Čekajući Bensona

Carlos Santana Reflects on Working Toward Peace

There's only one truth on this planet: that we are all one. What I'd like to do before I die is bring people closer to the same reality that John Coltrane and Bob Marley were trying to bring people to-a reality of no borders, one race, one body-where we all take responsibility that nobody starves to death tomorrow morning. To do that with music is more important than becoming Jimi Hendrix or Beethoven. When you connect with people through music, you affect the whole wheel of life in such a way that, even though you are only one person, you make a difference, like Martin Luther King Jr. or Mahatma Gandhi. Then songs become windows for people to look inside or look outside. That's why we love Jimi Hendrix-because his songs are beautiful windows. When we look through them, we like what we see.

Music, more than almost anything else, has the power to bring people together-people of different ages, races, religions. So I'm more clear now as to why I play. It's not just to make people happy or to make them dance-it's to change things: change myself, change the people in my band, change people all over the world, so we can have a clearer vision about life and about ourselves, so we can bring more harmony to the world.

Nije funkcija ministra večna funkcija!
Pripremile: e-Novine
Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Ministre Bradiću, nije vam ovo Mećavnik: Čedomir Jovanović
Ministre Bradiću, nije vam ovo Mećavnik: Čedomir Jovanović
Photo: BETA/MILAN OBRADOVIĆ

Nećemo da glasamo za ovaj zakon o javnom informisanju, zbog toga što smo dužni da poštujemo javni interes, a ne da postupamo u skladu sa ličnim, iako bi nam odgovaralo da se po sudovima srećemo i naplaćujemo mnogo veće kazne. Na sudove ne idemo zbog novca nego zbog toga što ne želimo da se predamo bez borbe. Javni interes nas obavezuje da mislimo o pristojnim medijima i da ne dozvolimo drugima da ne zloupotrebe naše probleme i da se pozovu na prava koje dajemo sebi da bi uveli red u Srbiju kako bi oni nastavili sa haosom

Prenosimo delove govora Čedomira Jovanovića, predsednika poslaničke grupe LDP u Skupštini Srbije, sa vanredne sednice o izmenama Zakona o javnom informisanju i Predlogu zakona o kulturi.

***

Gospodine Bradiću objasnite nam zašto po hitnom postupku i u spojenoj raspravi mi sada treba da raspravljamo o zakonu o izmenama i dopunama Zakona o informisanju i Zakona o kulturi? To možda može na Mećavniku gospodine Bradiću, ali ne može u Skupštini Srbije. Mi ovde želimo da razgovaramo o sistemskom zakonu. Naša poslanička grupa će imati 13 minuta za raspravu o ovako dva važna zakona. Čak niste ispunili elementarne preduslove i čak niste naveli razlog zbog kog insistirate na hitnom postupku. Evo u Zakonu o kulturi, kod razloga za donošenje zakona uopšte se ne pominje hitni postupak kao procedura po kojoj će oni raditi – to je nepoštovanje Poslovnika, gospođo predsednice. To je obavezno po Poslovniku, po članu 164.

VREĐANJE SMISLA ZAKONA: Gospođo predsednice, ja samo citiram odredbe Poslovnika po kojem mi radimo, onog Poslovnika koji nas obavezuje na pristojnost, na odgovoran rad, na međusobno poštovanje – ovde nema nikakvog poštovanja. Mi predstavljamo interese građana koji su za nas glasali. Mi ne možemo normalno da radimo, ukoliko po zakonu, odnosno o Zakonu o kulturi i Zakonu o informisanju diskutujemo u objedinjenoj raspravi, pa još imamo i hitan postupak za Zakon o kulturi, iako ne znamo u čemu je razlog za tako nešto. Šta je to u Zakonu o kulturi toliko važno da zbog interesa, ne znam, bezbednosti zemlje, života i zdravlja ljudi mi sada raspravljamo po hitnom postupku.

Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, reklamiram povredu člana 98 Poslovnika o radu, u kome je vrlo precizno i jasno definisana procedura postupanja predsednika Narodne skupštine u situaciji u kojoj se praktično ne može utvrditi kvorum.

Predsednik je dužan da prekine rad sednice, održi konsultacije i potom omogući izjašnjavanje parlamenta o temi koja nije mogla biti ispraćena zbog nedostataka kvoruma. To što vladajuća koalicija nije ubacila kartice ne daje za pravo predsednici parlamenta ili vama kao potpredsednici, koja sada obavlja dužnost predsedavajućeg, da ignorišete Poslovnik. Gospodine Bradiću, ne možete tu da sedite i da se ponašate kao da vas se ovo ne tiče. Nije funkcija ministra večna funkcija, vi to valjda znate. Ovo je prvi put u istoriji ove zemlje da se Zakon o kulturi, koji ste vi nazvali sistemskim zakonom donosi na ovakav način spojen sa izmenama i dopunama zakona o javnom informisanju. O čemu će se tu više govoriti – o mafijaškim tabloidima ili o kulturi koja je potrebna ovom društvu?

