Vodopada šum

Stavih u torbu strast za pisanjem, poljubih kuče i cimerku. Dobih, uz poljubac od prijateljice,   na poklon duvan za motanje, da mi se nadje.

Razrušeni krovovi i nahereni bokovi kuća.  Pa,  livada.  Čista i  idilična. U predahu između orošenih  lica saputnika, pogled je bio usmeren na prozor. Držala sam pažnju na pitomim uvalama između brežuljaka. Odmah mi je nedostajala moja ravnica.  Namah, moglo bi se kasti.

Kafa iz fildžana u nekoj mehani:  kratka stanka, dogovori vođe puta sa lokalnim šerifima.  Pa,  krov jedne kuće . I danas slika koju vraćam  deluje nestvarno.

Svako prisećanje  izaziva   magnovenje  i  zabezeknutost. Nadrealno  skroz. Naime, neki  dovitljivac  je skinuo crepove sa kuće , ofarbao ih u belo pa ponovo poslagao na krov. Kako drugačije objasniti natpis na krovu koji se mogao videti i iz aviona, a otprilike je glasio ovako:" Ko te jebe pucaj."

Stigosmo na Plitivice, te mi dadoše  jednokrevetnu sobu, kao što sam i priželjkivala. Raspakovah iz zavežljaja sitnice i utiske. Ričard Bah, sa Galebom i malena statua Bude, kupljena u nekoj antikvarnici,  bili su pratioci dostojni svake avanture.  Veličanstvenim rasprskavanjem, u daljini stoletnih šuma, oglašavali su se vodopadi. Soba je šumela.

Domaćini, ljubazni sa prostodušnim smislom za humor. Izneše i najstarija vina koja su zatekli u podrumu  hotela.  Iz svih republika teklo je.
Posle petog dana više nisam ni pitala šta trebam da radim. Ekipe su išle na snimanje, a prezenteri vesti bile su lokalne  devojke obučene u vojničke čizme i minić.
Ponekad,  u dokolici sam kuvala kafu za sve stanovnike malog hotela. Tek da nešto uradim i progovorim koju.

Običaj je bio, prilikom povratka sa terena koji su tada bili zavejani snegom, da se svako "javi" prepariranoj mečki na ulazu. Strah je izobličavao čežnju za toplinom porodičnog doma. Svakodnevna glasna  prozivka prilikom prolaska pored preparirane životinje, bilo je stilizovano pitanje :" A ko će noćas da je kresne.?"

Prigušeno cerekanje, na isti fazon svakoga dana,  i  barem bi  za trenutak utihnulo  bombardovanje aviona u daljini.
Ponekad, izlazili smo da vidimo letove iznad Bihaća. Sve je ličilo samo na grmljavinu oluje, i delovalo je nestvarno. Ili nismo hteli da čujemo. Pokušavali smo  da verujemo da je moguće  drugačije  sanjati  otvorenih očiju.

Jednom, posle povratka iz porodičnog doma moje nove poznanice, hodajući prostirkama ručno tkanim, ophrvana čistotom njihovih duša i mirisom starinskih škrinja,  zapitah se šta ja to radim na puškometu nečije savesti?

Jela sam ponovo  kolačiće koje su spremili, i osluškivala sa njima  šapat  drvenih  greda, skromne kuće.Vetar ih  je njihao, ponekad bi škriputale istovremeno, kada bi iz pećnice  bljesnule iskre zbog  pucketanja drveta. Osetile  smo  volju za preživljavanjem, odisale  spokojem, i posmatrale  naše ruke,  kako dok pričamo, umačući kocke šećera u šalicu,   prsti odmereno prave šare u vazduhu.

Dobacih i ja mečki te večeri, na opšte odobravanje svih. Smeh se mešao sa pokretima promrzlih prstiju, i cvokotom.   Zvonio je  u  osneženim krošnjama, poput praporaca.

Upoznah se sa strancima iz zaštitne jedinice. Odlazili su u krizna područja i pomagali lokalnom stanovništvu. Smirivali strasti, raznosili poštu. Rekoše mi, da su pre ove misije gledali propagandne filmove. Oni nisu ni razlikovali naše nacije. Uglavnom u filmovima  se umesto lopte šutiralo nešto drugo. Mnogo godina kasnije,  upoznala sam  autora koji  je režirao te pokretne slike za obe strane. Uf.

Uz cigarete i piće, razmenili smo poklone. Francuz je bio pilot, dadoh mu Baha.  Grk je bio srećan sa Budom. Posle par večeri, i motanog duvana, starešine im rekoše  da mogu  da  idu kući. Valda su bili suspendovani jer smo se raspričali. Ko će  ga znati? Ipak, sigurno je da su otišli u  drugačijem raspoloženju, od onoga koje je prethodilo. Uostalom,  iskrenost nije lako sakriti. Fotografija, koju su mi poklonili za uspomenu, nastala je na pragu jedne skromne  kuće, i govorila je sve. Baka, sa maramom, ćerka ili snaha i  unuče koje uči da hoda.

Pogledom koji je krotio,   mogle su da  uvežu  nezvane goste i  neznance. I da ih razoružaju.

Ne boli  dok prebiram po sećanjima i ispiram misli. 

Ustreptalost odraza  Petrovaradinske tvrđave,  praćaka se opet sa keja, i igra.

Daškom lahora osnažena, jača i i svetlost kandelabra sa bokova  njenih bedema.

Eto mi nanovo  frtalj svakodnevice. One,  vandrokaške. Što me mami da lutam po ateljeima i ne zborim  mnogo nad slikama majstora.