Jedno predavanje, daleke 1938. godine...

... ili - da li se istorija zaista ponavlja jednom kao ozbiljna stvar, drugi put kao farsa. Ili tako nekako.

Neposredno posle minhenske konferencije, francuski pisac Henry de Montherlant odrzao je u Parizu jedno predavanje.

Pisac se kasnije, za vreme rata, nije proslavio svojim ponasanjem, stao je na pogresnu stranu, neki bi rekli dosledno, a i tekst koji sledi, bas kao i ponasanje i delo nekih dugih pisaca i/ili akademika mozda pokazuju kako sve fasizam nadje put i pojavi se tamo gde mu se najmanje nadamo ili ga najmanje ocekujemo. Pokazujuci da ima laka resenja za sve, pokazujuci neslucenu zavodljivost, narocito u vremenima kriza.

Obaska sto se prizivanje nekog novog vodje nikada nije dobro zavrsilo i to najcesce i najvise za one koji su ga najvise prizivali. One koji su od pocetka racunali na neki car - ne racunam. Oni su uvek znali sta hoce.

FRANCUSKA I MORAL MIDINETKINJE 

Svi se, mislim, slažemo u tome da vođi naroda koji su se u septembru 1938 najpre na vrat na nos povukli, pa se onda doduše zaustavili da bi se ponovo povukli, i koji bi se u poslednjem času sigurno povukli još mnogo dalje da je to od njih traženo — jer su hteli da iz toga isplivaju pošto poto i jer je, kako nam kažu, trebalo donositi brze odluke — svi se, ponavljam, slažemo u tome da ti vođi imaju prava na olakšavajuće okolnosti: oni, naime, nisu iza sebe osećali svoje narode koji bi bili na visini sudbonosnog časa, jer ti narodi ni materijalno ni moralno nisu bili spremni. Svako je kadar da nabroji neposredne uzroke zbog kojih Francuska nije bila duhovno spremna. Ali, mi objašnjenje za stav francuske vlade i naroda u septembru 1938. godine hoćemo da tražimo daleko iza njih, izvan svih slučajnosti, u samoj srži francuskog čoveka, onakvog kakav je on danas.
  Na povratku iz Španije, Italije i Severne Afrike — govorim ovde samo o krajevima koje dobro poznajem — zapanjuje nas praznina francuskih fizionomija s kojima se ponovo susrećemo. Na tim licima zrelih ljudi, mladića i dečaka nalazi se sve šta hoćete: inteligencija, živost, individualnost, ljupkost; ali jedan im izraz uvek nedostaje: izraz energije. Ta otsutnost odlučnog izraza na licima nije samo dražesno pretvaranje: u jednoj Evropi koja se previja od grčeva, ugroženosti i izazivanja jednih protiv drugih mi ipak ostajemo samo »slatka Francuska«.
U septembru 1938 pročitao sam u novinama dve rečenice — samo žalim što nisam zabeležio njihove autore. Jednu je rečenicu napisao Nemac: »Današnji Francuzi nemaju više zuba«. Drugu je napisao Englez: »Današnji Francuzi nisu ljudi s kojima bi se moglo ići u lov na tigrove«. Samo malenom broju Francuza izgleda da su im te dve rečenice užežene na kožu usijanim gvožđem.
Od individualnog popuštanja nastaje kolektivno popuštanje: kolektivna neotpornost stvara se od zbira, od veze, »fascia«, individualnih neotpornosti. Ne upotrebljavam ovde reč »fascio« slučajno: strašna je to, naime, sila, takva masa kukavičke popustljivosti. Svet se već mnogo godina čudi i jako se zabrinjava gledajući kako Francuska stalno uzmiče. I kako uzmiče sa osmehom — ili gotovo sa osmehom. Pre minhenskog osmeha — zar gospodin Čemberlen nije javno čestitao gospodinu Daladjeu »dobro raspoloženje koje je pokazao na minhenskim savetovanjima?« — videli smo osmeh meseca marta 1936. godine (okupacija Rajnske oblasti); još su mi i danas pred očima krupni naslovi u novinama: »Francuska je jedinstvena, odlučna, jaka..., itd.... u miru i samopouzdanju . . .«; meseca marta 1938.godine Francuska se, po mom mišljenju, izjasnila kroz usta školske omladine, koju sam video kako veselo stupa po velikim bulevarima 24. marta — tacnije dvanaest dana posle Hitlerovog ulaska u Austriju. Ta školska omladina je pred očima stranaca, kojih ima na velikim bulevarima, kao što znate vrlo mnogo, pevala: »Et l'on s'en fout »Pourvu qu'on tire son coup«. (slobodno prevedeno: nama je potpuno svejedno, samo kad imamo svoje ribe...).
