Povratak na mesto zločina

Putujem večeras. Idem na istu plažu kao i prošle godine. Prošlog leta sam bio sa drugaricom. Sad idem sam. Prošlog leta sam sam bio na plaži ili u kafani kad god je ona htela da se pridružimo nekome. Pridruživala se sama. Nije kao da nisam prvo veče pokušao da pričam sa tim ljudima. Sutradan mi se nisu javili jer sam sedeo na plaži sa njom: izvini, nije bilo zbog tebe, nego u nekoj priči sam bio sinoć s njom pa... Ma ne zanima me, meni se nisi javio, ne obraćaj mi se više.

I bila je jedna devojka tamo. Divno telo i lice, i glas neki nadrealni. Večito urađena il šta god. Prvih par dana tu joj je bio dečko onda je ostala sama. Saletali su je svi kad je uveče pijana ili kad je preko dana na nekim tabletama i spava na plaži. Legali su pored nje i slikali se. Video sam te fotke kasnije. Užas.

Ja sam joj se jedva obratio. Nismo se zvanično ni upoznali. Znao sam da nešto nije u redu sa njom, i kontao sam da niko ne priča tim glasom (glas urađene MM), i da je besmisleno čitati onu plavu latiničnu ediciju Dostojevskog. Ta plava knjiga me je podsećala da ne treba da se cimam oko nje.

Poslednje veče sam poludeo. Žurka je bila. Kad god bi otrčala (a trčala je stalno nekud?!), nekuda niz plažu u mrak, išao sam za njom. Ekipa je bila zla, ona je bila razvaljena, i bilo me je strah. Mislim da je to bilo skoro jedino što sam joj rekao: molim te samo budi tu negde na oku...

Kad smo se vratili u kamp drugarica je ponovo, deseti dan, tražila od mene da sednem sa onom ekipom. Kada sam, i deseti dan, odbio, rekla je: ko te jebe kad si hejter, znaj samo da se ona večeras jebala sa onim likom. Na plaži.

Počela je i kišica da pada. Ujutru smo putovali. Bilo me je briga da li se jebala ili ne, al pakao mi je bio u šatoru po kom dobuje kiša: koji kurac, što ona onako lepa ima dečka kretena, što znam toliko ljudi koji ne postoje trezni, što što što... Ja se pijan nikad ne ljubim, kad vidim da bi trebalo, kažem: vidimo se ujutru...

I tako sam ostavio tu devojku na moru, nisam hteo da joj pravim probleme, da je startujem, da posle pričaju dečku, a i palo mi je na pamet da kod kuće živi malo svesnijim životom. Lepa mi je bila, i kad bi igrala to je ličilo na crteže iz pećina. Nešto neverovatno. Kod kuće, kad bude svoja, naći ću je, pa ako je to što liči da može da bude: o jea! A ako je ono što sam bio ipak ubeđen da jeste, onda jebiga, šta se tu može.

Došao sam u BG i prevrnuo sve da je nađem, a čak nisam ni znao da li je iz ovog grada. I svuda ista priča: da da, tog lika znam, al on je kreten... ali nju ne znam... i isto sa svih strana. Najsmešnije je bilo kada sam upoznao njegovog najboljeg druga. Nisam to znao o dečku, bio mi je sjajan. Pričamo nešto dva sata, ja u međuvremenu saznam, i zbunjen sam: ovaj lik mi je OK, nemoguće da se druži sa onim. Prećutao sam mu sve. Baš mi je OK bio to veče. Na kraju je on meni rekao: moram nešto da ti kažem, ja te znam... jednom sam te video kako... ja nikad nisam video da to neko radi i oduševaljavao sam se dve godine...

O tome koliko su moji zaključci pouzdani vidi se iz sledećeg: pitam ljude kako to da se on tako kul druži sam onim, oni kažu, pitali smo ga to isto.. I? Momak je rekao, glasom šta god: a jebiga.. to mi je najbolji drug...

Elem, jurim ja tu pet dana Mariju na mestima koja ne možete da zamislite! Svuda! I svi znaju njega, njenog dečka, ali niko nju. Dozvoljavam sebi da grešim, zaboravljam sve razloge da je zaboravim. Jedan dan izlazim sa posla gde radim godinu dana u tom trenutku, sedam u kola sa direktorom da me, prvi put za godinu dana, iz zajebavanja odbaci 300m do autobuske stanice, i razmišljam gde još da tražim tu Mariju. Na 20m od mene, iz ulaza koji je 15m od ulaza u kom radim, izlazi devojka koja liči na nju. Onda pomislim kako ja čak ni ne znam nekoga ko liči na nju. Zijam bezveze u tu devojku, ona gleda u mene, al kao ništa.. Gledamo se a ja mislim o Mariji.