To je vređanje smisla zakona koji ste nam predložili. Zbog kolega koje predstavljate na tako nešto ne treba da pristanete. Vi niste predložili Zakon o kulturi po hitnom postupku i to se jasno vidi iz obrazloženja zakona. Zakon o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju je predložen po hitnom postupku. To je nespojivo jedno sa drugim. Kako možete da spajate raspravu o "Kuriru" zbog kojeg je partija čiji ste kadar, stvorila raspravu o zakonu o kulturi?
Čekajući prevodioca: Nerazumljivi Bradić
Photo: MAJA ŽIVANOVIĆ

NEIZBEŽNI TUR DE FRANS: Upravo smo obavešteni da je prekinut direktni prenos sednice Skupštine Srbije. Smatramo da je skandalozno raspravljati o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju bez televizijskog prenosa. U razgovoru sa predstavnicima vladajuće koalicije, toliko puta do sada smo se suočili sa jasnim, rezolutnim stavom, da će se poštovati te demokratske tekovine koje su činile potpuno javnim rad naše Skupštine. Slažemo se, da u izuzetnim okolnostima možemo raditi sa odloženim televizijskim prenosom, ali raspravljati o sistemskom Zakonu o kulturi, o izmenama i dopunama Zakona o informisanju bez direktnog televizijskog prenosa, sa odloženim prenosom posle ponoći, mislim da je to nepoštovanje svakog ko je makar jedan sekund sebe smatrao odgovornim političarem, koji zastupa interese građana.

Teme, tačke dnevnog reda nas obavezuju, gospođo Čomić, na prekid ove sednice, na nastavak u toku sutrašnjeg dana, raspravom dok se ne završi rasprava, naravno, uz međusobno poštovanje i uvažavanje nekih vanrednih okolnosti. Ali, nema ničeg, u ovom trenutku, što bi moglo pretpostaviti izmenama i dopunama Zakona o informisanju i Zakona o kulturi, recimo, reportažu za "Tur de Frans". Apelujem na vas da prekinete ovu sednicu, da nastavimo sutra da radimo, i vikendom ako je to potrebno, ali da radimo u normalnoj atmosferi. Nema smisla, mi ne pišemo ove zakone i ne raspravljamo o njima samo zbog sebe, nego zbog javnosti.

(...) Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Bradiću, mislim da se ova rasprava odvija u pravoj atmosferi, bez TV prenosa sa vama kao predstavnikom Vlade koji govori takvim jezikom, da je nama u klupama bio potreban prevodilac, sa vama kao predstavnikom politike koja u sistemskom Zakonu o kulturi, pretpostavi izmene i dopune Zakona o javnom informisanju.

Mislim da ni u kulturi ni u javnom informisanju nemamo pravo da se jedni prema drugima odnosimo sa pozicije vlasti ili opozicije. To ni ja ni poslanička grupa LDP neće činiti danas. Ali, pokušaćemo da budemo alternativa. Mislim da nam je potrebna alternativa u ovom trenutku i da na to svako od nas ima pravo. Nigde nećemo stići, ako budemo dokazivali ko je više stradao zbog medija koje ste vi opisali u svom obraćanju parlamentu, ali mislim da nam je potrebnija kultura.

POSLEPONOĆNI TERMINI: Činjenica je da smo kulturu zgazili pre dvadeset godina, u svakom njenom obliku, a ona je šira od onih deset delatnosti koje su definisane u vašem zakonu, otvorila mogućnost životu u kojem je vlast pretpostavljena istim. Mnogo više pažnje kulturi, pa će jedna drugačija i kulturnija Srbija, ozbiljnije društvo i jasni kriterijumi, za posledicu dobiti takve medije. Mislim da i sami ne uživate u tome što morate da branite zakon o kulturi, na jedan nepristojan način, jer nije Srbija 17 godina čekala sistemski zakon o kulturi, da bi se onda, on spajao sa ovakvim jadnim izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju. Potom, sve to, promovisalo u ovakvoj atmosferi, uz isključene kamere, ili još gore, u posleponoćnom terminu na državnoj televiziji. Mislim da nemamo nikakvu šansu i da, u konkurenciji sa posebnim programima posle ponoći, niko neće gledati ovo o čemu mi sada govorimo. A, i oni su posledica banalizovane kulture.

Gospodine Bradiću, hajde prvo da kažemo šta je dobro u vašem zakonu, to što pokušavate da u zakon unesete nešto što je pretpostavka depolitizacije i departizacije kulture, a samim tim i svakog segmenta našeg života (...) Savet za kulturu, potreban nam je. To je nesporno, ali ovakav savet za kulturu govori s jedne strane o svesti koja je postojala, koja je ukazivala na značaj formiranja saveta za kulturu, ali sa druge strane, o toj drugačijoj Srbiji koja je kulturu zloupotrebljavala, zloupotrebljava je i danas i pokazuje ambicije da je zloupotrebljava u budućnosti, velika prava ima savet za kulturu, gospodine Bradiću. Formiran je na takav način da su članovi saveta međusobno antigonizovani, a uzrok i posledice problema u kojem se naše društvo danas nalazi su izjednačeni. Nije sporno da je posledica kulturnog postanka našeg društva i činjenica da su predstavnici kulture, umetnici bili jako daleko od mesta odlučivanja. Šta ćemo sada dobiti kada sa jedne strane otvorimo mogućnost umetnicima da učestvuju u radu saveta, a sa druge strane ih suočimo sa onima koji su im oduzeli mogućnost da svojim životnim radom i angažmanom kreiraju taj kulturni ambijent koji žele i koji sada treba da stvore, preuzimanjem neke vrste upravljačke funkcije kroz taj savet?

