Koen u Areni

Koncert je počeo na vreme (20:35) što me je prilično iznenadilo, ali ja sam bar bio na svom mestu dok su neki ljudi ulazili na svirku kod treće-četvrte pesme... Scena je bila jednostavna i bez nekih rekvizita, sav scenski efekat na koncertu je postizan predivnom upotrebom svetla i senki. Na sceni je bilo desetoro ljudi sa Koenom. Koen je u zadivljujućoj formi, svaki njegov dolazak i odlazak sa bine je bio izveden poletno i plesno, po bini se kretao umereno i dostojanstveno. Prateći bend više nego uhodan, skoro pa savršen: Bob Metzger na gitari, Javier Mas na akustičnoj gitari, mandolini i još ponekim antikvarnim instrumentima, Charlie i Hattie Webb na pratećim vokalima; Dino Soldo na svim duvačkim instrumentima; Neil Larsen na klavijaturama; Roscoe Beck kao muzički producent i bas gitarista; Rafael Gayol na bubnjevima; i Sharon Robinson zadužena za prateće vokale i Boogie Street.

Koncert je otvoren pesmom Dance Me To The End Of Love, sledi The Future. Ljudi još uvek tek ulaze u Arenu, na svu sreću oko mene su već svi zauzeli svoja sedišta. Koen prvi put progovara sa rečima "Čast nam je svirati pred Vama..." Prvi taktovi Ain't No Cure For Love su zagušeni oduševljenjem publike koja se pokazala neverovatnom ove večeri, mada na momente neumerena u svom oduševljenju. Nerviralo me je pljeskanje u ritmu sa pesmama. Rešdjaju se Bird On The Wire, Everybody Knows, pa konačno nešto sa mog omiljenog albuma Ten New Songs - In My Secret Life! Ova pesma me je konačno dovela prosvetljenju da sam ja zaista na Koenovom koncertu, mada  dalje kao da ne verujem da sam tu.

Havijer Mas nas svojim produženim solom uvodi u Who By Fire. Prvi put se i Koen prihvata gitare. Dobro ga je videti da još uvek savršeno vlada instrumentom. Zadivljujuće ponekad...

(Inače, repertoar pesama prilično odgovara CD izdanju Live in London, pa ko nije bio na koncertu u Areni moze da oseti atmosferu Koena uzivo na to albumu)

... slede Lover Lover Lover, moj sledeći favorit Waiting for the Miracle je odlično izveden. Koen je drugi put progovorio nešto o "Hrabrom gradu koji je svašta preživeo..." da bi nam otpevao jednu od njegovih najboljih pesama The Anthem, publika je u ovom momentu već bila u transu, nešto zaista zastrašujuće za videtu u Areni. Tokom ove pesme Koen nam predstavlja svoj orkestar i zavrsava se prvi deo koncerta. Svima nam je potrebna ova dvadesetominutna pauza...

Pesmu Tower of Song Koen izvodi sam za klavijaturama. Izgleda kao propovednik neke crkve čiiji smo zadrti fanatici večeras svi mi u Areni. Naročito je dobro prihvaćen stih u koji svi verujemo I was born like this, I had no choice I was born with the gift of a golden voice. Slede Suzanne, Sisters of Mercy, i Gipsy Wife. Pesma Partisan počinje uz ogromno oduševljenje. Bio sam potpuno iznenađen, ova pesma je ovaj koncert zaista učinila posebnim. Beograđani su ponovo ispali Lucky bastards. Šeron Robinson je sama predivno otpevala pesmu Boogie Street i uvela nas u vrhunac večeri - verovatno najbolju Koenovu pesmu Hallelujah. I'm Your Man i Take This Waltz zatvaraju oficijelni deo koncerta ...

Nekoliko trenutaka kasnije, uz gromoglasan aplauz koji kao da je trajao čitavu večnost počinje prvi bis sa So Long Marianne koja prelazi u First We Take Manhattan. Drugi bis se sastojao od Famous Blue Raincoat i If It Be Your Will u izvođenju predivnih Webb sestara. Koncert se nastavlja sa That's No Way to Say Goodbye i Closing Time. Zadivljujući treći bis čoveka koji ima 74 godine, počinje sa I Try To Leave You. Koncert se konačno završio u 5 do 12 sa pesmom Whither Thou Goest.

Iz Arene sam izašao premoren i ispražnjen, ali presrećan što sam imao čast da pogledam jednog od najznačajnijih živih pesnika i najočaravajućih muzičara na svetu trenutno. Veče je bilo prijatno i imao sam želju da se napijem, do prvog prevoza sam imao 3 sata ... 

Thank You Mr. Cohen!