Jelly Roll

Divota.
Nov automobil. Lipicaner kupljen na lizing.
Menjač jednostavno klizi pod mojom rukom.
Ah, divota.
A na starom autu, znate, nije išlo sve tako glatko. Motor je bolovao od hroničnog bronhitisa, sav zadavljen promuklim kašljem. U šlajmu koji je dugo valjao u ustima pre nego što bi ga sa psovkom, na račun mog ambicioznog stopala koje je silovalo papučicu gasa, ispljuvao na drum, mogli ste pročitati, bez talenta vidovitosti, sudbinu te trule karoserije. Mogli ste videti njegovu skoru smrt. Njegov tumor. Malignu želju napaljenog vlasnika tone krša da divlja među krivinama.
Slalom bez ruku.
Spust sa povezom preko očiju.

Stvar koju je taj prokletnik iskreno mrzeo sam ja, the driver.
Poslednji put me je izdao, sav malaksao od kotrljanja, usred ničeg. Molio sam satima paleći sveće svećicama, ili ti jebenom karburatoru. Na kraju sam pešaka samleo dvadesetak kilometara do prvog grada. Od siće u džepu uputio dopis lokalnim novinama da je jebeni kučkin sin riknuo na cesti i čvrsto rešio da častim sebe sladoledom.
Ah, divota.
Sada ganjam ljutog kera. Gutam sve te krivine nagnute ulevo, udesno, sve su se ispravile pred lavežom na deonici između limbus patruma i samog pakla.
Juče sam provozao moju novu kučku. Usrala se živa kada je ker zarežao na semaforu. Samo me je rukom jako uhvatila za koleno, a ja sam do daske, ludački napeo papučicu. Kasnije sam napeo i nju na zadnjem sedištu.

Divota.
Nov, novcijat automobil.
Jednog dana, jedne noći sam nakon šetnje zastao na crveno. Ulica je bila pusta. Bila je ponoć. Noć prevrnuta naopačke koprcala se po opranim ulicama, a ja sam sve to točkovima, gumama gazio.
I noć i opranu prašinu idile pešaka.
Sve sam gazio.
Jednog dana, jedne noći zastao sam na crveno, jedini pod očima semafora, kad je neko najedanput otvorio zadnja vrata i uskočio u automobil. Prepao sam se.
Da..., pomislio sam da će me ubiti i prisvojiti izložbenog kera sa dobrim pedigreom. Prepao sam se i okrenuo naglo ka zadnjem sedištu dok je neko svom snagom zalupio vrata i protresao čitav automobil.
"Šta si zinuo? Vozi majmune zeleno je! Vozi brzo, brzo!", možda je vikala.

Mogla je biti vetar. Mogla je biti vatra; crvenokosa utvara rasplamsanih usni i lica snevanih lepotica. Mogla je biti opsena, inkarnirana tekućina apsinta u pogledu smaragda. Mogla je biti arija izlomljenih melodija; mogla je biti praznik nad okićenim granama; mirisna livada u postelji gde je snevala. Mogla je biti, a bila je...ipsissima verba bezubih bluzera: Jelly Roll.

"Još uvek stojiš. Mladiću zeleno je, kreni jebote.", protestvovala je toplim glasom koji bi usred zime rascvetao pupoljke. Nije vrištala ko svaka druga kreštava razmažena haljina, gromoglasna ženetina (nepojmljivo mi je oduvek bilo kako to da se prelepe violinistkinje uvek preobrate u distorzirane trube), nije vrištala jer sa vriskom njena balska haljina ne bi vredela, ne bi me mamila. I ona je to znala. I sve su to znale. Ali ova je drugačija. Jelly je zaista posebna. Pred ogledalcem koje je izvukla iz kitnjaste tašnice ona sređuje nimalo ne narušenu maskaru.