(...) Pogledajte kako smo paradoksalni, kako smo surovi prema kulturi, a ona je mnogo disperzivnija od, recimo, privrede. Otvorili smo mogućnost izmenama Zakona o privrednim komorama formiranja onoliko privrednih komora koliko interesa postoji za nečim takvim, naravno, uz ispunjavanje nekih kriterijuma. Ovde u savetu imamo sedam predstavnika umetnika, a prethodno smo definisali 10 kulturnih delatnosti, tri će ostati bez svog predstavnika i imamo dva predstavnika reprezentativnih sindikata, a valjda je naš interes da se u našoj kulturi desi ono što se desilo u svim kulturama koje danas ispunjavaju svoju funkciju društva, koje su značajne na onaj način na koji želimo da bude naša.

(...) Strategija za kulturu mora biti usvojena u parlamentu da bi postala razumljiva našem društvu. Nigde nećemo stići sa unapređenjem kulture u Srbiji ukoliko je to samo vaš posao. Odgovorni ste za svoju ličnu kulturu, jer to ostane posle svega i to je pre svega, ali ako govorimo o sistemu, onda sistem ne može biti oslonjen samo na vlast, mora dobiti svoju potvrdu i kroz spremnost vlasti da sasluša predstavnike i ljude koji drugačije misle i glasaju, a mi smo odgovorni za činjenicu da li ćemo biti sposobni da razumemo takvu priliku ili ćemo pokušati da je zloupotrebimo. Ovako je strategija, koliko god da je dobra, ona je hroma, jer isuviše limitira. To je vladina strategija. Nema razloga za nečim takvim.
Photomontage: Instruktor

LAŽ KAO VREDNOST: Što se tiče zakona o informisanju, njegovih izmena i dopuna, gospodine Bradiću, propustili ste da kažete ono što je najvažnije – da li imate podršku svoje vladajuće koalicije ili ne? To je veoma važno. Ako Vlada usvaja izmene i dopune Zakona, a potom stranke koje čine tu vladajuću većinu različito interpretiraju sam Zakon, objašnjavaju kako nisu spremne da ga podrže, to znači da vladajuća većina nije jedinstvena. Da li po pravilu ona to mora da bude? Ne mora, ali ako govorimo o Zakonu o informisanju, onda mislimo da je veoma važno na kakav način će se naša Vlada postaviti naspram ozbiljnih problema koji postoje u našem društvu.

Nisu u pravu oni koji vas kritikuju poredeći vas sa radikalskim zakonom iz 1998. godine. Reći ću vam zašto, ne zbog sankcija, one su i tad i sad drastične, nego zbog motiva. Tada su mediji sankcionisani za svaku istinu koju su objavili. Novinarima je suđeno pred Sudom za prekršaje. To je bio drakonski pokušaj jednog propalog sistema da silom nametne laž kao vrednost, a da uništi istinu i oni su propali. Znate li gde je problem sa vašim izmenama i dopunama Zakona? Zbog toga što ignorišete stvarnost i što odbijate da javno kažete ono što verujem da vrlo dobro znate, da izvor laži sa kojom se Vlada tako nemušto sada obračunava zapravo politika i sistem koji svoje uporište ima u današnjoj vlasti, ne samo kroz spletkarenje i intigre u kojima su i današnje žrtve učestvovale praveći od nas žrtve, što ničim nama ne daje za pravo da kritikujemo kada oni danas prolaze zajedno sa nama kroz ono što smo usamljeni prolazili godinama, nego je naš zajednički problem u činjenici da ne možemo da odgovorimo na pitanje šta rade oni mediji i ona udruženja do čijih nam je mišljenja stalo i čije sugestije uvažavamo.

Kako je talog postao kreator javnog mnjenja u Srbiji? Zašto je „Kurir“ značajniji od jedne „Politike“, RTS, „Novosti“? Gospodine Bradiću, vi ste ministar za kulturu i sticajem okolnosti, jer je Ministarstvo informisanja ukinuto, obavljate poslove za koje je bio nadležan ministar informisanja, na šta vam liči Upravni odbor RTS? Ko je danas direktor RTS? U kakvoj je proceduri je izabran na tu funkciju? Ko su predstavnici države u Odboru „Politike“, Upravnom odboru „Novosti“? Da li možemo da se složimo sa tim pravilom koje je uspostavila današnja vlast i vladajuća većina, čiji ste vi predstavnik ovde u Skupštini, da je država jednako vlast? Da li postoji ijedan intelektualac u upravnom odboru onih medija u kojima država ima svoj kapital i pravo učešća u kreiranju uređivačke politike, koji nije prethodno postao partijac? Ne. Zbog toga su ti mediji tako anemični, nesposobni i nemoćni.

PROPALA POLITIKA: Zašto je za nas postala značajnija laž koju će napisati „Kurir“, „Pres“, „Pravda“, „Grom“, da ne nabrajamo sve te medije koji zaista jesu talog našeg društva? Zašto je to postalo bitnije od istine? Samo zbog toga što nemamo pravo na istinu, što se istina izgubila. Nje nema u RTS, nema je u „Politici“, „Novostima“. Nekada postoji potreba za njom, ali činjenica je da je nema onoliko koliko bi moralo biti ne govori o novinarima kao ljudima koji tu istinu nama uskraćuju, nego o politici koja nam oduzima pravo na nju i u tome je sličnost između 2009. i 1998. godine. To je naš zajednički problem.

