Smrt hejterima!

ubi ubi ubi hejtera
hejtera
hejtera
hejtera

D.P.

Moram da naglasim da sad pišem po sećanju, uglavnom. Prošle godine u ovo vreme tema je za mene bila aktuelna. Sada se njom bavim zbog datog obećanja pre par dana, čoveku kog sam upoznao na moru i koji je smislio parolu, nemajući pojma koliko volim da se bavim oksimoronima oko nas, neopaženim. Nije znao ni da pišem, ni da sam hejtovanje pomenuo u danu kad sam putovao. Toliko sam se isključio u poslednje vreme od te teme da sam bio povučen u dijalogu sve dok on nije izbacio: Smrt hejterima! Pokidao sam se od smeha. Još uvek me radi.

Dakle, ima tih opuštenih ljudi. Oni su kul i OK i druže se i inteligentni su i nešto nekad rade i zezaju se i imaju dečka ili devojku i pričaju sa ljudima, često ih dobronamerno savetujući da problem ili nedoumicu ili reakciju reše jednostavnom metodom opuštanja - veština sa kojom se oni, kao i svaka druga aristokratija, rađaju, a koju ostali mogu savladati uz malo vežbe koja nije naporna ni previše bolna (bolenje kurca je ipak samo stilska figura). Oni se prepoznaju među sobom po opuštenim frizurama, opuštenom oblačenju, opuštenom upoznavanju, opuštenom stavu, oni su informisani o velikom broju stvari, ne povode se za idejama, lažima, ekstremističkim strujama, prijatelji su i spremni da ti kažu sve što te zanima, ne podižu ton, naročito ne tako da zvuči agresivno, korektni su u svakom smislu i ne vređaju nikoga, izbegavaju da izražavaju stav o stvarima na rubovima ili u žiži kompromitovanih oblasti, znaju kul mesta i svašta tako nešto... jednom rečju - pravi pravcati mali mediokriteti.

Sa druge strane, hejteri su svi ostali. Zapravo, hejteri je svaki onaj deseti ili dvadeseti koji je sve što i oni, tj. mogao bi biti, samo da malo više pažnje posveti opuštanju. Ove dve urbane podvrste nisu suprotnost jedna drugoj. Opuštenih je prosto previše da bi bilo tako. Uostalom, hejteri postoje samo u istom urbanom miljeu u kom se nalaze i opušteni, kul likovi. Hejtera dakle nema tamo gde se sluša strofa refren pa kreće druga pesma i ruke su u vis i devojke su lepe kao iz filmova (onih koje ja jedino i imam strpljenja da gledam). Hejtera dakle ima samo tamo gde je i opuštena urbana ekipa, koja valjda u nedostatku međusobnih razlika izvlači po jednog na svakih devet, ili devetnaest, iz svojih redova i proglašava ga hejterom.

Važno je razumeti tananu razliku - hejteri nisu ti koji mrače. Mračiti može svako s vremena na vreme. Biti hejter nije jednonoćno zanimanje, nije trenutno raspoloženje, nije stav u jednom razgovoru. Jednom kada bilo koji od devet ili devetnaest glasića izgovori reč hejter ona ostaje kao žig, kao IB-ovac četres'osme što bi rekao autor naslovne parole - ništa više ne može da te opere. Svaka naredna reč, svaki naredni stav hejtera zato se unapred zna, i obavezno uzima sa rezervom čak i onda kada je podudaranje u stavu očigledno i neizbežno. To naravno ne podrazumeva preispitivanje sopstvenog stava, ukoliko si opušten lik, jer hejter je isto što i ti, ali... njegovi su motivi hejterski, tvoji su čisti, logički, kritički i iskreni. Prosto neke suštinske razlike.

Kad sam bio mali, pre godinu ili dve, potresao sam se kad mi neko kaže da sam hejter ili da se opustim. Insistirao sam da mi obrazloži zašto, što se naravno nikada nije događalo ili me bar nije zadovoljavalo, pa bih ga obično verbalno maltretirao serijom jednostavnih pitanja na koja se odgovara sa da ili ne, osmišljenom tako da svojim odgovorima sam dođe do zaključka, ne da je glup, nego koliko je glup i bedan. Namerno sam skretao sa teme. Ali ne, ovim nije sam sebi potvrđivao da je bio u pravu u vezi sa mnom, ili bar više nije naglas, nikada preda mnom izgovarao tu reč, osim kad je baš pijan i ubeđen da je sad nešto pametniji. Maltretirao sam ga i tad. Ne možeš da ih pobediš - uteraj im strah u kosti.

