Duke nukem 3D - nekoliko godina posle

Prošlo je skoro četrnaest godina od objavljivanja video igre za personalne računare (u narodu poznatije kao PC) Duke Nukem 3D. U vreme kada je izašla, igra je bila instant hit - uprkos za to vreme pomalo prevazidjenoj grafici (sto je u svetu video igara jedan od vaznijih parametara) igrači nisu mogli da odole dobrom ritmu, sjajnoj muzici, iznad svega atmosferi i tzv. ‚igrivosti‚. O svemu ovome je već bilo reči u brojnim časopisima posvećenim toj temi (Svet Kompjutera, na primer), tehničkim karakteristikama, Duke ovom specificnom humoru, kontroverzama koje su pratile njeno objavljivanje.

Ovde dakle nećemo razmatrati dizajn nivoa, grafičke osobenosti, kao ni igrivost i zabavu koje su nesumnjivo prisutne u ovoj igri. Pozabavićemo se nekolicinom njenih malo spominjanih a iznimno zanimljivih aspekata, kao što su na primer obilje referenci na popularnu kulturu (ne tako uobičajeno za video igru), uska povezanost sa filmskom estetikom osamdesetih, otvoreni macizam te iznenađujuće suptilni društveni komentar.

Radnja je vrlo jednostavna (ogoljena, svedena dramaturgija kao i u vecini akcionih filmova osamdesetih) : vanzemaljci su porobili planetu i oborili vozilo glavnog junaka iznad Los Andjelesa, posle čega se on upušta u osvetnički pohod. Od samog početka, uvučeni smo u post apokaliptični svet Amerike posle vanzemaljske invazije. Vremenska odrednica je «negde na početku dvadeset prvog veka» iako atmosfera neodoljivo podseća na osamdesete godine dvadesetog veka i Reganovu eru. U prvih deset sekundi igre na jednom mestu srećemo gotovo sve simbole i naširoko reklamirane vrednosti zapadnog (preciznije američkog) društva u tom stupnju njegovog razvoja, kao i dobar broj psihoza i paranoja karakterističnih za epohu : bioskop sa velikom najavom za film sastavljenom od retro umetnutih slova, postere sa mladim ženama u kupaćim kostimima, nebodere, steroide, televiziju, zabavne ilustrovane magazine, kamere za nadgledanje, i verovatno da bi estetika bila čvršće ukorenjena u već spomenute osamdesete godine dvadesetog veka, ispred svega toga jedan veliki kontejner. Kako se dalje napreduje kroz igru, takođe se mogu sresti striptizete, arkadne mašine za video igre, privatne «peep show» kabine, još reklama, prodavnice porno časopisa i tome slično. Estetika ove epohe se ne iscrpljuje u scenografiji : spomenuta veza je ocigledna i u drugim aspektima igre. Duke neprestano izbacuje ‘duhovite' « one-liners », najcesce posle kakvog zivopisnog krvoprolica. Kada se pogleda u ogledalo, vidimo da je izrazito misicav i ne zazire od upotrebe vec spomenutih steroida - ne izostaje ni komentar na sopstven izgled, sto, zajedno s avec spomenutim otvorenim seksizmom snazno upucuje na homo erotiku prisutnu u filmovima iz sredine osamdesetih (« Trkac », « Predator », « Komandos », na primer). Nasilje je sveprisutno, i, kao i u filmovima osamdesetih, nehatno se mesa sa humorom. Svi ovi parametri - homo erotika, kult misicavosti, u preteranosti podsmehu izlozeno nasilje, (namerno) bezvezan humor - nas upucuju na jednog glumca, ikonu i svojevrsnu sintezu celokupne estetike osamdesetih : Arnolda Svarcenegera i njegove filmove (pored vec spomenutih naslova namecu se "Crvena vrelina", "Crvena Sonja", "Konan unistitelj" i drugi).

Kovitlac amblema kulture osamdesetih, osim što nesumnjivo i prilično duhovito parodira istu nas bez puno razmišljanja upućuje pre svega na razloge njenog postojanja i korene koji se uopšte ne nalaze u industriji zabave (na šta bi bioskop, arkade, časopisi, televizija mogli da nas upute). Poplava filmova koji su karakteristični za to vreme, koji su propagirali surf kulturu, neprestanu zabavu, opušten seks, konzumerizam, najrazličitije pojavnosti obilja i preterivanja bili su prvo hladnoratovska propaganda i alternativa mračnom i hladnom komunizmu (u mnogima od njih bi se zaticali zbunjeni Sovjeti koji nikako ne mogu da se naviknu na kalifornijsko sunce, obilje hrane i zabave - kao da je ceo Sovjetski savez bio Sibir i kao da su cele S.A.D Kalifornija) pa tek onda publici koja je u tim filmovima tražila zabavu. Činjenica da je siže igre vanzemaljska invazija na S.A.D (vanzemaljci = komunisti), mesto gde se ona odigrava ruševina te kulture (vrhunac hladnoratovske paranoje) gde se prvo poglavlje dešava, a gde bi drugde, u Los Andjelesu, američkoj prestonici zabavne industrije, dodatno nas navodi na taj zaključak.