Postoje zakoni u ovoj zemlji kojima se vrlo efikasno država mogla obračunati sa onima koji ugrožavaju živote naše dece, sa onima koji ugrožavaju naše porodice, sa onima koji ne poštuju žrtvu, sa onima koji lažu narod, ali država to nije činila, zbog toga što joj je tako nešto odgovaralo i zbog toga nisu novinari izvor svega toga nego propala politika koja na laži opstaje.

Kada uskratimo društvu pravo na istinu o Kosovu, pravo na istinu o onome što je loše među nama i što je ostavilo haos tih devedesetih, onda je prirodno da na tapetima Srbije budu targetirane žene koje su borci za ljudska prava, a glorifikovani srpski generali koji su vezivale decu žicom i ubijali. O tome šta su radili generali, a šta su radile žene, o tome treba da govori vaša Vlada, gospodine Bradiću, koja nije smela da prećuti činjenicu da su tri žene završile na plakatima klerofašističke organizacije (tako ih je nazvao MUP a ne ja) i ostale nezaštićene.

Kada mogu o tome da govore pripadnici „Obraza“, „Stroja“, „Naših“, to je ono što ide uz gasovod iz Rusije valjda, zašto ne bi mogli da pišu „Kurir“ i „Pres“? Ako jednog dana linčuju Natašu Kandić, Sonju Biserko ili Sonju Liht ili Nenada Čanka, sutra će linčovati Dinkića. Ko u svemu tome ima interes? Opet ta mračna Srbija, ona kojoj se mora udovoljiti kada se pravi savet za kulturu, ona Srbija zbog koje se ćuti kada se uhapsi Karadžić, pa jedino što čujemo jeste da niko ne zna ko ga je uhapsio, ona Srbija koja slavi kada pukne bomba u Bujanovcu, Preševu ili Medveđi, pa onda to valjda daje za pravo svakome na drugačiju politiku i na negiranje onih vrednosti na kojima Srbija mora počivati.

Nećemo da glasamo za ovaj zakon o javnom informisanju, zbog toga što smo dužni da poštujemo javni interes, a ne da postupamo u skladu sa ličnim, iako bi nam odgovaralo da se po sudovima srećemo i naplaćujemo mnogo veće kazne. Na sudove ne idemo zbog novca nego zbog toga što ne želimo da se predamo bez borbe. Javni interes nas obavezuje da mislimo o pristojnim medijima i da ne dozvolimo drugima da zloupotrebe naše probleme i da se pozovu na prava koja dajemo sebi da bi uveli red u Srbiju kako bi oni nastavili sa haosom.
star

i pomerili. odlican gest. hvale vredan.

samo jos neki ovde nisu

steta

ЛЕЧЕЊЕ ВЕЛИКОГ БРАТА
Oдувек је тако било, откад служба постоји: она би да контролише све, а њу нико

Шутановац је преко воље признао да нико не контролише војну службу безбедности (ВБА). Такву могућност скоро сигурно нема ни шеф агенције, иако можда верује да има. Хтело се рећи да ту тајанствену формацију не контролише нико, чак ни она сама себе. Јер „не зна десна рука шта ради лева”.

Мора да су неке ствари отишле предалеко кад је министар донео одлуку да опрезном формулацијом укаже, пре свега, на деликатност свога положаја. Иначе одувек је тако било, откад служба постоји: она би да контролише све, а њу нико. То се постиже, пре свега недостатком сазнања о пореклу њене моћи.

Више пута су надлежни државни службеници, чак и председници држава уверавали јавност како држе дизгине службама. Неколико пута је организован јавни наступ људи чија је природа посла тајновита. Шефови служби говорили би о томе какво је стање у њиховом забрану, и на томе би се ствар завршила. Тврдња да стање није лоше засновано је, пре свега, на традиционалном самољубљу. Нико нема приступ подацима од интереса за државу осим службе.

Тај ниво монопола омогућује службама арогантну манипулацију важним подацима. Служба ће влади, надлежним министрима или чак шефу државе саопштити само оно што жели. И можда оно што они желе да чују. Служба радо сматра да интересе државе може да угрози и политичка елита. Ексклузивне информације могу да се деле у малим дозама јер нико осим оних који их удељују не може да зна колико тога има.

На том нивоу годинама се одвија живот отуђеног центра моћи, који је изван и изнад сваке контроле.

Пре пар година најављено је постављање генералног инспектора за све тајне службе. Наводно та независна институција била би врхунац контроле. То је, наравно, заблуда, заснована бар на идеји да се нешто чини. Свеједно, било је људи спремних да преузму ту генералну функцију, па и контролу свега што у овој држави није могуће контролисати. На пример, Зоран Драгишић је неколико пута најављивао да ће га влада именовати да обавља тај ревизорски посао „идуће среде”. Али ништа од тога. Очигледно је да ће власт тражити генералног тек пошто му омогући механизме реалног надзора. Ако је то уопште могуће.

Из онога што је рекао Драган Шутановац, изгледа да није. Засад јавности није познат разлог за такав јавни песимизам министра војске и одбране у целини. Може се наслутити да је мрачна оцена позиција тајних служби увезана са судбинама хашких одметника. За све друго, министру се могла оставити илузија да је све под његовом руком. За Младића не, јер је ствар постала сувише очигледна. Сасвим је извесно да дуго генералово хајдуковање не би било могуће да механизам без контроле не ради сасвим наопачке, то јест унатрашке. То значи да Младићу стижу виталне информације о спектакуларним потрагама које се повремено предузимају. И то управо из централе која све то организује.

