Istočnjačke religije, čemu? (VIII)

 Ako se ne svadjate, niko na svetu neće moći da se svadja sa vama. /Kompenzirajte uvrede ljubaznošću. /Biti ljubazan znači biti nepobediv. /Ko zna da ne zna - najveći je. /Oni koji znaju ne govore, oni koji govore ne znaju. /Sekira prvo udara na najviše drvo. /Onaj ko stoji na vrhovima prstiju, ne stoji sigurno. /Onaj ko žuri ne stiže daleko, onaj ko pokušava da sija gasi svoju sopstvenu svetlost. /Ograničiti sebe je izobilje. /Najmekše stvari na svetu pobedjuju one najtvrdje. /Nema ničeg na svetu nežnijeg i slabijeg od vode, ali uprkos tome, za napad na stvari koje su čvrste i jake, nema ničeg što bi bilo podesnije od nje. /Ako se mutna voda ostavi na miru, sama se izbistri. /Šta vredi galopirati ako se krećemo u pogrešnom pravcu. /Neprijatelja najbolje pobedjuje onaj koji nikada ne prelazi u napad. /Dobar vojskovodja nije ratoboran. /Putovanje od hiljadu kilometara počinje jednim korakom (Lao-ce)

Pišući nedavno o zenu, naveo sam mišljenje da je zen «jedan od najdragocenijih poklona Azije svetu». Ovom prilikom želim da ukažem da mnogi smatraju da je poreklo zena, koji postaje sve popularniji na Zapadu, isto toliko taoističko koliko i budističko.

Danas ću govoriti o taoizmu. Kaže se da konfučijanstvo i taoizam umnogome predstavljaju dva stuba kineskog karaktera. Učeni ljudi smatraju da je Konfučije bio klasičar, pošto se uglavom oslanjao na predanje, a da je Lao-ce (Lao Tzu), osnivač taoizma, bio - romantičar. Prvi je stavljao naglasak na društvenu odgovornost, a drugi na spontanost i prirodnost. Dakle, za razliku od konfučijanstva, humanističkog sistema čija je glavna briga čovek, odnosno čovekovo mesto u prirodi, ali s naglaskom na čoveka, taoizam stavlja naglasak na prirodu, na ono što je prirodno i spontano u čoveku. Bavi se uskladjivanjem čoveka i prirode «putem traženja suštinskog ritma prirode». Kada se postigne ta uskladjenost, sve kontradikcije se rešavaju same od sebe. U prirodi se traži spas od onih društvenih nemira kojima su konfučijanski filozofi pokušavali da nadju leka. Osnovno polazište jeste, dakle, da se čovek, svaki put kada pokušava da pokori prirodu i potčini je sebi - od nje udaljava.

Taoizam, kao najbliži kineski pristup religijskoj misli uopšte, objašnjava direktno shvatanje života, shvatanje postojanja u svemiru, prostoru i vremenu. To je pre življenje u kome radnje koje čovek izvodi nisu smišljene, unapred planirane, već se čine - spontano. Prirodno. A opet, to nije život totalne neaktivnosti, kako se to ponekad čini. Takodje, slično drugim istočnjačkim religijama, taoizam polazi od toga da su mnoge stvari - nespoznatljive; što znači da ne mogu do kraja biti dostupne racionalnom umu, koji večito živi u iluziji da nešto zna. Neke stvari čovek jednostavno nije sposoban da sazna - što ne mora da znači da one ne postoje!

U ranom taoizmu nije se pridavao veliki značaj znanju. Taoisti su smatrali da učenjem čovek proširuje svoje znanje, ali se istovremeno «rasipa», što ga udaljuje od suštine taoa.  Lao-ce je zato govorio svojim sledbenicima: «Odrecite se znanja, odbacite učenost, i narodu će to biti sto puta korisnije... Odbacite učenost i nestaće nemira!»

I Čuang-ce, jedan od najvažnijih nastavljača Lao-ceovog filozofsko-religijskog učenja, primećivao je da nije dobro što se ljudi stalno trude da nauče nešto novo, nešto što ne znaju, umesto da produbljuju ono što već znaju (I na Zapadu postoji izreka u sličnom duhu: «Mnogo znanja ne uči pameti"». što je Heraklitov prigovor učenom Pitagori. A Vuk Karadžić je zabeležio srpsku poslovicu: «Zalud knjige gdje pameti nema»).

Taoizam u širem smislu pokazuje težnju ka mistici i panteizmu. Verovanje u magiju je veoma rasprostranjeno. Uostalom, kaže se da ceo Istok vrvi od vračeva. Ljudi u Kini pre nego što preduzmu bilo koju akciju konsultuju one koji se bave čitanjem položaja zvezda (ne znam da li će ovo videti Krugolina, he, he, he!), ali i šara na dlanu, šara na kornjačinom oklopu i slično. Medju taoistima je od uvek bilo mnogo takvih vračeva koji su ljudima govorili šta će im se dogoditi, ili im se neće dogoditi. Čak i oni  koji su odbacivali sujeverje, kao konfučijanci, nisu prenebregavali konsultacije taoističkih vračeva za savet i saradnju. Kažu da je tako i danas.

Od kako je Kina postala komunistička, glavno uporište taoizma je na Tajvanu.