Polazim lagano, bez starta i paljenja zadnjih guma, ne želim da je prilepim za sedište...tako je nežna i ženstvena. Posmatram je u retrovizoru kako pleni baletskim pokretima na zadnjem sedištu, u delu napisanom za večernju izvodbu, između kutijice pudera i njenog anđeoskog lica. Posmatram je u retrovizoru kako me hipnotiše trepavicama. Posmatram je kako crpi iz moje svesti svaku kap intuitivne fluidnosti ka opiranju i distanciranju od ženske magije. Ah, već me celog poseduje; dovoljni su joj bili samo minuti da me preoblikuje.

"I kuda me vodiš večeras?", pitala je.
Kuda da te vodim?, ja te čak i ne poznajem...ali ne, to reći nema nikakvog smisla.
"Gde poželiš.", kažem voljan da je usrećim.
"Hajde da radimo nešto zabavno, nešto zaista ludo. Volim lude stvari!"
"O.K.", kažem.
„Hajde."

Vozio sam bulevarom jedreći kroz maglovitu svetlost. U polu mraku automobila lelujala se paučinasta melodija iz parkerovog saksa. Bio sam tih i bez ikakvih misli, samo sam vozio bacajući pogled, s vremena na vreme, na njeno lice u retrovizoru i njen pokušaj da uhvati trunku svetlosti bulevara u svoje ogledalo, ne bi li joj to pomoglo da sredi svoju šminku. Zastao sam na crveno svetlo i tog trena mi je kroz glavu projurila misao: da li će bejb sa zadnjeg sedišta na ovom semaforu pobeći na isti način na koji je i došla. Pogledao sam u retrovizor, a ona je sklopila svoje magično ogledalce, zakopčala crnu tašnicu i uhvatila moj pogled. Načinio sam neveštu eskivažu i posego za pljugama u fioci kod mesta za suvozača. Ona se samo osmehnula, a ja sam pripalio pljugu u trenutku kada je sa semafora vrisnulo zeleno. Nabo sam gas i jurnuo uz škripu guma dalje niz bulevar.
„Alo frajeru oladi malo.", rekla je.
Ja sam nadvio dim nad njenim odrazom, osmehnuo se i smanjio brzinu.
„Gladna sam. Kupi nam nešto za jelo. Stani nekud. Jede mi se pica na parče.", rekla je.
„O.K. kupiću ti nešto, ja nisam gladan.", kažem.
„Ješćemo zajedno!", zvučalo je kao naređenje. I ja sam tu rečenicu tako i shvatio. Ješćemo zajedno; picu na parče.

Picu, parčiće pice sam kupio u pekarici, tako smo zvali to mesto, zaista, niko nije znao ime te pekare između dva ležeća murkana. Žvakao sam na silu i gutao ko kaznu svaki krvavi ugriz pice sa kečapom; a onda mi je naprasno sinulo, pa zašto se ja uopšte trudim da pojedem ovu jebenu picu kada nisam gladan. Otvorio sam prozor i bacio načeto parče.
"Svinjo!", viknula je, "Mogao si time utoliti glad glanoj deci."
"Kojoj gladnoj deci?", pitao sam ne kontajući poentu njene pridike.
Auto sam parkirao pedesetak metara od pekarice, ispred smrdljivog ulaza na cvetnu pijacu. Auto sam popeo na trotoar a iza nas su smrdeli kontejneri. Smrad truleži dopirao je kroz otvoren prozor auta i ja sam morao da zapalim cigaretu ne bih li neutralisao trule lubenice. Oko kontejnera ćopali su gladni kerovi.
"Izaćićeš, uzeti to parče koje si bacio i dati ga onim psima tamo.", zapovedila je.
Ja sam se okrenuo ka njoj sa namerom da joj kažem to: alo bre ribo, pa na šta ti ja ličim, na...na šta sam god to njoj ličio, verujte mi, kada ugledam te njene usne i pogled iz polumraka, ja sam to i istog trenutka postajao.
Otvorio sam vrata i sa podignutim parčetom pice krenuo ka kerovima. Kerovi su povili repove i zaplašeni iskezili svoje zube. Možda bi i pobegli ali nadali su se da su u kesi koju su upravo rastvorili nanjušili večeru; nadali su se, iako su mogli samo da nanjuše omot od salame.