Да није тако, неко би случајно већ набасао на генерала.

Не знамо стоји ли иста оцена за БИА? Власт сигурно упоређује учинке две службе, међу којима и данас влада извесна суревњивост. Радован Караџић је ухапшен само четири дана после доласка Саше Вукадиновића. О томе ко је био Драган Дабић, све што треба да се зна, знао је и Раде Булатовић. Вукадиновић је само употребио бајату тајну БИА, која је пуштала Радована да као чудак тихује Београдом. Исти они који су му фазонирали браду и знали ко је испод ње, нашли су му затворског брицу „кад су се стекли услови”.

Министар одбране зна да војна служба вероватно зна где се налази Младић. Али од оних, које би морао да контролише и по формацијској надлежности, није у стању да извуче најважнију ствар. Нико неће да каже министру одбране оно што говори Ратку Младићу. Због тога је свака потера била трагикомичан удар у празно јер су формације „за хватање Младића” тражиле генерала искључиво тамо где он не може бити.

Министар Шутановац своју изјаву не би могао да формулише на начин на који јесте да није било консултације са председником државе. То је нека врста поруке и војсци у којој је Тадић недавно пензионисао неколико генерала и уздигао исто толико пуковника на њихова места. Али, у наслеђе КОС-а није дирао, јер од промена вероватно не би било вајде. Није било ни раније, кад је прича о „цивилној контроли” још опстајала као релативно уверљива.

Но, зашто су високи државни службеници управо сада признали да су се нашли пред тврђавом из прошлих времена, којој не могу да пронађу ни улаз ни излаз. Можда је то покушај да се мало олабави или учини мање важним притисак на државу поводом недостижности Младића. Или је Шутановац тако најавио велико спремање у ВБА, дакле генерално чишћење и ремонт, послове које је ваљало обавити много раније.

Проблем настаје тек кад ту идеју треба спровести. Ваљда је неко већ покушавао, па резигнирано одустајао пред нерешивом енигмом: Ко је ту шта, шта уопште и за кога ради?

Љубодраг Стојадиновић
[објављено: 20/07/20009]

Programi / Program za Srbiju / Press klub
Nemoć u potrazi za počiniocima

Jelena Milić
19.07.2009
Milica Lučić-Čavić

U Press klubu Direktorka Centra za evroatlantske studije Jelena Milić govori o projektu pomoći porodicama žrtava stradalih u ratu
RSE: Vodite projekt Stop zaboravu. Šta to znači?

Milić: Radi se o pravnoj, medijskoj i političkoj podršci roditeljima i prijateljima žrtava, vojnika i civila koji su od 1999. godine na ovamo nastradali pod još nerazjašnjenim okolnostima, a najčešće kao pripadnici Vojske ili kao delovi sistema koje je Vojska preuzela pod svoju kontrolu, kao što je slučaj RTS-a.

RSE: Čitajući vaše materijale došla sam do zaključka da iza svega što se dešavalo stoji nemoć države ili nepristajanje države da tačno kaže šta se desilo, ko je to uradio, šta je uradio i da kazni počinioce. Tiče se to i vojnika koji su navodno izvršili samoubistvo u Zaječaru ili vojnika u Topčideru koji su navodno ubili jedan drugog, pa je čak bilo i nekih insinuacija da su u pitanju homoseksualni poremećeni odnosi, kao i bombardovanja RTS-a.

Milić: Mi smo izneli kao zaključak upravo to da je to kombinacija nemoći i nezainteresovanosti ili, ono za što se bojim da je najrealnije, da je to politički dil sadašnjih nominalnih nosilaca vlasti u Srbiji sa strukturama koje su praktikovale tu Miloševićevu proceduru.

RSE: A zašto bi sada postojao taj dil, kada je prošlo toliko vremena od tada?
Mi smo izneli kao zaključak upravo to da je to kombinacija nemoći i nezainteresovanosti ili, ono za što se bojim da je najrealnije, da je to politički dil sadašnjih nominalnih nosilaca vlasti u Srbiji sa strukturama koje su praktikovale tu Miloševićevu proceduru.

Milić: Pogledajte ko je danas na vlasti u Srbiji. Milutin Mrkonjić otvoreno tvrdi da je Dragoljub Milanović heroj. Ivica Dačić je bio u visokim strukturama SPS-a i davao je amin za prekomernu upotrebu sile vojnih i policijskih struktura.

RSE: A da li je on bio pitan za to?

Milić: Znati i biti dužan znati je isto. On je imao vrlo istaknutu funkciju u SPS-u. SPS je kontrolisao pretežno državne strukture, uključujući i savezna Ministarstva odbrane.

DS politički amnestirao SPS

RSE: Ali po toj logici - zar svaki od članova SPS ne snosi delić krivice jer je ćutao?