To nije hejtovanje. To je previše brutalno da bi bilo hejtovanje. Imaju običaj da plaču ili bar grcaju. To mi je urnebesno, posebno kad kroz zapušen nos izgovaraju da nemam dušu. U trenutku kad svakom novom rečju rizikuju da im se oči provale suzama ovo je zaista neočekivano. Uvek me prijatno iznenadi kada opušteni likovi pomenu dušu. Posle tog momenta osmeh ne skidam sa lica i počinjem da ispitujem granice svoje brutalnosti. Nema ih. Čak ni kada se prošetam zaista daleko. Ma nema ih ni u najavi, negde tamo na horizontu.

Dakle hejtovanje je kad na primer kažeš: pa ne znam, ja to gledam malo drugačije. Jednom kad si žigosan kao hejter, čak i u ovako bezazlenoj rečenici njima je jasno da zapravo misliš: čuj, mislim da imaš ozbiljan problem s mozgom i molim te ne obraćaj mi se jer je sa tobom nemoguće pričati koliko si glup.

Danas, kad sam malo porastao, više se ne potresam. Naravno da sam hejter i dalje, čak i kada upoznam neke sasvim nove ekipe opuštenih. Valjda ti opušteni imaju negde bazu hejtera koju revnosno ažuriraju pa me ima tamo negde pod slovom M, jer, mislim se, nemoguće je da tako brzo shvate da imaju posla sa hejterom, posebno sad kad sam savim veseo. Toliko sam veseo da prikrivanje ne zahteva nikakvu energiju i mahom ćutim i smeškam se. Čak i komentarišem o krizi a ne pominjem Zeitgeist, ili ubacim po koju o nekome, bezličnu reč.

Ne želim da branim hejtere. Naravno da nećemo pisati grafite. Protivnik sam bilo kakve borbe za jednu grupu ili jedan cilj. One obesmišljavaju XXI vek i sve lepo u njemu. Obesmišljavaju ideju da je jedan svet. Jebe mi se za prava onih ili ovih, stalo mi je do prava svih i svačega, na Planetu prvenstveno mislim pod ovim drugim. Pod pravima svih mislim i na prava onih za koje se niko nikada ne bori, niti ih pominje:
• mislim na pravo dečaka da pipnu gole ženske sise bar jednom godišnje od treće do petnaeste, ili osamnaeste, ili dvadesetpete
• mislim na pravo mladih da im država garantuje peting pre petnaeste i seks pre osamnaeste kako bi neometano mogli da se posvete pripremama za prijemni koji ih čeka, a ne da pred maturu sanjaju da im se dogodi tamo američki film iz osamdesetih, jer neće, i posle opterećeni svim time treba da polažu test, pa i ako ga polože, već prvog dana u novoj sredini, po ko zna koji put, kao posle svakog raspusta, da se misle ko je seks imao a ko ne, umesto da uživaju u celoj priči obrazovanja, droga, alkohola i ostalog
• mislim na pravo prelepih devojčica, cvetova, da im se ne obraćaju samo volovi koji pasu sve redom po livadi, pa ostaju uskraćene za pun razvitak svoje ličnosti jer su likovi kao ja uplašeni njihove lepote i pred njima nemušti
• mislim na pravo provincijalske dece da njihova sela, gradići i varoši budu spaljeni do temelja, a oni preseljeni negde gde će moći da biraju ko im u goste dolazi i kome idu, negde, gde će biti puno ljudi - sve ispod milion je zlo
• mislim na pravo devojčica, mlađih sestara, da prespavaju kod dečka...

Ma mislim zaista na prava svih, i ove lepe Planete po kojoj hodamo.

Smrt hejterima... Ma ne skidam osmeh sa lica evo peti dan! Svaka grupacija, sve gde je više od jednog, tako lako postaje militantna. Jedan se plaši ili ga mrzi (serijske ubice, sistematične i sa opravdanim ciljem, žive i rade u filmovima, onim koje nemam živaca da odgledam). Čak ni urbana aristokratija, ljudi lepi i opušteni, nemaju način da izbegnu ovo. Naravno, neću im to reći, moji su motivi hejterski i svako zapažanje samo je bacanje hejta. Da sam prošle godine pisao o ovome čak ni turskom oku na privesku u pepeljari kristalnoj u komšiluku ne bi promaklo koliki sam hejter. Sad sam samo zadovoljan mnome, upoznao sam sjajne likove tamo dole, i još se svašta nešto lepo izdešavalo a možda bude još i bolje (ne, još nema neke žene i to).

Smrt hejterima... Ali koliko je dobra parola! Ubi ubi ubi hejtera... Pevušio sam u vozu u povratku kući cele noći, i smejao se. Veličanstveni potencijal duhovitosti oksimorona oko nas, neopaženih.