Novac u rukama

      Rešim ja pre neki dan da pročitam novine. I imam šta da vidim - Dodir novca može da ublaži bol! U Kini naučnici vršili istraživanje na studentima (rečeno im je da će testirati osetljivost njihovih prstiju). Dakle, jednoj grupi su dali svežanj novčanica da ih prebroje, a drugoj obične bele papiriće. Posle su im rekli da stave prste u činiju vruće vode i opišu koliko im je bilo neprijatno. I pajz sad - oni koji su brojali novčanice izjavili su da im voda nije bila mnogo vruća, a oni sa papirićima se ošurili! Naučnici tu izvukoše zaključak da novac može biti sredstvo za ublažavanje bola, smirenje napetosti, zamena za ljubav...Odmah mi se u glavi stvorila slika oznojenog trubača kome lepe novčanicu na čelo, a koji uzvikuje - Izgleda šašavo, ali mene glava više ne boli!
      Lako je meni da se sprdam sa naukom kad o njoj nemam pojma, ali reših da preispitam svoj stav prema novcu. Jbt, pa ja uopšte nemam stav. Valjda zato ni novaca nikad nemam dovoljno. Prvo, ceo život živim u Srbiji, a tu su pare vazda manjkale. Drugo, ćale mi je bio proleter i pasionirani štediša. Treće, ceo život sam bila dobar djak u nadi da ću što pre sama početi da se izdržavam, kad, ne lezi vraže, završih fakultet i zaposlih se u trenutku najveće inflacije, a sve ekonomske reforme propadoše. Četvrto, potpala sam vrlo rano pod uticaj sekte - materijalno je prolazno, duhovne vrednosti su kul (čitaj - uvek društveni smer, sa osobitom ljubavi prema literaturi, filozofiji, sociologiji i ostalim neprofitnim naukama). Peto, udadoh se iz ljubavi za dijametralno suprotnog tipa od svoga oca, sa još opuštenijim „sedim u parkiću, šta mi fali" stavom . Dakle, napravila sam seriju pogrešnih izbora i šta se sad čudim što mi je stav prema novcu tako klimav:) Dubina mog samozavaravanja je tolika da ću pre raditi posao koji volim i ima kraće radno vreme, a za manje novca, nego posao koji ne volim, a sa nenormalnim radnim vremenom i nenormalno dobrom zaradom. Volim da imam slobodnog vremena da to manje novca potrošim sa onima koje volim. Otuda ćete me retko slušati da kukam na besparicu. Prostrem se koliki mi je guber, a niki mi nije kriv što mi se napravio na ćebence:) Pre neki dan mi je ćerka rekla - Mama, kupi neki greb-greb, to je jedini način da se dokopamo nekih para. Mamino zlato, skroz me provalila.
      Dakle, sve je u stavu. Po mojoj teoriji ljudi koji vole novac, sve svoje sposobnosti usmere na njegovo zaradjivanje i rezultati su neizbežni. Za njih nema krize (ni političke ni ekonomske), oni krizu uvek preokrenu u svoju korist. Ne mislim na neke beskrupulozne prevarante i tajkune, ratne profitere, sebične egomanijake, ekonomske eksperte u banana republikama, osnivače religija i neprofitnih organizacija sa ogromnim profitom...Ne, mislim na obične ljude oko nas koji uvek imaju plan kako da zarade novac. A onda od tog plana ne odustaju, spremni su da rizikuju i sve druge potrebe stave u drugi plan. Za takve je sticanje novca zabavnije od trošenja, a i trošenje je uvek novo ulaganje (ili reklama uspešnosti). Obično imaju svoj biznis i lako menjaju delatnosti. Najbolji primer je rodjak moje drugarice - napravio je imperiju na proizvodnji metalnih kružića što se stavljaju na ivice paštete u crevu! Tko reskira - profitira!
      Ipak, izmedju takvih i ovakvih kao što sam ja ima širok dijapazon podvrsta - cicije, šićardžije, sponzori i sponzoruše, japiji, gilipteri, profesionalne domaćice, lopovi amateri, falsifikatori, kompulsivni potrošači, babe sa kolicima na točkiće...izaberite i dopišite sami.
      Nego, u onim istim novinama pročitah i sledeće - Gola porno diva igra celu noć za samo 300 dolara! SEKA je udarila i na porno industriju. Neka Savana Stern, mlada porno glumica, je pre dve godine zaradjivala 150 000 dolara godišnje, vozila je mercedes-benc CLK350, a sada zaradjuje jedva 50 000 dolara i vozi auto svojih roditelja! Jadna devojka! Spade s konja na magarca. Sva sreća što sam ja u drugoj vrsti biznisa, pa me kriza porno industrije neće dokačiti:)
      A vi? Volite li novac? Na šta ga najradije trošite? Uplaćujete li Loto, idete li u kladionice? Plaćate kešom ili karticama? Prezirete ga i nemilosrdno ga trošite? Stalno ste u minusu i obožavate rasprodaje? Nemate ni za 'leba?
      I ono najčuvenije pitanje za kraj - Da li novcem može da se kupi sreća? Tj, da li dodir novca zaista može da ublaži bol?