Nisu to bili »komunistički mangupi«; to su, gospođe i gospodo, bili vaši sinovi, deca buržoazije. Veselo kukurikanje galskog petla 24. marta, pobedničko kukurikanje 30. septembra.. Francuska zakukuriče automatski svaki put kad je neko negde udari nogom. Pošto je ovdašnja atmosfera atmosfera u kojoj svako ume samo da splasne kao probušen balon, narod prima svašta, dolazilo to od vlade ili od inostranstva. Kuka se nad »bezbednošću«, nju prosjače kod naših saveznika, pa štaviše i kod naših bivših neprijatelja, ali niko od svojih vlada ne traži da narodna odbrana bude u redu, ni da ona zaštiti od otrovnih gasova vas, vaše žene, vašu decu, ni da spreči sav socijalni nered ili da obustavi potop stranaca. Godine 1933. napisao sam: »Samoubilačka tendencija francuskog naroda svakako je čudna pojava«. Ali tada još nisam znao za rečenicu iz knjige Mein Kampf: »ako neki narod nema više odbranbene reakcije, on je zreo za to da postane narod robova«.
Pre dvadeset godina, kada je potpisivan ugovor o miru, kada se sve rasplinjavalo u oduševljenju zbog pobede, završio sam svoj govor, koji sam održao bivšim đacima škole Svetog krsta, izlaganjem da bi poginuli u svetskom ratu, kada bi mogli još nešto da traže od onih koji su ih preživeli, zamolili da »pre svega steknu što više snage i uživanja u snazi«, a to zato da jednoga dana ne bismo morali opet da doživimo novo krvoproliće. Dve godine docnije, nacrtao sam im precizno sliku morala midinetkinje i popljuvao sam je. Odonda sam se stalno vraćao na tu sliku, naročito u tri romana serije »Devojke«, koji su duga ofanziva protiv skale vrednosti u čije se ime kastrira Francuska. Da sam se možda nekada nadao da takva upornost može da ima dejstva, morao bih sada biti gorko razočaran. Ali od umetničkih dela koja nisu učinila nikakvu uslugu ipak nešto ostaje. Usev raste, raduje se svome rašćenju, raduje se suncu i insektu koji na njega pada. Neće se ražalostiti zato što ga niko ne žanje!
Uostalom, ne verujem da bi se moral midinetkinje, a utoliko manje moral starih devojaka, mogao još dugo suprotstavljati, a da ne bude zbrisan kao gljiva koju su crvi izeli, lavljem moralu koji vlada kod većine evropskih naroda. Ne verujem da će se pričanja igrača marijaša, članova Akademije, hrišćana i midinetkinja moći još dugo da odupiru muževnom govo-
ru. Ne verujem da je moguć sporazum (jednakog s jednakim) među narodima koji primaju rizik rata, i narodima koji taj rizik odbacuju.
