“Za” za i “protiv” za – naličja istog lica

Jedna mi je vest, čudovišna koliko po okolnostima koje je prate, toliko i po sledstvenoj logici ponovo otvorila dublja pitanja trenutka u kojem živimo.

„Predsednik Udruženja tekstilnih radnika Novog Pazara, Sjenice i Tutina, Zoran Bulatović, koji je u aprilu, tokom protesta radnika kombinata Raška, sebi odsekao mali prst leve ruke, odbio je ponudu jedne nemačke firme da doživotno prima njenu platu.“

Sem što je odluka gospodina Bulatovića, kao i sve u životu, lični čin i izbor odraslog i odgovornog bića - zbog čega mi se polemika u komentarima čitalaca ”da li je trebalo ili ne da odbije ponuđenu platu” čini neumesnom, jer tu istu odraslost i odgovornost potire jednako svojim glasom „za“, koliko i svojim glasom „protiv“ -  razlozi gospodina Bulatovića za upravo ovakvu odluku su za poštovanje taman koliko bi bili i razlozi da je odlučio suprotno. 

I upravo na ovom „mestu“, mestu razloga koje treba jednako poštovati i vrednovati, bojim se, polomila bi se koplja ovde sveprisutne logike; logike koja sebi daje pravo da aplaudira ili osuđuje; logike koja sve uzima u obzir – sem prava da se bude svojim i samoodgovornim za izbor bez očekivanja i aplauza i osude.

Međutim, ima u ovoj priči još nečeg doboko potresnog, nečeg u čemu se ogleda i lice i naličje svega što smo doživeli u prethodnim decenijama, ali i još jedne logike i još jednog načina razmišljanja iz nje proisteklog. Logike da kad god nam neko nešto ponudi – taj ili ti nešto od nas i očekuju. Da nešto učinimo ili se odreknemo prava da nešto učinimo. Logike koja od nas pravi naciju koja se izvinjava kad se bori za svoje pravo, povlači kad neko digne glas, zahvalna je do neukusa i za ono što joj po pravu pripada, zastrašena kad joj se nešto ponudi... A tamo odakle je ponuda došla – priznanje za učinjeno – nešto je što prirodno sledi. Kao i pravo da se i po dobijenoj nagradi – ostane svoj.

Iako, koliko shvatam, pomenuta nemačka firma nije uslovila davanje plate gospodinu Bulatoviću bilo čime, a posebno ne time da „završi stvar samo za sebe“ ili da čak ne „ostane zajedno“ sa kolegama – u ovdašnjim prilikama je, što i komentari čitalaca impliciraju - ”viđena” kao takva, a samim tim i kao nešto samo po sebi negativno. I otud – aplauzi za ovu, a osuda u naznakama za potencijalnu, suprotnu, odluku.

I verovatno ćemo se, prema tuđim ličnim odlukama određivati (kao da se uopšte i pitamo) na takav način, sa ”za” ili ”protiv”, dogod ”pojašnjenje” u medijima: ”Pošto je Bulatović odsekao sebi prst, Tekstilni kombinat Raška nije otišao u stečaj, radnicima su isplaćeni zaostali doprinosi, a očekuje se da će uskoro dobiti i sve zaostale plate” – ima tek toliku snagu da proizvede samo sleganjeramenima kao da ovako nešto može postati standard, kao da je već standard.

Sve do građanske svesti.

Marina Šinko, psihološkinja