Milić: Naravno da snosi, ne samo moralne, nego i političke krivice. Ja sam prošle godine bila javno sablasnuta činjenicom da je DS napravio potpuno nepotrebni i uvredljiv pakt sa SPS-om. Kao da SPS ne bi ušao u Vladu da nije bilo tog pakta u kome su rekli - Mir, mir, niko nije kriv. Oni su politički amnestirali SPS i smanjili mogućnost da državni organi sada u potpunosti ispitaju sve slučajeve, gde bi se ispostavilo da SPS-ovi funkcioneri imaju itekakvu odgovornost. Tu pre svega mislim na slučaj Topčider, ali i na slučaj žrtvovanja vojnika pored bolnice Dragiša Nišević.

Postoji jedna stvar koju smo mi tokom rada na ovom projektu Stop zaboravu primetili, a to je da sadašnja vlast, kao zvanične podatke, koliko je vojnika i policajaca poginulo u sukobima 1999. godine, koristi podatke Slobodana Miloševića, koji je bio poznat po tome da je manipulisao brojem žrtava, da je pustio da pogine, ne samo 16 radnika RTS-a, nego po našim saznanjima još nekoliko ljudi iz vojske i policije, da je to jedan od razloga zašto se ta priča toliko dugo prolongira i razvodnjava, kao što se razvodnjava i priča o tome zašto su u roku od godinu dana u istoj vojnoj pošti, u toj ogromnoj kasarni u Leskovcu, koja ima više tunela i nepreglednija je nego čitav vojni kompleks u Topčideru, tri momka navodno izvršila samoubistvo. U sva ta tri slučaja su rane nanešene hladnim oružjem, koje je nemoguće naneti sam sebi. Zašto se to krije?

RSE: Videla sam u tom izveštaju podatak da je jedan od ta tri vojnika optužen da je bio narkoman i da je izvršio samoubistvo.

Milić: Zvanična dijagnoza je da se on otrovao heroinom zadnje večeri svog vojnog roka. Nikada nije dalje saslušan sudski veštak, profesor medicine na Fakultetu u Nišu, Radovan Karadžić, koji je javno rekao da se ne sme isključiti mogućnost da je tom momku heroin sipan u piće. On nikada nije pio, on nije bio heroinski zavisnik. Da je pio, on ne bi bio u vojsci u redovnoj službi. On je bio vozač generala Ćirkovića, sadašnjeg zamenika i načelnika Generalštaba Vojske Srbije. Ili je Vojska napravila ogroman propust, pa je pustila narkomana da bude na tako važnoj funkciji, ili ga je neko ubio. Baš verovatnoća da se zadnji dan on sam otruje heroinom, je malo verovatna.

RSE: Mislite li da je on nešto video, što bi mogao da oda nekome?

Njegov otac je više puta u javnosti ponovio da mu je sin rekao, kada je došao na redovno odsustvo, sredinom jula, a ubijen je početkom avgusta, da je pored Ćirkovića vozio kroz samu kasarnu i Ratka Mladića.
Milić: Njegov otac je više puta u javnosti ponovio da mu je sin rekao, kada je došao na redovno odsustvo, sredinom jula, a ubijen je početkom avgusta, da je pored Ćirkovića vozio kroz samu kasarnu i Ratka Mladića. Smatramo da je bio u pravu na osnovu dokaza koje sada imamo i načina na koji se opstruira ezhumacija, zbog načina kako su loše urađeni obdukcioni nalazi, a to je slučaj i za Leskovac i za Topčider. Uvek je ista procedura zataškavanja i prolongiranja. Načelnik kasarne u Leskovcu i tadašnji komandant prištinskog korpusa je bio generala Ćirković, koji je inače bio treći u lancu komandovanja. On je sada zamenik načelnika Generalštaba.

Mi nemamo nikakve druge dokaze, osim tvrdnje tog oca. On je tu tvrdnju više puta ponovio u javnosti i niko ga nikada nije saslušao, niko ga nikada nije demantovao. Umesto toga, kada smo mi izrazili čuđenje činjenicom da je general Ćirković imenovan za zamenika Generalštaba, krenula je jedna velika količina neverovatnih insinuacija i uvreda tipa - šta radi civilni sektor, kakvo oni imaju pravo da se mešaju u kadrovsku politiku Vojske. To je bilo nipodaštavanje rada istraživačkih organizacija i skretanje teme na jednu drugu stranu.

Momak o tome nije pričao dok nije čuo za smrt drugog momka, Radovana Žarkovića na stražarskom mestu Devojčin kamen u Leskovcu. Neposredno nakon toga on je došao kući prilično uplašen za svoju bezbednost. Kada ga je otac pitao šta je to bilo u tvojoj vojnoj pošti, on je rekao da se on nije ubio. Mi smo slike pokojnog Radovana Žarkovića iz mrtvačnice puštali na Internetu. Nije se on ubio. Srđan je tvrdio da je i Radovan likvidiran zato što je nešto video.

RSE: Šta je mogao tamo da vidi?