Ne znam da li će Engleska izmeniti duh Nevila Čemberlena u duh Hadsona Loa. Sto se tiče Francuske, ubeđen sam da će se ta zemlja, ovakva kakva je sada, izmeniti samo pod gvozdenom pesnicom koja će je vaskrsnuti nasiljem, koja će joj nasiljem vratiti instinkt odbrane i smisao za uvredu, koja će joj vratiti — opet nasiljem — smisao za ono što sebi čovek i narod duguju. Gledajući na slinjenje o »francuskom preporodu«, koje sada teče na pet stubaca naših dnevnih listova, onako kao što voda teče niz zidove javnog pisoara, sležemo samo ramenima. Ni političke ni socijalne formacije, ni grupe ljudi dobre volje, ni bivši ratnici neće izmeniti Francusku: oni će moći samo da pomažu. Francuska se neće spasti sama, već je može preporoditi samo onaj od njenih sinova koji u sebi bude imao svu onu odvažnost koju ne vidimo u njenim sinovima današnjice: odvažnost da kaže ne, odvažnost da odbije da sarađuje sa podlacima, odvažnost da besni, odvažnost da bude nepopularan, eventualno i odvažnost da bude »smešan« (sve što je veliko Francuzi iz 1938. godine smatraju smešnim). Odvažnost da nametne moral koji bi bio prava suprotnost moralu midinetkinje. Francuski narod biće spasen samo moralom koji mu nije po volji, jer umire od morala koji mu se svidja.
Kad se takav čovek ne bi ovde pojavio (a sporedno je da li će to biti Vođ ili siva eminencija), onda kažem sasvim jednostavno i otvoreno: sumnjao bih u budućnost Francuske.
Onda bismo videli kako Francuska još dublje pada, a nije isključeno da onda neki od mojih zemljaka ne bi u sebi našli ni toliko poštovanja prema svojoj otadžbini koliko ga treba da bi je mogli voleti i biti solidarni: kad bi uplatili svoj prilog — hoću da kažem: porez — verovali bi da su ispunili svoju obavezu i nastojali bi da se onda održe na takvom nivou na kome ideja otadžbine igra samo drugostepenu ulogu. To je nemilosrdan ali pravedan zakon koji narode čini odgovornima za dela njihovih vođa: narodi, naime, imaju sredstava kako da oduzmu svojim vodjima autoritet, a isto tako i vodji imaju dužnost da vladaju, ako je potrebno i protiv dopadanja svojih naroda. Narodi imaju onakve vlade kakve zaslužuju.
Često nam govore: »Narodi su deca! Kad bi Francuzi imali druge gospodare, videli biste kako bi se brzo izmenili...« Ne mogu da kažem da ta argumentacija na me ne deluje. Ali, najposle, s tim muškarcima i ženama postupa se kao sa odraslima, a ne kao sa decom: muškarci glasaju, muškarci i žene svedoče pred sudom, imaju pravo na svoje potomstvo, itd... Ako su odlučni u svojim zahtevima samo onda kada se radi o njihovim sitnim, prljavim interesima, a nikad kada se radi o drugoj stvari; ako sve bez pogovora primaju; ako se ne žeste zbog vulgarnosti, niskosti, gluposti i laži kojima ih hrane, onda su dakle i oni krivi! Vlade, parlament, narod — odbijam da pravim razliku. Parlament, to je Francuska. Ona je tamo poslala one koje je izabrala. O onom o čem se govori u ministarskom savetu govori se i u kafani. Svi su sukrivci.
Ima slabosti i slabosti. Ima slabijih koji nisu za to krivi što nemaju snage — zato uvek deci sve opraštamo. Kada je Belgiju preplavila neprijateljska vojska, kada je Čehoslovačka rasparčana, kapu dole! Ali narod koji ima zlata i zemlju koja brekće od bogatstva, koja ima veliku istoriju, ogromnu rezervu materijalnog i moralnog blaga i kolonijalno carstvo; narod koji u svakoj prilici trubi da je »narod od sto deset miliona stanovnika«, koji je za dvadeset godina spiskao trista milijardi na topove i koji se može naslanjati na dva najjača naroda na svetu, takav narod, ako je slab, kriv je za to što nema snage. Narod bistrih i razumnih ljudi koji reaguje glupo, narod bogataša koji reaguje siromašno, narod dovitljivih ljudi koje uvek drugi varaju, narod bogat vrednostima a kome su nesposobni na krmilu, taj narod odbija svoje najbolje prijatelje i menja ih u nemilosrdne sudije.
