Čudne Gramatike - Neuređeni Mediji i Semantička Orijentacija

Evolucija u tehnologiji --- Revolucija u ponašanju (tema pariskog LeWeb3 2007, 11-12 Dec) - Da li smo mi prva generaciji koja je svedok ove inverzije? U normalizovanom smislu, naravno: o mnogim pojavama u prošlosti možemo da pričamo kao o micro/mini inverzijama, tj revolucije u ponašanju su suviše male u odnosu na sveukupno ponašanje, ponekad su razvodnjene u vremenu, pa je teško biti svedok.

Normalizovanu i u smislu postavljanja perspektive, ili referentne tačke, između tehnologije i ponašanja, inače možemo da tvrdimo kako su i promene u tehnologiji i promene u ponašanju revolucionarne.

Povod za blog je Percolation Theory. Više puta smo ovu teoriju pominjali na blogu u komentarima.

Moja popularna definicja kaže da "kako mreži postepeno povećavamo gustinu postoje tačke, perkolacioni pragovi, gde se mreži naglo povećava moć" (snaga, bogatstvo, neki njihov više ili manje abstraktan derivat, pričamo o abstraktnim konceptima).

Široko ilustrativan primer je Stuart Kauffman izneo u knjizi "Investigations" - zamislimo desetine hiljada dugmića, krojačkih, rasutih po podu neke hale. Onda počnemo nasumice da povezujemo dva i dva, istim tempom, i to je postepeno povećavanje gustine mreže (svi dugmići i sve veze su nam mreža). Neka "bogatstvo" ove mreže bude najveći broj dogmića koje možemo da podignemo podizanjem jednog dugmeta. Tj podizanjem dugmeta koje je na direktan ili indirektan način povezano sa najviše drugih dugmića. Očigledno je da će u početku, kao i dugo vremena posle toga, zbog velikog početnog broja dugmića ovaj najveći broj biti dva. Tj većina veza će nam povezivati samo dva dugmeta koja iza toga nisu više povezana. Očigledno je i da će uvezanost naglo početi da raste kasnije kad više ne bude dugmića koji nisu uopšte povezani.

Nešto uži primer, koga ne mrzi da se trudi oko primera iz elektronike i genetičkih algoritama, i meni hipnotički, "prosto zastrašujući" kažu neki, ide ovako (ogled pomalo prerasta u legendu pa se na webu nalaze razne cifre, iako su manje važne, vašni su odnosi):

Adrian Thompson, Univerity of Sussex, je 1996-te skoro potpuno nasumice (genetički algoritam) programirao programibilna elaktronska kola da bi pravila razliku na ulazu između jednog i 10 kiloherca. "Skoro potpuno nasumice" u smislu da bi generisao jednu generaciju od nekoliko hiljada potpuno nasumičnih rešenja, pa onda birao ona koja su pokazivala bilo šta što nije beli šum i polako ih "ukrštao", koristio kao neku vrstu ulaznih promenljivih za sledeću generaciju slučajnih rešenja. I tako progresivno, posle nekoliko hiljada generacija, skoro potpuna nasumičnost je proizvela potpuno funkcionalan frekvencijski diskriminator.

Ono što je "zastrašujuće" je da je kompjutersko rešenje mnogo manje nego da ga je čovek uradio, nema clock (dirigenta) i za čoveka je potpuno nečitljivo. Na mestima i "nelogično" (ukoliko se uopšte u nečitljivosti može tražiti bilo šta logično) pošto su neki delovi kola otkačeni od ostatka mreže, ali bez njih kolo ne radi (ti delovi troše energiju, emituju elektromagnetne talase i tako utiču na ostatak kola).

Genetički algoritam je od digitalnih kapija napravio analogno kolo. Nisu više deo funkcionalnosti bile logičke jedinice i nule, kao i pozicije u vremenu kad se vrše promene ovih stanja. Postala su važna i sva ona stanja između - otud nečitljivost.

Dr Julian Miller iz Birmingema kaže "When Adrian Thompson evolved a frequency discriminator using an FPGA he found that his algorithm had actually taken advantage of the intrinsic physical properties of the material. Engineers, on the other hand, don't want that messy physics in their electronic circuits. They dope silicon to filter out its real world complexity and construct a simple toy world with very well defined properties".

I dalje kaže da ljudi ne umeju da drže korak sa "bogatom, fully featured" fizikom, kao što to ume evolucija i tako od takve fizike pravi nešto korisno.

Kauffman je uveo "adjacent possible", skup mogućih stvari koje su udaljene jedan korak od konkretnog postojanja, metafizička ideja sa realnom primenom. Meni budi asocijaciju aure koju ne vidimo, a znamo da postoji. Još interesantnije, kao da je sa podjednakom snagom prisutna ne samo oko prirodnih stvari nego i jednostavnijih koje su ljudi napravili. Ispada da je ono što mi umemo da uradimo sa kompleksnim programibilnim integrisanim kolom, koji smo pre toga sami dizajnirali, uz upotrebu svih tih kompleksnih obrazaca i znanja koja smo akumulirali, igračka prema onom trivijalnom, evolutivnom obrascu.

Web je jednostavna stvar. Nema neke kompleksnosti u web stranici, ili našoj vezi ka toj stranici. Investicije u Web 2 su dostigle vrhunac, možda samo lokalni, ali izgleda da će neki Web 2 - Web 3 mix biti veća revolucija od prve Internet revolucije. Ona abstraktna umreženost sa početka nije samo abstrakt priprostih čvorova (npr dugmića) i priprostih veza. Svi ti entiteti mogu da budu bogati, raznovrsni, u svojoj osnovnoj strukturi, pa dinamici, pripadnosti raznim obrascima, učešću u raznim procesima. Umesto priprostih stranica počinjemo da dobijamo service koji na nekoj užoj semantičkoj ravni umeju daju kvalitetne odgovore, na široj ravni umeju bar koliko toliko da se orijentišu. Kroz neku ogromnu lupu sve je to priprosto, ali umreženost i perkolaciona teorija rade svoje.

Jednog dana će mreža početi da se prikazuje u nekom kvazi-ljudskom svetlu, da bi kasnije postala inteligentna. Kauffman priča o četvrtom zakonu termodinamike u onome čime se on bavi. Četvrti, peti, ili ko zna koji zakon koje slike prirode, kao da će ta priroda prestići samu sebe, a da mi i nismo nešto svesni toga.

Kao da smo prirodi odskočni kamen, kao da smo se našli u viru nekog perkolacionog praga i ne znamo kako da izađemo na površinu.