Kezili su se oni tako meni, a ja sam prilazio lagano povijen, možda i ponizan i nudio im parče pice. Parče sa kečapom. Kezili su mi se i želeli da mi otmu to parče iz ruku iako je bilo njima namenjeno. Najmršaviji kratkodlaki žuti ker čija rebra sam jasno video pod kožom punom parazita, zasikta ko najljuća zmija otrovnica; kao da jadničko pokušava da laje ali nema glasa. Ohrabreni njegovim nemim pokličom ostala četiri kera jurnuše na mene i jadno parče pice. Bacio sam jebeno jadno parče pice i potrčao ka otvorenim vratima automobila. Kerovi su me ganjali besnim lavežom, a ja sam se dočepao auta i zalupio vrata. Zatvarao sam prozor dok su oni nastavili da skakuću oko mog lepotana. Napeo sam ključ i kresnuo mašinu. Zaplašeni brujanjem motora koji sam namerno gasirao kerovi su se razbežali. Ona se valjala od smeha.
"I kako izgleda kada pomogneš nekom.", progovorila je uz kikot.
"Ma jebi se bre ludačo!", besneo sam i napeo gas.
"Alo bre kočijaš...pa da si nahranio decu sve bi bilo drugačije.", rekla je, a ja sam potrešen aritmijom u grudima posegao za pljugom i pustio parkerov album iz početka.

Vozio sam kroz noć, možda već istim ulicama i polako davio bes. Ona je ćutala. Parker je svirao: Laura. Ja sam je krišom posmatrao u retrovizoru; gledao kako se boja noći smenjuje na njenom prelepom licu. Imala je dvadeset...najviše.
Dvadeset je imala Laura.
Laura nemoj me tako gledati; Lura ludim za tobom. U tvom grudnjaku osećam miris bordela; na usnama kupinovo vino; i znaš Laura uvek odlepim za sazvešćem nad tvojim pupkom i ti tvoji sitni koraci kojima se prikradaš mom srcu u ovu kišnu nedelju....da Laura, ili kako se god zvala, ludim za tobom, ali ludost ima kraja.
Ludost je ludom samo igrarija.
Laura, znam, nemoj me tako gledati. Dok navlačiš svoju balsku haljinu, ja skidam svoju ludačku košulju...sa gramofona jazz....C. Parker: Laura....Laura nemoj me tako gledati. Ni ja sam ne znam odakle nam poljupci; vrati se mužu, vrati se deci, nedeljni ručak im ispeci...Laura.

"Pa kaži.", rekla je.
"Molim!?"
"Želiš nešto ili kao ono: slučajno, stalno zaviruješ u to ogledalo.", rekla je.
"Ne, ne...", ni sam ne znam čemu sam to govorio ne.
"Možda bi hteo da me tucaš!?"
E, tu me je sasekla. Možda sam i hteo da je tucam, a hteo sam, jedino sam o tome i mislio: kako je ljubim; kako vozim slalom usnama niz njene grudi ka vreloj dolini.
Da je tucam?, da li me je to kučka pitala?; to sam trebao ja nju da pitam: da li hoćeš bejbe da te tucam...takav je protokol; master slave komunikacija.
"Da te tucam.", izgovorih to onako, kao da i nije neki predlog s njene strane; izgovorih to onako mačo muški. Ona je raširila noge, zadigla suknju i rekla:
"Vidi ne nosim gaćice.", a ja sam jasno u retrovizoru mogao da vidim moju preljubu.
Iz nekog razloga posramio sam se. Sklonio sam pogled, a zadržao tu sliku još dugo u mislima: bez gaćica.
Zakikotala se i spustila suknju, a moje srce je još luđe bilo no pred izgladnelim besnim kerovima.
Nastavio sam da vozim.