Ovde mi pada na pamet publika sa bokserskih mečeva, naročito amaterskih, publika koja odvraća svoj pogled — pošto ga je prethodno pogledala sa srdžbom u oku — od snažnog boksera, grdosije od čoveka, koji je dozvolio da ga bez odbrane pobedi protivnik. Ta je publika stroga ali pravedna, jer njen prezir osuđuje u tom bednom bokseru nedostatak karaktera, a ne nedostatak snage.
Kada su Atinjani dali stražu tiraninu Pizistratu, mudrac Solon (»čije savete nije niko slušao«), rekao je onda svojim dragim sugrađanima (citiramo iz Plutarha): »Ako su vam vaša lenjost i zatucanost nanele žalosnih nevolja, ne okrivljujte za to bogove! Vi ste sami, dajući im silu, učinili te ljude velikim. I baš zato sada stradate u nedostojnom ropstvu!« To je rekao, vratio se svojoj kući, uzeo svoje oružje (jer to je bio naoružan mudrac, dobar tip mudraca) i ostavio ga na ulici pred svojom kućom. A kada se vratio u kuću, kao Ahil u svoj šator, zadovoljavao se od toga časa samo pisanjem stihova.
Mislim da mnogo Francuza gleda sada na mene besno. Mnoge su moje reči dirnule. Možda će me nazvati rđavim Francuzom. Ali šta mi prebacuju? Zar to da sam glasno rekao ono što mnogi od njih misli u sebi? O ne, čak ni to ne, jer im nisam rekao ništa što nisu mogli do mile volje da čitaju u francuskim novinama, časopisima i knjigama poslednjih sedam-osam godina. A kada bi hteli da mi nešto prebacuju, onda bi pre mogli da mi prebacuju to što sam išao utrvenim putem. Međutim, oni mi prebacuju ne ono šta sam rekao, nego kako sam rekao; prebacuju mi reči. Ali ja neću da mene neko štedi; zašto bih ja onda štedeo druge? Trpite, Francuzi, što vam neko govori otvoreno ono što vam drugi kazuju u lepim formama; ali ja ne tražim pljeskanja. Prebacuju mi da sam suviše bezobziran prema svojim zemljacima. Ali, mi nismo snishodljivi prema onome što volimo — mi umiremo od same snishodljivosti; ali ne od one opšte snishodljivosti, jer ponekad umemo u strogosti jako da preterujemo, nego od snishodljivosti na pogrešnom mestu.
Prebacuju mi da dajem našim neprijateljima u inostranstvu novo oružje. Zar mislite da su oni čekali tek na moje reči? Dovoljno je da otvore oči i da vide ono što ja vidim. Napadnite krivce, a ne one koji na krivce ukazuju.
A najviše mi prebacuju valjda to što nemam dovoljno nade. Ali nada je žena, kao što su, kako je rekao Homer, i molitve žene; nada je jedan od glavnih grehova morala midinetkinje. Ne radi se o tome da čovek ima nadu. Stvar je u tome da čovek vidi svoje mane, da ih se stidi i da se od njih izleči. Ne napadajte one koji Francuzima hoće da daju stid. Francuzima je potrebno da se postide.
Na kraju bih hteo da dodam još jednu napomenu. Istorija, a naročito, čini mi se, istorija starog veka vrvi od ljudi koji su svojim zemljacima govorili istinu. Oni su bili proklinjani, i dešavalo im se takođe da su izgubili svoje počasne položaje i da su bili proterani. Ali posle nekog vremena, oni isti koji su ih prognali pozivali su ih natrag: ispostavilo se da su oni ljudi onako postupali samo iz ljubavi prema svome gradu. To što sam svojim zemljacima ovde rekao, moglo bi se preneti u stari vek, i moglo bi da postane jedan od grčkih ili latinskih govora, koje prevode naši sinovi; mogao je to da kaže 500 godina pre Hrista kakav Kalias ili Titus. Onda bi to moji zemljaci smatrali kao dobro; ne bi prezreli takvog Tita ili Kaliasa; izgledalo bi im da su se oni u svojim rečima identifikovali sa sudbinom svoje zemlje; pomislili bi da je to na svom mestu što su takve reči izrečene u izvesnom času istorije one zemlje.