Devojka se na 5m od mene ukipi, skine naočare, i glasom uzbuđenim, preneraženim, srećnim, skoro vrisne: Mladene! To je bila Marija. Nema ih dve.

Živi tu petnaest godina, godinu dana se mimoilazimo, idemo u iste radnje, obilazimo iste lutalice i šahtove, istoj deci dodajemo lopte kada im se otkotrljaju, a sreli smo se na nekoj dalekoj plaži, i nismo se ni upoznali, a gledali smo se OK, pozdravili se kada sam odlazio, i ja je tražim i tražim, i posle pet dana nalazim je tu.

Sutradan me pošalju na poslovni put. Zovem direktora da kada siđe oko 4, kada sam joj rekao da završavam, i ako tamo bude neka devojka lepa, da joj kaže da nisam danas tu, da joj da moj broj telefona, i to. Odgavara mi: ne brini nam Mlađo, u sigurnim je rukama...

Ništa. Dan, dva, posle vikenda, još nedelju, dve, ništa. Bio sam ubeđen da će kao slučajno naići oko 4. Nije. Kriterijum Dostojevskog na latinici jeste dovoljan, i to znam, al kao, ajde da i ja budem malo normalan i manje surov. I rešim da stvar isteram do kraja. Ovako je sve to otprilike izgledalo kako sam zabeležio tad:

prva pesma o mariji

mislim
drugoj jednoj
ne o onoj baš carici
mojoj sad drugarici
dragoj
nego jednoj što je sad volim

 

i sednem danas za komp
i stavim papir na sto
i na njemu spisak stanara
sa internet belih strana
uzeti
...
i krenem redom:

dobar dan mladen ovde
mogu li dobiti mariju
greška neka
hvala doviđenja

dobar dan mladen ovde
mogu li dobiti mariju
pogrešli ste
oh izvinite

onda se ne javlja
na broj ili dva
niko se ne javlja

a onda
fini glas:
da?
to je
isuviše liči
o jea
pomislim
i kažem:
dobar dan mladen ovde
mogu li dobiti mariju

samo trenutak
(ne zbunim se
sačekam)
da?
ej ćao marija
mladen ovde
...
sa mora
...
što radi
u zgradi
pored
...
ej ćao
(pomalo malaksalo)
...
e nisam znao
kako
da te nađem
pa sam uzeo spisak stanara
sa belih strana
pa sam zvao redom
i već na trećem
broju sam te dobio
...
ti si bolestan
(tek pomalo veselo
pre
zbunjeno
al dobro
tu je mladen tvrda srca bio)
...
oh da
ali
bolesnije bi bilo da sam čekao ispred zgrade
ili
sedeo na stepeništu
ili
zvonio od vrata do vrata
zar ne
...
a hteo sam da te nađem
jer
hteo bih
da te vidim nekad
da izađem sa tobom jednom
da se upoznamo
i to

doooo... broo...
(otegnuto
kao
ma je li
to bi hteo)
...
ne zbunim se
kažem:
ništa strašno
samo da te vidim jednom
glupo mi je
videli smo se
dole
(što je u kontekstu zvučalo pomalo smešno)
pa sam te onda ovde sreo
pa ono
glupo mi je
hoću da te upoznam

ti si bolestan
(misleći valjda na bele strane
jer
bila je vesela
da ne kažem
srećna)
i kažem:
znam
ali bilo bi bolesnije
(pa ponovim sve ono od pre
bla bla)
i mislim
nasmejala se

pa ono
kao
da siđemo do nekog kafića
o kako mi je to glupo zvučalo
pa dodam:
šta god
gde već
ti ideš

čini mi se
da je bilo
tu negde
malo

tišine

ona kaže
a kada si ti tamo
(neodlučno)
ja kažem
svaki dan
do četiri
(pomalo hladno)

ona kaže
ne znam kad sam ja

e tu je meni malo dokurčilo
ali samo malo
trun tek jedan
i rekoh
ponovo
i poslednji put:
pa ono
ništa strašno

jer uopšte
divnim sam glasom pričao
baš onim
koji imaju ljudi
koji nemaju ništa više
od života
i pričaju sa dna
kao
e da jebe rak raka
još ovo moram da probam
pa da znam
da je ono bilo sve
život moj
pa kraj
sad mogu da se roknem

