Pravilnik

          „Kume, ti ces biti dozivotni predsednik Kluba" - reci koje mi i sad mame osmeh, a sa kojima je negde i pocelo sve. Odavno je Kum imao ideju da ne bi bilo lose da se sa vremena na vreme druzimo po kucama, onako u parovima - jedne nedelje Mi kod Vas, a sledece Vi kod Nas. Kum je cudno bice i kad ga covek pogleda sa strane - visok, zgodan, baby face a ima nesto bangavo u njemu sto vidimo samo mi koji ga znamo od 4. osnovne. Licno volim ljude koji su zadrzali ono detinje u sebi, iracionalne i romanticne ideje u Diznijevsko-Spilbergovskom maniru, koje kod Kuma izadju na povrsinu u specijalnim trenucima kada je okruzen samo starim prijateljima, opusten i neopterecen dnevnim problemima. "Vidi, dodjete do nas, popijemo ponesto, onda zajedno spremimo neku klopicu i uzivamo, kapiras?" Kapirao sam. Nazalost, kapirao sam i to da nas cetvoro ne mozemo u isto vreme zauzimati isti prostor u kuhinji usled ne-preterano-savitljivih zakona gimnazijske fizike. Ona fakultetska kasnije je dozvoljavala vise opcija... teoretski, ukoliko bismo se kretali brzinom svetlosti... Ali ne. Ideja je bila dobra, realizacija nikakva i kao rezultat proslo je godinu dana do sledeceg smislenog razgovora na tu temu.

          Kada su svi za stolom zadovoljno konstatovali da je moj prvi sushi pokusaj bolji od svega sto su do tog trenutka jeli po beogradskim sushi restoranima (iz ove recenice bi losije informisana osoba mogla pomisliti da ih ima vise od 2,5 u Beogradu kao i to da sam ja ucio da spremam sushi na nekom mestu koje nije YouTube.com) i kako je ultra zabavno sto smo jeli nesto drugacije od uobicajenog trougla srpsko-kvazi italijanska-srpska kuhinja, dosao sam na ideju. „Mogli bi da osnujemo kao... Klub? I svako bi bio zaduzen da jednom nedeljno - cekaj, mnogo je - jednom u dve nedelje sprema klopu za ostale. Osnovno pravilo bi bilo da mora da bude uvek neko novo gastronomsko iskustvo? Sta mislis, Kume?" Zadovoljno je klimao glavom dok se davio u poslednjem nigiriju. Znao je.

         Klub Gastronoma, kako smo ga kasnije nazvali radi registracije na 5. Temerinskoj Pasuljijadi, zaziveo je vrlo brzo i lako. Mesta u Upravnom odboru Kluba planula su brzinom Kumovog blitzkrieg napada na Jovaninu pitu od heljde i nije preterano iznenadjujuce da su sve pozicije dodeljene sa dozivotnim rokom vaznosti. Postao sam dozivotni Predsednik! A dragi roditelji su se plasili za moju buducnost. Bedna piskarala... „Sta ces sutra biti bez fakulteta?" Dozivotni Predsednik - eto sta!

         Sledece je trebalo smisliti koga cemo i po kojim kriterijumima primiti u Klub. Sire-nego-uobicajeno gastronomski opste obrazovan a ucestalom praksom potkovan gurman, amateur - zaljubljenik, bio je osnovni kriterijum. Neko ko zeli da se angazuje preko mere pristojnosti u pokusaju da drugima pruzi once in a lifetime gastronomski uzitak. Neko ko zeli i ume da preko mere pristojnosti uziva u once in a lifetime (g)astronomskom uzitku. Neko autentican u svom gastronomskom bitisanju. Umberto Eko u predgovoru knjige „Zasto Italijani vole da pricaju o hrani" kaze da nije gurman onaj ko uziva u vrhunski spremljenoj pacetini ili retko kvalitetnom kavijaru. To su samo ljudi kojima siroko dostupna nekvalitetna hrana nije unistila cula ukusa. Gurman je onaj koji je spreman da predje stotine kilometara da bi uzivao u carima savrseno spremljene patke ili kvalitetnog kavijara.

         Razmisljajuci o tome shvatio sam da se kvalifikujem kao i da zbog toga osecam izvesnu dozu ponosa. Nas sedmoro. Sedmoro onih koji na ovaj ili onaj nacin odgovaraju zahtevima ili makar delu zahteva. Grupa ekstremista nedestruktivne ideologije i principa. Ne racunam beskompomisnu destrukciju vrhunski pripremljene hrane i pica u junackim naletima na tanjir i casu.

