer blog je tu da se (kroz igru i zabavu) nešto i nauči a većina fejsbuk aplikacija služi da se kroz igru i zabavu uglavnom otupi.
Dalje, i sama se sećam nekih zbunjujućih situacija iz ranijih blogerskih dana- nedovršena rasprava ili neprijateljstvo između dva (ili više) blogera se prenosi sa nekog (uglavnom vama nepoznatog) bloga na sledeći čija je tema, na primer- Proleće u mojoj ulici.
Bloger1:  "Lep tekst, i ja volim proleće, uvek me asocira na bezbrižno detinjstvo i ponovno rađanje."
Bloger2 (replicira Blogeru1): "Šteta, izgleda da si se ovog proleća rodio kao majmun."
Bloger1 (replicira Blogeru2): "Majmuni su barem inteligentniji od vas, modrozelenih algi."
Bloger3: "Najviše volim jesen jer su tad česti pljuskovi koji najbrže rasteraju svakojake majmune i alge iz mog grada."
.......... I tako se blog sa temom Proleće u mojoj ulici, pretvori u Fajt u mojoj ulici (tj. Fajt na mom blogu). I moderatori bloga imaju pune ruke dugmića uz pomoć kojih brišu sporne komentare, često i komentatore. S tim što su komentari obrisani zauvek a komentatori na određeno vreme. Koje može potrajati zauvek. Mada, dešavalo se da se neki uporni komentatori registruju ponovo pod drugim imenima i da ponovo budu izbrisani zauvek i da se ponovo registruju i da ponovo budu udaljeni i da se ponovo... tako da bih definiciji da je upornost i strpljenje kad gledaš kurje oko i čekaš da ti namigne dodala i sajber definiciju- da je upornost i strpljenje kad se registruješ po n-ti put na Blog B92 i čekaš da te ne banuju.
Skoro sva pravila bloga sadržana su u Disclaimer-u, ali postoje i neka nepisana. Jedno od njih jeste da blogeri ne persiraju jedni drugima. Možda zvuči neobično, ali persiranje na blogu se ne tumači kao znak uvažavanja drugog blogera, već uglavnom kao znak velike distance i neprijateljstva. Postoje naravno i izuzeci ali ovo je nešto što su me na samom početku naučili. Dakle, pre nego što sam naučila da nema potrebe da rifrešujem stranu jer se od polovine vidi samo crnilo ili prazna polja za komentare nego da je dovoljno samo da kursorom pređem preko linka. Naravno, i mnogo pre nego što sam naučila da i ja mogu da postavljam slike i linkove ukoliko do kraja pročitam sadržaj Pomoć-i i eventualno potražim i pomoć prijatelja.
Uprkos Disclaimeru, trolovanje (komentarisanje nevezano za temu bloga), ukoliko nije zlonamerno, ne samo da se toleriše, nego je posle stotog komentara veoma poželjno. Zašto? Zato što su blogeri uglavnom veoma zanimljivi ljudi koji vole da se druže sa zanimljivim ljudima i razmenjuju zanimljivosti iz sveta i regiona.
S obzirom na to da postoji veliki broj blogova koji su raspoloživi za komentarisanje a nikad dovoljno vremena da se dotični isprate do kraja, blogeri, kao i ostali snalažljivi ljudi, uvideli su da je korišćenje aorista ili imperfekta jako korisno prilikom uštede tastature. Iako u svakodnevnoj komunikaciji retko koristimo ove glagolske oblike, uvek je jednostavnije napisati- „pronađoh" ili „čitah" umesto „pronašla sam" ili „čitala sam".
Zašto bih se ovde registovao/la?
Zato što vam se pruža mogućnost da aktivno učestvujete u diskusijama u kojima se ne ceni argument sile nego sila argumenata; zato što možete da pišete i sopstveni blog umesto da pišete samom sebi pisma putem future me; zato što treba da čujete i drugo mišljenje i eventualno preispitate sopstveno; zato što može da se čuje i vaše mišljenje; zato što je blog dobar ventil za bekstvo od svakodnevnog života a isto tako vas može trgnuti da se pozabavite istim; zato što blog može biti u isto vreme intrapersonalni, interpersonalni i masovni način komuniciranja i kao takav jedinstven i sve popularniji oblik komunikacione prakse. Zato što ste radoznali.
I za kraj, ukoliko odlučite da napišete blog, ne jurišajte odmah na naslovnu stranu da ga još jednom pročitate- zato što ga tamo nećete naći. Vaš blog obitava u popularno nazvanom „potpalublju" iz kojeg, ukoliko uredništvo bloga smatra da je potrebno, prelazi na naslovnu stranu. Za to vreme čitajte, komentarišite ili samo ćutite i uživajte u ostalim blogovima, popunjavajte VIP listu putem koje možete jednostavnije da pratite tekstove vama interesantnih blogera, dodajte zanimljive tekstove u favorite i vraćajte im se po potrebi, itd.
Mnogi ljudi su pre mene mnogo zanimljivije pisali o blogu, i pisaće se još mnogo toga a ja ću sad prepustiti komentatorima da kažu sve ono što ja nisam, kritikuju ono što jesam i da, naravno, troluju po želji. Dobro, prestajem i zato što uglavnom niko ne voli da čita preopširne tekstove. I to je jedno od nepisanih pravila.