i boja moga glasa
bila je takva
da ni časa
nisam zvučao
kao lud
već pre kao
hajde reci da ne
i da ti jebem sve
po spisku
jer
nema
zaista nema nijednog razloga
i teraj se
u tri pičke materine
imaš jadnog dečka
jadnice

a onda kaže
sasvim novim glasom

ajde ovako
(sa tačkom
odlučno
da čoveku zubi od sreće
poispadaju)
kada si ti tamo
samo me pozovi
i ja ću da skuvam kafu
i da siđem dole
i nađemo se ispred zgrade
znači
(pa ponovi)
pozoveš me
skuvam kafu
i siđemo dole
u parkić
na klupicu
da pijemo
kafu

ja kažem
duhovitim glasom:
odlično!
sa sasvim pristojnim
ozbiljnim
uzvičnikom na kraju
ne kao
upravo sam se upišao
od sreće
jelte
već pre
kao
to je to
o jea o jea
znaš da to ima smisla

al pomislim
iskusno
kad pozovem
znam te odgovore:
spavala sam
nisam u bgu
ne mogu sad

i pomislim
misliću posle
bez prestanka
kada je u redu
sledeći put
pozvati
za dan
za dva
da vidi da si normalan
i da nisi ljut
već prvi put
ili
da vidi da si očajan
i smarač
a nisi taj

i kažem:
hej
hajde ovako
evo tebi moj broj
piši
pa izdiktiram
(da ne pišem broj sad
pretpostavljam da ga znate)
i kažem
e pa eto
javi se

i tako
ćao
ćao
valjda to
i ništa više

 

 

 

 

...

i da prođu godine
i da ovo ostane poslednja pesma o mariji
mislim
drugoj jednoj
ne o onoj baš carici
mojoj sad drugarici
dragoj
nego jednoj što je sad volim

i da prođu godine
i ne pozove
baš me zabole
onda to nije ono
što sam video
na obali

u talasima
i pesku

vetrom nošenim

u zemunu
3. septembra 2008. 

Dao sam joj svoj broj, jer, kada radiš, nemaš predstavu kad ustaju oni koji ne rade. Od 8 jedva dočekaš 10 da ih zoveš, u deset skontaš da je rano pa čekaš podne, u podne se setiš da ni ti nisi ustajao.. Uostalom, ja sam tamo svaki dan, nek zove ona kad može. Logično je. Recite da nije normalno, i da moram biti malo bla bla, ali ovo je logično. Momenat dečka i spavanja kod njega da ne pominjem.

Nije zvala. Nikad. Sreli smo još dva tri puta ispred zgrade, i dva tri puta u gradu. Onda su i svi oni ljudi počeli da je viđaju sa dečkom, ili drugarom, mentolom, čime god. Sve ovo što se među nama dogodilo dogodilo se samo zato da ne bude ponovo: otkud znaš kad nisi probao. Prosto znam: čita Dostojevskog na latinici, u onoj plavoj ediciji. Devojka ima problem.

Jednom je dotrčala do mene. Nisam je ni video, dotrčala je sa leđa, i onda je ućutala i ponovo bila sasvim strana. Kontam da je mogla biti sjajna, ali da se nešto nekad dogodilo. Da je bila sama, devojčica il nešto, možda izbegla (čudna je ovo zemlja, pa 15 godina živim tu može da znači da je bila ona 1995.)... Imala je dva sasvim drugačija glasa. Jedan za more i jedan za po kući. Imala je pokrete kao crnkinje sa pećina, plivala je leptir ko od šale, trčala svuda, i večito bila na nekim tabletama ili alkoholu. Video sam je u parkiću jednom, na klupici ispred zgrade, kako pije pivo iz konzerve u dva popodne. Isuviše toga neobičnog da onim glasom kaže da nisam normalan.

Poslednja noć na moru prošle godine bila je samo kulminacija saznanja da jesam. Da je to to. Da ne može drugačije i kad boli baš opako. Tada sam plakao. Salomilo me 10 dana samoće i dodira sa ništavilima. Salomilo me to što su tako retki oni sa kojima vredi pričati. Oni koji poseduju logičko-formalno mišljenje. Salomilo me tad to što je tako jednostavno a nismo ni blizu tome kao vrsta. Salomilo me to što nešto tako lepo ničemu ne služi... I svi njeni strahovi, i sve gadosti koje im se kače..

Idem..Idem na mesto gde sam sam poslednji put iskušan da li mora ovako, ili treba nekako drugačije, labavije.. o jea! labavije.. al u tenku.