свако ко је учио античку филозофију у Београду осамдесетих година прошлог века на филозофском факултету научио је шта значи читање фрагмената. за оне који нису упознати са тиме ево веома кратког увода.
у многим случајевимо једино што нам је остало од обичних и великих људи који су живели у антици су кратке реченице или фрагменти. неки људи су их оставили на надгробним плочама а неки умнији су изговорили речи које су оставиле дубок одраз. умне изјаве су некако превазилазиле домене индивидуалног јер чак и они који нису имали такву дубину су у мислима хераклита, питагоре, или талеса налазили нешто значајније од обичног трабуњања и блебетања. иако нисмо сви способни да склапамо велике мисли, ипак велики број људи је способан да капира умне мисли.
једна кратка изјава попут СВЕ ТЕЧЕ је у имагинацијама разних људи изазивала јаке импресије. замислили су како оно што је невидљиво попут времена протиче као нека река. онда се неко надовезао и рекао НЕ МОЖЕШ УЋИ У ИСТУ РЕКУ ДВАПУТ.
онда је неки трећи паметњак рекао НЕ МОЖЕШ УћИ У ИСТИ РЕКУ НИ ЈЕДАНПУТ и то је био ваљда зачетак инфинитензималне математике!
видите како тако мали фрагменти могу у себи садржавати дубоке филозофије.
горњи пример о фрагментима ће нам послужити да разумемо важност кратких изјава од којих, као од фосилних остатака, можемо реконструисати читаве мислене системе.
прошле године сам пронашао један такав фрагмент. прелиставајући у британској библиотеци оригиналну књигу о језицима коју је издао велики филозоф готфрид лајбниц пронашао сам тај фрагмент о словенским језицима који се прикачио оној мојој синапси у мозгу која скупља информације о лингвистичким теоријама.
лајбниц је био адвокат, саветник и учитељ богате аристократске хановерианске фамилије која се у то време политички везала за енглески престо. он је био велики човек тог времена, нешто као ђорђе сорош данашњег доба. лајбниц је имао своју канцеларију са истраживачима који су радили за њега. то су били вероватно најученији људи тога доба. ти његови сарадници су саставили једну књигу под његовим покровитељством која се бави лингвистиком. уврстили су у књигу речи из разних језика, живучић и изумрлих.
у одељку о славенским језицима они набрајају руски, пољски, српски и хрватски. значи да се тамо око 1600. године правила разлика између српског и хрватског. ако се сконцентришемо само на српски и хрватски онда из овог "лајбницовог" фрагмента можемо закључити многе ствари.
прво, словенски језик је лингвистички "метасистем". друго српски и хрватски језици су очигледно два одвојена језичка "система" (или чак "подсистема"). треће не спомиње се словеначки јер је он вероватно био варијанта хрватског кајкавског дијалекта. не спомиње се ни словински језик којим су говорили и писали дубровчани и други далматинци, вероватно због тога што је он био варијанта српског језика.
наравно да можемо да стварамо и подсистеме који упадају између самог система и метасистема. као што су их каснији лингвисти и измислили. али ти системи су само измишљени ради олакшавања систематизације или ради државотворних потреба. на пример између словенског метасистема и српског подсистема, можемо додати подсистем зван "јужнословенски" језици који би био пандан, западнословенским или источнословенским. наравно "суперсистем" је индо-европски. тако су ради политичких потреба направили словеначко-српско-хрватски који брзо схваћен као непрактичан систем. наставила се употреба српскохрватског подсистема али и кад се тај систем распао из политичких разлога, вратили смо се на "првобитну" ситуацију у којој постоје два одвојена језика српски и хрватски, као у лајбницово време.
приметимо да 1600. године ни хрвати ни срби нису имали четири услова која блогер кркар поставља за стварање нације: "centralna vlast, stajaća vojska i opšta regrutna služba, komunikacije (poštanska služba, železnice i telegraf) и standardni (nedijalekatski) jezik", али као што видимо српски и хрватски језици су били познати као европски језици без замки државних моћи, народ се ипак служио овим језицима.
ШТА ТВРДИ СОЦИОЛИНГВИСТА КРКАР У СЛЕДЕЋЕМ ПАСУСУ?
"Pošto je cela ova rasprava o standardu započela pitanjem crnogorskog jezika, u najkraćem samo dve lingvistički i sociolingvistički nesporne teze:
1. Najveći deo govora kojima se govori u četiri države „bivšeg srpskohrvatskoh jezičkog područja" pripada zajedničkom jezičkom metasistemu. Ovo je stručni lingvistički termin kojim se izbegava uplitanje u problem iz tačke 2.
Iz tog zajedničkog jezičkog metasistema još u 19. veku nastala su dva standardna jezika, srpski i hrvatski. Njihovim približavanjem kao i jezičkom standardizacijom u Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori kao i kasnijim političkim razvojem koji je doveo do postojanja 4 nezavisne države na prostoru obuhvaćenom tim metasistemom, stvorena je situacija u kojoj su lingvistički i sociolingvistički moguća samo 2 rešenja:
2a. Standardni jezički izrazi Srbije, Hrvatske, Crne Gore i Bosne i Hercegovine deo su istog jezika, („BCSM", „ilirskog", „naškog", „bezimenog"...)