Tako sam upoznao Jelly, sam sam joj nadenuo to ime: Jelly. Možda zato što nikada nisam saznao njeno pravo ime. Ovako, savršeno se uklapalo u sećanje na nju: Jelly Roll kao opsena. Te noći kada sam je upoznao, vozili smo se gradom sve do zore. Zora je bila pretrpana oblacima, nije bilo ni trunke romantike u sivilu koje se nadvilo nad bulevarom i crnim volkswagen-om kom sam prestao da se divim. Jelly je zaspala na zadnjem sedištu usred priče koja je klizila sa njenih usana ko med, niz bradu na suknjicu na pod. Morao sam da joj posisam rečenice sa usana da bih čuo priču do kraja. Vozala je eseje o međuljudskim odnosima i strašno je mnogo grešila u procenama; procenama ljudi i događaja. Ali razumljivo je to: u njenih dvadeset napad lirike praćen je naivnom rimom. U mojih trideset: sve to sa ljudima i neljudima liči na recept za bezukusne suve kolače.

Jelly je bila povređena tih dana. Samoživi seronja, dogovorili smo se da ga tako zovemo, dao joj je korpu; šutnuo u emotivni mrak i pregazio zaveštanje napisano u sms-u na času veronauke: forever together; jer nije razumeo njeno: još uvek nisam spremna.

Među ljudima i neljudima sve je u razumevanju.

Tako i ja. Pritisak punih testisa dvadesetogodišnjaka sam mogao razumeti, šta više i moj smisao bistvovanja je erotske sadržine, ali večeras potrešen lirikom u balama meda sa Jelly-nih usana, ja sam punim srcem stao na njenu stranu. Kada sam joj priznao: razumem te bejb, mene se okanula erekcija u farmericama.
„Volela bih da nestanem...", poželela je univerzalnu želju napaćenog univerzuma. Sve što je zadesilo ovih dana smatrala je dovoljnim razlogom da nestane.

Savršeno zdrav pedesetogodišnjak, u čijem stanu je Jelly živela kao podstanar u sobi bez Sunca, čiji prozor gleda na severnu stranu, na gradsku toplanu, u trenutku kada je gospođa pedesetogodišnjaka, savršeno zdravog, bez prsta kog je izgubio na cirkularu, bila na banjskoj terapiji, posegnuo je osakaćenom rukom za Jelly-no koleno dok je ona spavala u boksericama, u svojoj nezaključanoj sobi, u svom neudobnom krevetu, sa slušalicama IPOD-a u ušima i pesmom koja je razblaživala bol: by my side - INXS. Posegao za koleno i ustima u kojima je vladala pobuna desni, zasisao njen slatki nožni palac. Probudila se u vrisku dok je savršeno zdrav pedesetogodišnjak prstom na usnama pokušavao da je smiri, a zatim je pobegao iz sobe rešen da je izbaci na ulicu.
Jelly je bila povređena ovih dana.

Potražio sam stanicu. Zasitio sam se parkerovog saksa. Tune in...tonight - Iggy Pop. City radio i Iggy pevali su uspavanku za Jelly. Mene je žuljao neki povampireni mir. Zora je bila namrštena. Jelly pospana. A na mom mobilnom propušten poziv od moje kučkice; negde oko dvojke je verovatno poludela što se ne javljam na mobilni.
Ljubomora vlada među ljudima i neljudima.

Opet sam zastao ispred pekarice da nam kupim po četvrtinu sa sirom i jogurt. Kada sam se vrstio u auto Jelly više nije bila na zadnjem sedištu.