Milić: Postoje dve stvari. Kasarna u Leskovcu, taj kompleks i daj deo juga Srbije, su uvek bili mesto gde su se stacionirala vojna lica koja su se vraćala iz službe u Hrvatskoj i Bosni. Tu su sva vojna lica stavljena u prekomandu koja su bila u ratu na Kosovu. Postoji veliki broj vojnih rezervista i ogroman broj nerešenih socijalnih slučajeva, rasprava oko toga ko kome šta duguje i slično. S druge strane, ta kasarna je ogromna i ona je ogromno skladište municije i naoružanja. Postoje brojne insinuacije i medijski članci o verovatnoj ilegalnoj trgovini oružjem, nekontrolisanom vađenju oružja iz tih objekata, koji nisu pod dobrim nadzorom. Kada se desila ona eksplozija u Paraćinu, isplivalo je na površinu kako se loše ili nikako čuvaju vojna skladišta. Postoje razne mogućnosti. Ili su bili svedoci čapanja vojne imovine i šverca na jugu Srbije, koje je turbulentno područje. Meni je vrlo interesantno da ministar Dačić sada upire prstom na kosovske službe i optužuje ih za šverc oružjem i za eskalaciju sukoba na jugu Srbije, ali ne obraća pažnju svojim kolegama iz Ministarstva odbrane da li možda ta ogromna nekontrolisana kasarna u Leskovcu ima nešto u vezi toga. Može to da bude razlog.

To je opet taj isti jug Srbije za koji se priča da su nekontrolisani delovi vojne službe švercovali cigare i heroin. Sve je to povezano. Ako imate toliku nekontrolisanu količinu šverca u Trnovu, kako oni tvrde, ili u Preševu, ili na Kosovu, onda je nemoguće da postoji jedan tako jak zid razgraničenje i da toga nema i ovde, a vidimo kako Vojska ne kontroliše sve svoje sisteme. Na žalost, to ne tvrdim ja, kao politički komentator. Mi smo o tome više puta u poslednje vreme dobili informacije crno na belom, od samog ministra odbrane, koji je rekao da se u radu sa vojno-bezbedonosnim službama sve zasniva na uzajamnom poverenju ili dogovoru, da nema institucionalne kontrole. To uostalom vidimo kroz ulogu parlamentarnog odbor za bezbednost, koji ima protokolarnu funkciju kroz ono što su normalne procedure i mandati demokratskih institucija nad kontrolom obaveštajnih i vojnih službi. Nisu to samo insinuacije.

RSE: Mnogo mojih kolega i prijatelja, koji su vreme Miloševićeve vladavine proveli u demonstracijama protiv tog režima, danas tvrde da je Dačić odličan za ministra policije, koji je otišao u Hrvatsku i Bosnu da uspostavi kontakte, koji otkriva veze kriminala i puteve droge i trgovine ljudima. Zanimljivo je da je to jedina ličnost iz bivšeg Miloševićevog sistema koja komplimente dobija od tadašnjih protivnika?

Praksa bila zloupotrebljavanje civilnih objekata

Milić: Jeste, ali nedavno sam pročitala, obzirom da se Centar za evroatlantske studije bavi i položajem Policije i Vojske u savremenim liberalnim demokratijama, jedan drugi osvrt koji kaže da se on dobro promovisao i etablirao, a da neke reforme u policiji nisu suštinski izvršene. Pretpostavljam da neki drugi ljudi, koji su stručni, mogu to bolje da prate.
Nedavno smo čuli Ivicu Dačića koji je rekao - Prvo Zemun, pa NATO. To je već signal da će Ivica Dačić ćutati i neće biti protiv kada krene priča o tome da li treba Srbija ili ne da uđe u NATO. A šta je cena?

Kolika je cena te njegove reformisanosti i pristanka na saradnju i na neopstruiranje? Nedavno smo čuli Ivicu Dačića koji je rekao - Prvo Zemun, pa NATO. To je već signal da će Ivica Dačić ćutati i neće biti protiv kada krene priča o tome da li treba Srbija ili ne da uđe u NATO. A šta je cena? Da li je cena da mi nikada ne saznamo šta su on i njegov ministar Milutin Mrkonjić i ekipa znali, ili bili dužni da znaju, u vezi RTS-a i Dragiše Miševića, u vezi svih drugih vojnika za koje mi nikada nismo saznali, gde su tačno od 1999. godine na ovamo poginuli, zašto su poslati u oružane sukobe bez tri meseca obaveznog pripremnog vojnog roka? Mislim da je ta cena prevelika.

RSE: Da li se zna zašto su ti vojnici bili za vreme bombardovanja pored bolnice?

Milić: Zato što je praksa bila, i pored svih Ženevskih konvencija, da se zloupotrebljavaju civilni objekti. To je bila legitimna praksa koju je Vojska i Policija sprovodila i sa izbegličkim kampovima na Kosovu, u kojima su u to vreme bili smešteni Srbi pretežno iz Krajine, i sa bolnicama, i sa institucijama za zaštitu mentalno obolelih. To čak nije ni javna tajna, to je zvanična politika.

RSE: Da li ste čuli tu verziju da je Milošević, koji je često menjao mesto boravka za vreme bombardovanja, tih nekoliko noći spavao u toj bolnici i da su zato vojnici bili tu?

Milić: To je jedna od verzija zašto je cela vatrogasna brigada bila ostavljena pored. Ono što je još interesantnije, mi možemo da jurimo tadašnji sistem, koji se očito produžio i danas, za odgovornost. Čak i da Milošević nije tu spavao, ne smeju da se zloupotrebljavaju civilni ciljevi, a ako se zloupotrebe, postaju legitimni vojni ciljevi, što naravno nikoga ne sprečava da i dalje istražuje eventualnu NATO odgovornost. Nemam ništa protiv toga, ali mislim da odgovornost leži i na unutrašnjim organima države Srbije u to vreme.

