Džipovi, avioni, kamioni

Silikonska Srbija, džipovi, avioni, kamioni, satovi od zlata, i obavezna palata, danas su to vrednosti na ceni.

Mlade generacije ne čitaju. Ne poznaju svoju istoriju. Ne znaju imena velikana iz oblasti istorije, književnosti, slikarstva, filma, nauke.

Bogatstvo je jedino merilo koliko danas neko vredi. Nevažno je kako su neki došli do džipova, aviona, brojnih kamiona. 

" Mobilni i kajle " -priče iz devedesetih, i španske sapunice uz to.

Gde je nestao moj svet? Zašto su se mnogi moji prijatelji odlučili da glume u savršeno režiranom filmu koji se zove " Avioni, kamioni, i džipovi razni " ?

Gde su im nestale one prave karakteristike koje ih čine običnim ljudima?

Da li uopšte u ovoj priči ima mesta za nas?

Za obične, prosečne ljude koji i dalje znaju istoriju, vole svoju porodicu, pamte ideale koje su za nas bili svetinje.

Želim da pobegnem iz sveta koji više nije moj.

Gde- ne znam. Samo znam da mi je muka kada posmatram moje poznanike i prijatelje koji žure da postanu deo nečega što se zove snobovsko društvo.

I dok ja radim običan posao, mnogo čitam i budim u sestričini kreativnu stranu njene ličnosti, dotle oni putuju po celom svetu i serviraju mi sliku dolče vita života.

Cenim samo jednu osobu koja je svojom inteligencijom i energijom, preko trnja došla do zvezda. Njemu je konačno potreban dolča vita život. Zna da ga iskoristi na pravi način.

Ostale folirante ne cenim.

Udajom ili ženidbom za bogate počeli su da žive snobovskim životom. Malograđanskim.

Podsećaju me na ministre i ministarke iz Nušićevih knjiga.

Ne, ostaću svoja, neću se menjati.

Znam da, ukoliko stignem do malenih zvezda, neću zaboraviti one koji gladuju da bi platili prevoz od kuće do posla i nazad.

Nestala je srednja klasa. Više ni sama ne znam gde pripadam. 

Ne igram u filmu zvanom " džipovi,avioni, kamioni ".

Nema tu uloga za mene. Ne želim ni da budem šaptač u pozorištu, niti režiser ovih lažnih bajki.

Razočarana sam. Priznajem to.

Osećam se kao da sam " pala " sa neke druge planete. Ne slušam njihovu muziku, niti čitam žutu štampu koju oni gutaju.

Znam imena velikana iz svih oblasti života. Volim da čitam Pekićeva dela i knjige iz oblasti psihologije.

Cenim drugačije vrednosti.

Zato sam svima nezanimljiva, dosadna, drugačija.

Ali to sam JA.

Nisam uobražena, niti sam razmažena.

Javno iskazujem otpor prema toj " Silikonskoj Srbiji ", Srbiji koja teži da postane velika palanka.

Žao mi je foliranata koji će se jednog dana probuditi i koje će iznenaditi stvarnost. Taj dan će doći, a oni će ostati učaureni u svom svetu.

Šta da im radim. Izabrali su sami takav put.

Ja biram drugačiji put.