Sekvence

Ovo nije stvarnost. Ovo je rep moje stvarnosti. Znate onaj osećaj kao kada vas neko prati. Okrenete se naglo, a tamo - ništa. Ali, osećaj ne prestaje i još dok vraćate glavu napred opet vam se nešto prikrade u kraj oka, kao neka promena boja i svetla, i u deliću sekunde naslutite jedno rame i ruku kako tog trenutka uzmiču iza vas. Opet se okrenete i opet ništa. Nekada vas prati ceo dan, nekada danima, nedeljama, mesecima. Nekada ga nema. Pomislite da je otišlo, a ono se vrati. Menjaju se. Sekvence naše stvarnosti ili mašte?

Sekvenca 1

Ležim na plaži u jednom od splitskih Kaštela. Provodim leto sa roditeljima u poštanskom odmaralištu. Jun je, uvek smo išli u junu. Odmaralište je iza mene i ja naginjen glavu sasvim unazad i gledam u odsjaje ne obrnutim prozorima. Ustajem i ulazim unutra držeći ključ od sobe u rukama. Spuštam ključ na gelender i zagrebem ga - tek tek, da ostavim trag na najlepšem mestu na svetu.

Sekvenca 2

Dolazim ispred lokalnog bioskopa "Bačka" sa drugaricom. Igra Brus Lijev "U zmajevom gnjezdu". Još nisam imala momka. Subotom je bioskop pun mornara iz kasarne u blizini. Kada prilazim i vidim uniforme osetim užasno uzbuđenje, kao da će mi se utroba razleteti.

Leto je i idem na Dunav da se kupam. Prolazimo ispod krošnji crnih dudova koji vire iza ograde od cigala njihove kasarne. Ponekad stanemo i jedemo ih sve dok nam tabani, dlanovi i jezici ne poplave. Iza ograde se odjednom, ali polako, pojavljuje kratko ošišana glava nataknuta na radnu mornarsku uniformu, pogleda me, namigne mi, a ja uhvatim šturu ka Dunavu.

Sekvenca 3

Tata me nosi, prolazimo kroz mirisnu borovu šumu i izlazimo na drugi kraj ostrva i spuštamo se niz stare kamene stepenice. Mama pored nas ide u cvetnoj šarenoj haljini. Neman ni godinu dana.

Sekvenca 4

Karla del Ponte vodi Pit bula sa brnjicom. Ja im idem u susret i počinjem da osećam strah i užasnu potrebu da joj se ulizički nasmejem i dopadnem. Približivaju se, a ja mislim: Pit je Pit. Respect za brnjicu, ali meni nije svejedno. Možda nije dobro zakopčana, a možda oni mogu i da udave stiskom, šta znam ja.

Sekvenca 5

Spremam se za ispit. Čitam "Mobi Dika". Proleće je i ja sa knjigom u rukama ležim okrenuta leđima prozoru kuće koji gleda na ulicu. Samo što je pao onaj drugi mrak, pravi. Odjednom osetim nečije prisustvo iza sebe. Ustajem i ne okrečući se prema prozoru izlazim u dvorište, prolazim kroz hodnik stare švapske kuće, otvaram amfort kapiju, prišunjam mu se iza leđa i viknem: "Šta radiš to manijače?!!!" A siroti se manijak, koji je bicikl naslonio na kuću, pa stao ne jednu pedalu da dosegne visoke prozore, trgnu, uplaši i pade dole, onaj bicikl na njega, onda brzo ustade, pa krene u trku da gura bicikl i pokuša da naskoči na njega, pa opet padne...Ne znam ko je bio, bio je već treći mrak, ali mi ga došlo žao.

Sekvenca 6

Leto je. Upravo sam završila osmi razred i bila u fazonu punka: kratka kosa, kockaste lone, bakandže na nogama....Prelazim ulicu kod "Mrce". Na sredini puta nailazim na nešto stariju devojku, hipoška. Duga kosa, uzane izlizane farke i teksas košulja, a preko ramena joj prebačena neka torbica sa indijskim motivima. Lepa. Kada smo bile jedna naspram druge, ona naglo skrene prema meni, nežno me uhvati za rame, okrene me prema sebi, razvali mi šamarčinu iz sve snage, okrene se i ode.

Sekvenca 7

Koštunica i Karla del Ponte se svadjaju. Iako sam svađalica, osećam užasnu nelagodu kada se ljudi oko mene svađaju i imam neutaživu potrebu da ih smirim, okrenem na šalu. Karla i dalje drži Pita na uzici. Spuštam pogled na trenutak razmišljajući šta da radim, ponovo dignem glavu, a njih nema. Pogledam okolo i vidim da sede u bašti kafića preko puta. Sa njima i predsednik Tadić. Nešto se čudno keze. Priđem bliže da vidim, a oni smeju. Pit balavi i jede meso ispod stola. Predsednik nežno stavlja dlan na njeno rame, nešto joj kaže i ona se opet nasmeje. Obuzima me sreća.

Sekvenca 8

Imam oko pet godina, noć je. Budim se i bosonoga, u dugoj flanelskoj spavaćici dolazim do vrata. Naginjem se i okrećem glavu levo na gore, ka mestu gde se spajaju kraj hodnika i noć. Odjednom osetim neko uzbuđenje, nešto što nikada ranije nisam osetila, pomešano sa strahom, njega sam prepoznala. Na nebu, u čudan mozaik poslagana, divna šarena svetla. Isto sanjam svakih nekoliko godina.

Sekvenca 9