2b. Iz nekadašnjeg zajedničkog jezičkog metasistema nastala su 4 standardna jezika (koji lingvistički i dalje pripadaju tome jezičkom metasistemu):
Napominjem da su moguća samo ova dva rešenja - ili jedan jezik ili četiri jezika. Ništa između nije ni lingvistički ni logički opravdano."
Кркар претпоствља да је у веома давном 19. веку постојао метасистем из којег су настала два језика: српски и хрватски али, као што смо видели, још је лајбниц знао за два одвојена језика, српски и хрватски. мешањем политике, лингвистике и невидљих наратива (вероватно и предрасуда) кркар нуди два "решења" иако је још увек дубоко заглибљен у политичкој парадигми 20тог века.
прво он тврди да су стандардизовани језици ове четири државе део истог ситема, а за тај систем нам "подмеће" имена: БКСМ, илирски, нашки! и безимени! и оставља нам могућност са три тачкице да га назовемо како ми желимо. Ја ћу онда додати назив, који ћу касније оправдати. Назив за тај метасистем је српски. Рећи ћете да је нелогично да српски језик постане систем којем припада српски језик. међутим такође је тачно да оно што је био српски у 19. веку или 16. веку није исто оном што називамо српски у 21. веку. Сви језици се мењају али називи већине језика остају исти то је конвенција које треба да се држимо од сада, кад су већ били толико глупи да експериментишу над нама. дакле понудио сам треће решење чиме сам побио кркарову тврдњу да су могућа само два.
у ставу 2Б, кркар се само понавља. каже да је српскохрватски језик метасистем који чине четири државе са своја четири стандадизована језика: српски, хрватски, црногорски, и босански. овај термин "српскохрватски" је термин старе политичке парадигме из 19тог и из 20тог века.
у случају креирања словеначко-срспко-хрватског и српско-хрватског радило о стандардизацији унутар једне државе или стварању метасистема за потребе стварања државе. из којих разлога би ми сада требали да се стварамо један екслузиван и заједнички метасистем за четири одвојене државе чије елите имају сасвим супростављене циљеве?
пошто су те државе сада независне, нико нема облигацију да ствара метасистем базиран на државности четири државе. свака држава има слободу да ради како код желе њихове елите. никоме није потребна нека надслужба социолингвиста која ће нас опет ћерати у некакве ћорсокаке. не треба се обазирати ни на то како друге државе именују свој језик нити како разни лингвисти прилагођавају своје теорије.
једноставно, ми можемо сматрати да срби говоре српски језик, који је већински језик у србији и републици српској, а мањински у свим осталим, а језички метасистем којем припадају данашњи хрватски, црногорски, босански или бошњачки, се зове српски (у историјском и лингвистичком смислу).
ЗАШТО СЕ МЕТАСИСТЕМ КОЈЕМ ПРИПАДА "СРПСКИ ЈЕЗИК" ЗОВЕ "СРПСКИ СИСТЕМ"?
А. Као што смо доживели и уверили се, језици могу да мењају своја имена.
Б. Дакле, један језик може имати чак више имена.
В. Значи да је могуће и да се под једним именом крију два језика.
ето, драги блогери постулата за решење мистерије која нас прогања, рекла би мис марпл. оно што се десило у 19том веку је следеће. један стари европски језик - који су немачки образовани људи називали хрватски је био одбачен. показао се неадекватним за сврхе савременог националног градитељства. потом су водећи царски службеници (професори) и други просветитељи аустро-угарске смислили како да се прилагоде новој етничкој и политичкој ситуацији. прво су изабрали већински језик западног балкана тј. српски. па су га за своје потребе преименовали у илиркси, па су га онда преименовали у хрватски. па су га преименовали у хрватскосрпски, итд. да би се на крају вратили на хрватски назив али без оригиналног хрватског садржаја који се давно већ изгубио у беспућу историјске збиље. то је био пут хрватске стандардизације и не треба да будемо збуњени ако путеви овог света нису праволинијски.
да ли схватате да овај данашњи "хрватски" НИЈЕ онај хрватски за који је знао лајбниц? тај хрватски је био сличан словеначкој кајкавштини. неки словеначки лингвисти данас сматрају да је њихов језик део западно-словенског метасистема а не јужно-словенског. то сасвим одговара оном што је тврдио фрањо туђман, да хрвати нису балканци већ су западњаци. али туђман није смео да покаже како то одговара реалности јер би морао да бира између културе и територије. изабрао је све по мало, и у том процесу је и одредио и српску судбину.
више се нећемо борити за територије (што је била грешка патријархалаца милошевића, ћосића и компаније), али ћемо водити културну борбу против оних који негирају наш идентит и наш језик.