RSE: Za vreme NATO bombardovanja, Dragoljub Milanović, koji je bio direktor Televizije i koji je dozvolio da ljudi, koji su tamo radili, poginu, je bio general?

Arhivski snimak: Zgrada RTS-a nakon vazdušnog napada 1999, Foto: Vesna Anđić
Milić: To je informacija koja je bila u knjizi Zorana Janića, Tišina u Aberdarevoj. On je prijatelj i poznanik pokojnog Nebojše, sina gospođe Žanke. Žena je neverovatna. Ona ima toliku količinu informacija, energije i upornosti. I pored svega toga, sadašnja vlast pitanje RTS-a smatra završenim.

Mi smo u ovom istraživanju dokazali da postoji prostor da se traži ispitivanje pravnog poretka jer je Milanovićev tadašnji tužilac, koji je sada u Republičkom javnom tužilaštvu na vrlo visokoj funkciji, svesno dao lakšu kvalifikaciju kaznenog dela. On je u startu trebalo da bude tužen za drugo delo. Sada je kasno. On služi kaznu i ne može mu se za to delo suditi drugi put. Ali u toj inicijalnoj optužnici bilo je još ljudi koje je trebalo uzeti u obzir.

Mora se imati u vidu da je tadašnji Savet Ministarstva odbrane preuzelo RTS i inkorporiralo ga u svoj sistem kao tehnički veliki objekat od javnog značaja. Milanović je bio u funkciji generala. Šta se dešava? Imate nesreću bombardovanja objekta. Puhač, tadašnji glasnogovornik Ministarstva obrane, još uvek na toj funkciji, porodicama nastradalih radnika RTS-a javno kaže da oni nemaju zapisnik sa lica mesta. Vojska, koja je preuzela kontrolu nad RTS-om, priznaje da nema zapisnik sa lica mesta, što je potpuno neverovatno. Mi smo sada u razgovoru sa poverenikom za dostupnost informacija od javnog značaja dobili podršku da nastavimo da insistiramo da vidimo da li takvi dokumenti postoje ili ne. Tu postoji zaista mnogo posla i za rad drugih istražnih organa. Kakvi su to onda propusti ako Vojska nije imala zapisnik i uviđaj sa lica mesta?

RSE: Šta su vaše mogućnosti - da konstatujete to, da obavestite javnost ili imate pravo da nešto preduzimate?

Meni se čini da je jedan od razloga zašto se opstruira potpuno rasvetljivanje okolnosti za RTS, činjenica da tamo nije uopšte poginulo samo 16 radnika, nego još lica.
Milić: Priznajem da kao neko ko nije pravnik, sada kroz ovaj projekt, shvatam koliko u stvari postoji mogućnosti i bez toga da vi morate direktno da sarađujete sa porodicama i sa njihovim pravnim zastupnicima. Vrlo je bitno razumeti da porodice imaju i svoje emotivne limite i reurse. Oni imaju jedan nivo zainteresovanosti do kojeg oni žele celu stvar da isteraju, zbog ogromne količine umora zbog zataškavanja i prolongiranja svega toga. Neki od njih možda insistiraju na potpuno legitimnoj stvari, da se vanparničnim nagodbama dogovore na isplati nematerijalne štete i slično. Pitanje je pritiskanja relevantnih državnih organa da se istraže propusti u svojim organima. To je onaj deo na kome ćemo mi u narednom periodu insistirati.

Već smo dobili usmenu podršku za dalju pomoć od poverenika za dostupnost informacija od javnog značaja, koji nam je objasnio da mi čak ne moramo ni da budemo pravni punomoćnici porodica u ovom slučaju, da možemo da tražimo informacije i dokumente, za koje smo u tom izvještaju tvrdili da nedostaju, ili da su vrlo kontradiktorni dokumenti. Možemo da insistiramo na našem traženju, sada kao nevladina organizacija. Jedna od stvari koju nemeravamo da uradimo u narednom periodu jeste da pokušamo da putem reklama u novinama stupimo u kontakt i sa ostalim porodicama vojnika koji su nastradali od 1999. godine, za koje roditelji i ne znaju tačno gde su poginuli, pošto ne vidimo niti jedan razlog zašto bi to bila vojna i državna tajna. Meni se čini da je jedan od razloga zašto se opstruira potpuno rasvetljivanje okolnosti za RTS, činjenica da tamo nije uopšte poginulo samo 16 radnika, nego još lica.

RSE: Valjda bi se javio neko od roditelja, rođaka ili prijatelja?

Milić: Kada im kažete da im je sin poginuo, ali da je vojna tajna gde je poginuo, oni ne znaju da li su oni bili na zadatku u RTS-u ili negde drugde. U tome i jeste problem.

RSE: NATO nas je bombardovao i pretpostavljam da jako mnogo ljudi u Srbiji ne želi da uđemo u NATO jer su ogorčeni. Mislite li da će to osećanje proći i da će doći neka vremena kada ćemo ući u NATO?

Milić: Ja sam za ulazak Srbije u NATO, ali ne zato što ćemo biti zaštićeni, nego zato što smatram da su tamo najstabilnije i najrazvijenije zemlje, da je tamo stepen zaštite ljudskih prava najveći, to su to zemlje koje imaju najveći stepen davanja humanitarne pomoći bilo gde u svetu.


* Printajte
* Pošaljite

* Komentirajte