         Piletina mole poblano uz meksicku salatu i mariachi muziku u backgroundu. Bouillabaisse koji ponosno staje na crtu onom u cuvenom restoranu Miramar u Marseju, koji vazi za jedno od mesta gde se jede najbolji bouillabaisse na planeti (klimatizacija je doduse bila bolja u Miramar-u nego kod drage nam domacice). Limuni iz rerne punjeni mocarelom, bosiljkom, incunima i susenim paradajzom. Premier cru burgundski Pinot noir i Chardonnay u kombinaciji sa losos tartar biftekom od mesavine svezeg i dimljenog lososa na creme fraiche namazu sa crvenim lukom. Krem corba od skampa koja pokriva (layering method - invented by me) bruskete sa pestom od susenog paradajza i badema, i namazom od dzigerice sotirane u porto vinu. Eksplozija tekstura, boja i ukusa. Carpaccio nastao u Harry's baru za potrebe venecijanske dame koja je patila od anemije pravim sa zadovoljstvom za svoje Kompanjone koji ne boluju od anemije. Ne iznenadjuje previse cinjenica da se i oni odmah osecaju bolje. Autenticne ideje, fascinantne realizacije. And all of it made in our kitchen(s). Savrseno pametan utrosak viska novca i kreativne energije, rekla bi mi Marija. A Marija je Strucnjak.

          Mislili su Kompanjoni da sam prepio na Pasuljijadi jer sam cvrsto verovao da cemo osvojiti jedno od prva tri mesta (verovao sam ja u prvo mesto, al' im nisam rekao) u konkurenciji oko 300 prijavljenih ekipa. Nervoznog stomaka otisao sam ispred bine kad su citali pobednicke sifre i iskreno se iznenadio kad nisu procitali MA 455 kao pobednicki pasulj. Na stranu teorije zavere i moje samopouzdanje osamnaestogodisnjaka, al nas Pasulj je stvarno bio najbolji koji sam ja ikad jeo.

         Zanimljivo je da on sustinski nije imao velike sanse da postane tako dobar Pasulj. Niko od nas nikada u zivotu nije skuvao pasulj u svojoj kuci, a da ne pricam o tome da je najblize sto sam prisao kotlicu bilo kada sam se nalazio u predsoblju stana mojih roditelja u Zemunu dok je na zemunskom Keju bio izbor za najbolju riblju corbu iz kotlica (predsoblje je deo stana najblizi Keju, prim.). Uspesno sam izracionalizovao poraz nase ekipe shvatajuci da ko zna kakav su sudije pasulj navikle da jedu (filozofija - sudija nema pisu!), i zivot se nastavio u maniru: "Kako nas hrana... tako nekako... ispuni iznutra..." (TM gdin Milovan). Ispuni nas i spolja, dragi prijatelju, samo to dolazi kasnije.

        Iskreno verujem da je bitno za mene i svet oko mene da se na neki nacin celog zivota bavim hranom. Kad kazem „bavim" mislim i na degustaciju i na edukaciju. Siguran sam da bar 80% ljudi u Srbiji kad im se kaze kvalitetna hrana, pomisli na BAS veliko pile, „onaj" dobar smrznuti pomfrit iz Maxi-ja i bocu Heinz kecapa. McDonalds je srecom u nesreci i dalje preskup za generalnu populaciju, ali ostaje obozavana i retko dostizna nirvana vecine stanovnistva ispod 40 godina. O padanju u trans na hranu u Pinku i slicnim ustanovama gde se kvalitet meri duzinom Karadjordjeve snicle i kolicinom majoneza na njoj ne zelim ni da pricam (nema seksualne konotacije i pored potencijalne klasicne rasprave na temu povezivanja kvaliteta sa kvantitetom). Kako bi bilo lepo da usled standardnog kasnjenja u razvoju preskocimo americku „low fat" epizodu koja je dovela do povecanja Alchajmerove bolesti od 11.000 % u periodu od 20ak godina i da pocnemo da cenimo instituciju pijace koja je „organic" a mi to jos ne znamo. Bilo bi fantasticno.

         Da li ce Klub prerasti svoje sadasnje okvire i u kom pravcu je prica koja ceka da bude ispricana. Postoje inicijalne iskre pravih Ideja, vidim ih i osecam u nekim momentima ali uvek su tu nepremostivi zakoni fizike. Mozda ako bi mindframe gastronomske kvantne fizike primenili na svakodnevnicu u kojoj je ono bas veliko pile. Mozda tada.

 

 

Iskreno Vas,