Možda je to zbog mog posla, ali ja vodim veoma aktivan život na internetu. Zaokupiran dešavanjima u svetu ograničenim nepostojanjem, vreme je proticalo ostavljajući dojam o postojanju jedino kada uriniram ponedeljkom ujutru tamno žuto i škripavim kašljem proklinjem sažvakane pljuge od subotnje većeri provedene na facebook-u. Tokom nedelje dane provodim na radnom mestu u banci iza zamagljenog stakla koje gleda na parking i moj volkswagen. Jelly mi je padala na pamet jedino kada bi u retrovizoru bacio pogled na zadnje sedište. Zbog nečega što sam viđao kada istresem pepeljaru, a to je buđavi trag praznine, triput nedeljno odlazio sam da jedem picu na parče u pekarici.

Oktobra sam napunio trideset i jednu. Jelly je valjda još uvek imala dvadeset. Kučku sam otkačio jer osećao sam da više nisam za te varijante. Častio sam ortake večerom u Biseru uz tambure, nešto sa roštilja i špricerom. Iz nekog razloga nisam mogao da se onemim iako sam to jako želeo. Nakon fajronta pozvao sam taksi. Kiša je rominjala, a mene je hvatala panika što kući odlazim sam. Crveni „duga" taksi je stigao i ja otvaram vrata da se slomim na zadnje sedište. Onda je Jelly povikala sa druge strane ulice:
„Ej, stani!"
„Pričekaj.", rekao sam taksisti.
„Kuda ćeš?", pitala me je kada mi se približila na poljubac, a zatim poljubila u obraz.
„Kući. "
„Hoćeš sa mnom?"
Uleteli smo u taksi na zadnje sedište i zaplesali u glavama prvi poljubac. Prvog poljupca na javi, na zadnjem sedištu taksija „duga" nije bilo.

Odveo sam Jelly u svoj stan. Skuvao sam espreso na novom aparatu koji je još uvek mirisao na izbegnuti PDV i pustio onaj isti parkerov album. Jelly je vrtela guzove u letnjoj haljinici tog slinavog oktobra. Sandalice nije skinula. Ostala su tri traga na razapetoj kravljoj koži u hodniku. Blenula je u moju jazz kolekciju.

Ponudio sam je viskijem srećan što noćas nisam sam.
„Uh...kako piješ ovo?"
„Ovako...", eksirao sam viski ko šljivu prvi put u životu. Nasmejala se. Pitao sam se da li i večeras ne nosi gaćice?

Nakon dočekane zore zaspali smo obučeni. Probudio sam se oko jedan. Jelly više nije bila na kožnom dvosedu.
Te noći pričala mi je kako više ne veruje u ljubav. Pričala mi je kako je za tri meseca od kada se nismo videli izgubila nevinost sa nekim kretenom, kako je zaređala još osam kretena, kako udara recke na teškim drvenim vratima u suterenu gde sada živi kao podstanar kod neke senilne babe, koju svakog jutra podseća da joj nije unuka. Pričala mi je o uslovu za upis naredne godine, o profesoru koji je proganja uspaljenim sms-ovima. Osećao sam se kao svaki taj njen kreten iz priče iako se nismo ni poljubili. Njena priča je te noći kapala kao tekila niz usne na moju ranu od praznine na koju sam sam nasuo so.
Možda zbog posla, ali sam uvek odbijao pozive mladih kolegenica za odlazak na piće. Počeo sam da odlazim u teretanu, da se praznim jer nisam više igrao tu ulogu vikend jebača i neprestano sam mislio na Jelly. I dalje sam odlazio da klopam picu na parče. Nakon Nove godine prešao sam da radim u drugu filijalu. Aprila prihvatio sam poziv kolegenice koja me je podsećala na Jelly. Otišli smo na piće u sokače. Dok sam privršavao pivo cedeći ga kroz cevčicu ugledah u daljini Jelly. Bila je trudna. Istog trena su mi presele sve pice na parče koje sam proteklih meseci usamljen pojeo. Sakrio sam se iza slamčice piva da me ne bi videla i predložio kolegenici da večeras gledamo film kod mene.

Među ljudima i neljudima u šapatu izrasta kajanje.