Tamo gde se leđa prestaju pristojno zvati

Glad.

Daklem, moj problem je, kraće rečeno, dupe i ostali segmenti. I da se razumemo, problem je ozbiljan. O značaju dupeta, svedoči istorija. Od sedećih boginja plodnosti, koje em imaju velike grudi, em sede na dve planete, Majke Zemlje, preko antičkih i romantičarskih svedočanstava o postojanju potrebne pozadine. I ostalih delova ženskog tela. Koji se sada ukidaju. Znam da nestaju cele vrste, ali da nestaju u delovima, sukcesivno, kao ljudska, e to nisam znala. Do pre par godina.

Kao prvo, imam problem sa kupovanjem farmerki. Od pantalona sam odustala odmah, čim su se pojavile kreacije od dva spojena rukava, u koje ja ne mogu ni ruke da gurnem, a kamoli noge i, koje, normalno, pretpostavljaju potpuno odsustvo dupeta. Priča o farmerkama je slična : umesto dela zvanog dupe, ostaju dve koske. Napred. Pozadi se zahteva – ništa. Na te dve koske se kače farmerke. Koje su plitke i završavaju se kod pipija. Dupe nije pretpostavljeno. U očaju sam probala muške farmerke i pantalone...ne radi. Napred mi se napravi džep na sredini, u koji nemam šta da stavim, a pozadi vreća, pa izgledam kao kengur sa deformacijom.

Isto je i sa gaćama, koje su sve niže i uže, pa će se uskoro nositi u predelu kolena, u obliku horizontalne tračice.Ja ne volim kada me gaće napadaju. Očekujem da ostanu tamo gde sam ih navukla. I da se ne uvlače. Da me ne stiskavaju. Da ne mile nizbrdo. Ne mogu da mislim, ako sve vreme vodim rat sa gaćama, bez mogućnosti pobede ili bar primirja. Isto takođe, ne mogu da nosim farmerke, sa jajnicima na izvolte, a i one dve koske – držača su mi zataškane, ne mogu da dođu do izražaja i odglume ofinger. Pod uslovom da mi uspe da takve farmerke uopšte navučem na sebe. Makar se u njima i ne kretala. O sedenju da ne govorim. Čim u tome sedneš, odmah ti sevne šoferska, guzinska crta. Leđni dekolte. Prosto ne mogu da živim kao vozač grčke hladnjače, koji se neurotično drpa naokolo, pokušavajući da do'vati gaće, koje beže na jug.

Al' najviše volim ovu ekipu što, od nedavno, galami u borbi protiv anoreksije. Kako da ne...sem deklarativnog, drugo videla nisam. Dok dreče o tome kako nije lepo biti baš mršav, rade pedalicom i šiju li šiju odeću, koju bi mogao da navuče samo izgladneli jazavičar, pod uslovom da se ne kreće mnogo. Moda se svela na sastavljanje sulundara, sa tendencijom ka cevkama za sok.

Juče vidim divan mantil. Kožnati. Antilopski, braonski. Postava kao lutkica. Na šareno. Puno živine. Nafnafasto. Dugmići – bombonice. Krećemo od broja 34...34? Dobro. Preskočim ja u troskoku i ćapim moj broj 38. Kako da ne...gurnula sam ruku do po' rukava. Onda je prodavačica od 25 kg žive vage, morala da mi depilira tu ruku, skidanjem rukava. Dobro. Možda sam se gicnula. Stiže zima, mora nešto da me greje. U 40 sam gurnula ruku do ramena. Nastala je realna opasnost da ostanem u radnji, kao doživotni nosilac visećeg mantila. Jedva me skidoše. Dve izgladnele i slabačke prodavačice. Sa brojem 42 prodavačica je probala da utekne. Uzalud. Mršava i nevešta, brzo mi je pala u ruke. Mantil sam joj ljubazno otela i navukla na obe ruke. Zbog čega sam ličila na upravo uhapšenog delikventa sa rukama pozadi. Skidanju su pristupile dve mršavice prodavačice, kojima su se slivale suze. Nema veze. Manje će da piške. Broj 44 sam, reklamama za glad, otela grčko-rimskim stilom. Da su pružale ozbiljniji otpor, sela bih na njih. Broj 44 je bio ok. Pod uslovom da se ne krećem. Da stojim kao gardista. Ramena nazad, grudi napred, za kačenje medalje. I da ga ne zakopčavam, ako zahladni. Možda da ga nosim na plaži? Prebačenog preko ruke...44 mi je skinut radom »baba za dedu, deda za mantil«.

Na moj pogled pun očekivanja, žene iz harema jahača apokalipse – Gladi, su mi odgovorile prezrivo...nafnafnafnaf firma ne pravi tolike brojeve. Žao nam je vrlo, javite se na sportsko odeljenje robne kuće, sektor šatori za više osoba.

I ko smanjuje te brojeve? Zašto? Da se svi iskompleksiramo? Da pokrepamo od gladi, ne bi li mogli da obučemo njihovu ovosezonsku kreaciju?

Hvala bogu za istraživače i istraživanja. Baš skoro su me utešili. Neki američki istraživači su otkrili da žene imaju naslage na bokovima, koje se slučajno, ali s' punim pravom zovu »pojasevi za spasavanje«. Jer, to one zaista i jesu. Mama Priroda je favorizovala žene. I smislila da im taloži i skuplja zalihe specifične masnoće, u predelu kukova. Zbog čega žena, može bitno duže da preživi, od muškarca, ako dođe do doba gladi, bez hrane. Onda je te naslage spasavaju.

Ja bih mogla tako da preživim jedno godinu, dve...Odlično sam se opremila. Samo još da smislim šta da obučem, jer nema šansi da šetam koske na izvol'te. I da mi sve viri napolje.I ne mogu da se odreknem dela gde se leđa prestaju pristojno zvati. Ako ništa drugo, treba mi bar nešto mekano da sednem na. Ne pristajem da budem ofinger.

 21.10.'07. Dodatak:

Reklame (slika gore), koje je napravio poznati fotograf, Oliviero Toscani, su zabranjene. Sporno je, kako javlja Reuters, povezivanje anoreksije, odnosno bolesti i modne marke.

Na fotografijama je Francuskinja, Isabela Caro, koja već 15 godina boluje od anoreksije i teška je samo 31 kg. Pored nje je natpis proizvođača modne odeće Flash&Partners "No anorexia", koje reklamira modnu liniju Nolita.

Početkom septembra, kada su se ovi plakati pojavili, italijanska javnost je bila šokirana.

Agencija IAP, koja je brine za ocenjivanje primerenosti reklamnih sadržina je, mesec dana posle objavljivanja, odlučila da je reklama neprimerena i da vređa ljudska, moralna, civilna i religiozna ubeđenja.

Autor fotografija, Toscani, je rekao da obzirom da je odluku o zabrani donela privatna agencija, razmišlja o tužbi, a preduzeće, koje je reklamu naručilo, dodaje da je fotograf, ovim slikama, želeo da ukaže na surovu realnost podle bolesti, koju u najvećem broju slučajeva izazivaju upravo stereotipi, koje nameće moda.