Film i uopšte estetika osamdesetih su imali i drugo lice, koje se kroz vreme pokazalo kao mnogo umetničkiji uspešnije - te smo danas pre skloni da ih povežemo sa tom epohom, kao da ova «sunčana» strana nikada nije ni postojala - ne tako zabavno lice Reganove administracije, pre svega njegove poreske politike : horde beskućnika koji lutaju između gomila otpadaka, napuštene ulice i gradovi, sitan kriminal, ulične bande, sveopšta nezaposlenost i beznađe, često smeštanje radnje filmova u neku post apokaliptičnu blisku budućnost koja je zapravo bila dosta verna slika tadašnje američke sadašnjice. Ova strana te epohe takođe nalazi svoje mesto u igri - tako možemo videti prevrnute kante za smeće, pacove, otvorenu kanalizaciju, napuštene zgrade spremne za rušenje, disfunkcionalne toalete, već spomenutu invaziju vanzemaljaca i tome slično. Igra je na taj način objedinila obe strane medalje, naizgled nespojive a na neki teško objašnjiv način opet prilično bliske. Više od toga, autori su uspeli da se izdignu iznad mnoštva referenci i naslovu daju sopstven i vrlo upečatljiv karakter. Iako ilustracija na pakovanju i start meniju neodoljivo podseća na pakovanje filma « Zla smrt » Sema Reimija - Duke čak koristi neke rečenice iz tog filma («Hail to the king, baby», «Groovy»), scenografija jednako upečatljivo na Karpenterovo « Bekstvo iz Los Andjelesa (Duke u jednom trenutku, pošto je ubio jednog vanzemaljca kaže «on nije uspeo da pobegne iz L.A»), vanzemaljci koji iskaču iz jaja izgledaju isto kao i oni u serijalu « Tudjin » (Alien)... plus reference na filmove « Umri muski », serijal « Indijana Dzouns », serijal « Ratovi zvezda » i tv seriju « Zvezdane staze », identitet naslova u svemu ovome ipak ostaje neokrnjen.

Reference, ma kako brojne, ipak nisu najzanimljiviji deo ove igre - kako za ovaj komentar tako i za igrače. One su prisutne, rekli bismo, iz nekoliko razloga : najočigledniji, ironični humor koji često prerasta u parodiju, nešto čvršće utemeljenje u određenoj estetici i potom razlog koji najlakše pobegne našoj pažnji, već spomenuti društveni komentar. U ovom aspektu se jos jednom potvrdjuje veza ove igre sa estetikom filma osamdesetih. Autori prvorazrednih akcionih filmova (Karpenter, Verhoven, Mektirnan, Kameron) su umeli da drustveni komentar stave tamo gde je on najmanje ocekivan : u « srce tame », najcistiji proizvod konzumentske kulture, takozvanu laku zabavu. Niko od akcionog filma nije ocekivao drustveni komentar, te je on utoliko vise i bio subverzivan. Namecu se naslovi poput « Robokap », « Terminator », « Predator », « Oni zive », svi do jednog mesavine naucne fantastike i akcije u kojima se glavne uloge igraju misicavi muskarci, svi do jednog kritike razlicitih aspekata drustva (preterana izlozenost nasilju, paranoja, ksenofobija, mizoginija, obozavanje i kult oruzja), svi diskretno zabrinuti nad buducnoscu . Sve ove osobine, dodatno podvucene mozemo lako videti u Duke Nukemu.

Navescemo jedan primer. Na samom početku igre, nekoliko sekundi pošto mu je vozilo oboreno, Duke se spušta na ulice L.A gde odmah preko puta bioskopa, na vrhu zida stoji veliki plakat (billboard) na kome je crvenim slovima ispisano «Innocent ?» (Nevin/i ?). Nije objašnjeno da li su ovu poruku napisali osvojeni ili osvajači ali je više nego jasno kome je upućena. Plakat se nalazi u neposrednoj blizini svih amblema osamdesetih koje smo već nabrojali, steroida, slika razgolićenih žena, kontejnera, ilustrovanih časopisa i kamera za nadgledanje. Pitanje je upućeno svemu što te stvari predstavljaju : da li takva kultura, koja sama generise svoje najgore strahove, zaslužuje da bude istrebljena ? Koliko smo sami odgovorni za sopstvenu propast - pitanje pre svega upuceno americkom drustvu i americkoj vladi koja je zajedno sa Sovjetima upravo stvorila hladni rat, svoju najvecu paranoju. Dilema je dodatno podvučena upotrebom reči «innocent» (nevin) radije nego «guilty» (kriv). Autori igre ne žele da optužuju i ni u koga ne upiru prst, oni samo pitaju. Što je još važnije, pitanje dolazi iznutra, od samih pripadnika, pa i stvaralaca takve kulture i takvog društva.

Od samog početka igre, iznad svih amblema industrije lake zabave - striptizeta, porno časopisa, filmova, arkada, alkohola, neobuzdanog (a opet zabavnog i olakog) nasilja - postavljeno je veliko, crveno pitanje, ispisano na billboard u: još jednom simbolu konzumerizma. Taj detalj daje sasvim novu dimenziju celoj igri i svemu sa čime ćemo se u njoj dalje susresti. Čak i kada Duke uspešno očisti celu planetu, pa i Mesec od vanzemaljaca, to pitanje ostaje da lebdi nad njim. Šta je spašeno i do kada ? Kao i u spomenutim filmovima epohe na koju se većina referenci u igri odnosi, na ovo pitanje nema odgovora. Hladnoratovska strepnja od buducnosti se nastavlja - do kakve nove pretnje ka osto je terorizam, zemljotres, dzinovski asteroid ili nesto deseto.