Vimbldon, buka, odugovlačenje, Đoković ...

Najvažniji teniski turnir na svetu počeo je u ponedeljak, bez branioca titule u muškoj konkurenciji, a kada je reč o srpskim teniserima, verovatno s najmanjim očekivanjima u poslednje dve-tri godine. Nije tajna da je trava podloga koja najmanje odgovara Novaku, Ani, Jeleni i Viktoru, uz izuzetak Janka Tipsarevića, koji je u prošle dve godine ostvario solidan uspeh plasmanom u osminu finala, ali je ovog puta završio takmičenje već u drugom kolu. Naravno, Nenad Zimonjić brani titulu u dublu, ali uz dužno poštovanje najboljeg srpskog dubl igrača svih vremena, ovaj tekst će se uglavnom baviti pojedinačnom konkurencijom. Ili preciznije - pratećim dešavanjima.

Ogromnu pažnju medija, prvih dana ovogodišnjeg Vimbldona, privukle su debate o vrištanju, skičanju, glasnom disanju ili kako god želite to da nazovete, i odugovlačenju između poena. Ključno pitanje u obe polemike jeste da li su to nesportski gestovi i da li ih igrači koriste da nepošteno steknu prednost u odnosu na protivnika. Verovatno ima onih koji to rade upravo iz tog razloga, ali bi to moglo lako da se utvrdi. Monika Seleš, pionir „vrištanja“ koje danas krasi Mariju Šarapovu, Viktoriju Azarenku i sestre Vilijams, radila je to prilikom svakog udarca, pa čak i na treningu, i nije bila svesna da to radi. Prema sopstvenom priznanju, u nedavno objavljenoj autobiografiji, Seleš to nije mogla da kontroliše. Jedini put kada je pokušala, kako bi zadovoljila tadašnje kritičare, u finalu Vimbldona 1992, doživela je debakl protiv Štefi Graf. I dan-danas žali za tom propuštenom prilikom.

U svakom slučaju, onaj ko to može da kontroliše - a u današnje vreme, većina teniserki, i pogotovo tenisera može, jer niko od njih to ne radi sve vreme, već obično kada je rezultat neizvestan i kada se meč lomi – trebalo bi da bude opomenut. S druge strane, profesionalni teniser, koji 11 meseci godišnje igra na turnirima i trenira, trebalo bi da bude dovoljno mentalno stabilan i koncentrisan da takve stvari ne mogu da ga izbace iz koloseka, što je nedavno rekao i analitičar ESPN-a, bivši australijski teniser Deren Kehil. Drugi momenat je koliko sve to nervira publiku, i koliko ljudi neće gledati Mariju Šarapovu zbog „buke“ koja je prati.

Što se tiče odugovlačenja između poena, na meti su najčešće Rafel Nadal i Novak Đoković. Nadalu se malo više gleda kroz prste, možda zato što je u ovom trenutku i dalje prvi na svetskoj rang-listi, ali Đokovića ne štede ni mediji (bar ne američki komentatori na ESPN-u, koji na misteriozan način i dalje ne mogu da nauče da izgovaraju prezime 4. igrača sveta, kao da je neko ko se juče pojavio na svetskoj teniskoj sceni), niti mnogi navijači na raznim teniskim forumima i blogovima širom globalne svetske mreže. Na internetu postoji velika grupa, kako bi ih u Americi nazvali „mrzitelja Novaka Đokovića“ (Djokovic haters), a ono što mu uglavnom zameraju jeste da pokušava da poremeti protivnika na nepošten način, da olako predaje mečeve i da nije džentlmen poput Federera i Nadala.

Prilično neosnovane optužbe posebno kada je reč o nesportskom, odnosno džentlmenskom ponašanju, jer je Đoković jedan od retkih igrača koji danas aplaudira protivniku za dobar potez, jedini koji ispravlja sudijsku odluku na svoju štetu i dostojanstveno prihvata bilo koji poraz, gledajući u tom trenutku boljeg pravo u oči i hvaleći ga na konferencijama za novinare (u čemu se recimo sestre Vilijams i Rože Federer baš i ne ističu, za njihove poraze uvek su krivi oni sami, ne dobra igra protivnika). Đokovićevo odugovlačenje između poena jednostavno je odraz povećane nervoze, nikako nesportsko ponašanje, a isto je i sa Rafaelom Nadalom.

Uostalom svaka osoba ima svoj ritam i ne treba vr[iti pritisak. Sušta suprotnost Nadalu i Đokoviću je Endi Rodik, koje svoje servis gemove na Vimbdlonu često završava za 50-tak sekundi ili manje ... Treba li njega naterati da se malo uspori između poena? U krajnjem slučaju u zavisnosti od turnira teniseri imaju 20 do 25 sekundi između poena, vrlo često prvih desetak ode na aplauz publike, pa bi im možda trebalo dozvoliti 30 do 35, u šta bi se čak i Rafa i Novak uklopili. S druge strane, u golfu Tajger Vuds i ostali nemaju organičenja u pripremi za udarac, i retko ko proziva košarkaše poput Džejsona Kida ili Karla Melouna nekada, da suviše oklevaju dok su na liniji slobodnih bacanja.

Vreme je da se ove debate okončaju i da se posvetimo uživanju u tenisu ...