Reč tao se ne može lako definisati, njeno značanje se mora naslućivati. Primarno, ona znači «put», ali i smisao života. Tako Lao-ce, u knjizi «Tao-te Djing», koja se smatra «Biblijom taoizma», kaže: «Pre nego što su se nebo i zemlja uobličili postojala je jedna živa stvar, besprekorna u sebi, iako mešavina svih skrivenih moći. Bila je tiha i prazna... i mogla bi se smatrati majkom vaseljene. Ne znam njeno pravo ime, ali birajući za nju pisani znak, opredeljujem se za znak tao - Put». Neki te Lao-ceove reči shvataju ovako: «Postojalo je nešto nejasno pre pojave neba i zemlje. Kako je bilo mirno! Kako prazno! Stoji samo, nepromenljivo. Ono dela posvuda, neumorno. Može se smatrati majkom svega pod kapom nebeskom. Ja mu ne znam ime, pa ga zovem rečju tao».

Taoizam, kineski «put oslobodjenja», jeste put života pomoću koga čovekova priroda uspostavlja sopstvenu ravnotežu - ukoliko je prepuštena sama sebi. Taoisti smatraju da izmedju čoveka i prirode postoji večni sklad, a sve što postoji, postoji u neprekidnom toku. Kada se pojave prepreke, shodno načelu postojanja suprotnosti, one treba da se spontano rešavaju, shodno njihovom mestu u stvarnosti. Mudraci polaze od stanovišta da je sama stvarnost jedinstvena, a postoji zato što se sam čovek nalazi u njoj. Tako, taoizam nudi put kroz stvarnost, nudi jedan novi poredak ljudi u odnosu na prirodu i njih same.

Čovek u taou živi potpuno i neograničeno. Sam tao je nevidljiv, bez obličja, bestelesan, ali jeste. To je apsolutno načelo, koje je pre svega i iznad svega, koje je bez promena. U njemu se mire suprotnosti koje postoje u prirodi i ostvaruje se oslobodjenje od stega svakodnevnog življenja.

Veruje se da se taoizam pojavio pre nekih 5.000 godina, a da je formirao svoj mistični put u IV veku pre n.e. Inicijalni taoizam je bio čist idealizam. Zlo se videlo u radu, u sticanju bogatstva, ali i u sticanju znanja, a spas se tražio u mističnom udubljivanju u tao. I putovanja su smatrana dokonom radoznalošću. Verovalo se da čovek najbolje može postići tao povlačenjem iz ljudske zajednice u prirodni svet, putem tihog posmatranja prirode (kuan) i ne-delanja (wu-wei), što je podrazumevalo odsustvo mentalnih i fizičkih napora, u nastojanju «da se shvati». Naime, svaki napor «da se nešto shvati» smatrao se beskorisnim, jer se polazilo od toga da čovek nešto ili shvata ili ne shvata. Slično vedanti i jogi u hinduizmu, taoizam su obično prihvatali stariji ljudi, i to mudriji medju njima, nakon što bi «odslužili svoje» u porodici i društvu, shodno konvencionalnim zahtevima vremena, što se dogadjalo onda kada se «sinovljev sin - rodi».

Kada se budizam pojavio u Kini, taoizam mu se najpre opirao. Medjutim, kasnije je došlo do njihovog zbližavanja, pa i komplementarnosti, što je učinilo da budizam postane pristupačniji i bude prihvaćen kao religija širih slojeva društva. U odredjenoj meri budizam je, sa svoje strane, uticao pozitivno na taoizam. Iz budizma su uzete predstave o raju i paklu, o organizovanju monaških redova, praksi joge i drugo. Jedno vreme taoizam i budizam su imali prevagu nad konfučijanstvom. Medjutim, za vreme dinastije Sung (X-XII vek) neokonfučijanstvo se snažno afirmisalo time što je preuzelo mnogo važnih elemenata iz taoizma i budizma. U svakom slučaju, ove tri kineske vere i škole mišljenja su se vekovima preplitale i medjusobno dopunjavale.

Za razliku od konfučijanstva, koje se bavi tzv. konvencionalnim znanjem, konkretnim spoznajama i životnim pravilama, koja se mogu predstavljati rečima i matematičkim ili drugim znacima, te raznim kodovima za komuniciranje, taoizam se, prema A. Votsu (Alan Watts), bavi nekonvencionalnim znanjem, razumevanjem života na neposredan način, umesto u slikovnim, linearnim ili drugim terminima dogovorenim i utvrdjenim u društvu.

Lao-ce je govorio: «Tao je nešto mutno i nerazgovetno. Kako nerazlučivo! Kako mutno! A ipak, sadrži predstave. Kako nerazlučive! Kako zbrkane! A ipak, sadrži stvari. Kako zamagljene! Kako zbrkane! A ipak sadrši mentalnu moć. I pošto je ta moć najistinitija, imaj poverenja u nju». A filozof Čuang-ce je govorio da je «tao nešto s one strane materijalnog iskustva; on se ne može preneti ni rečima ni ćutanjem».  

U taoizmu, kao ni u buduzmu, ne postoji ideja o Bogu kao vrhovnom biću, stvoritelju  i neprikosnovenom gospodaru sveta. Zapravo, osnovna postavka taoa je «da nema šta da kaže, ni čemu da poduči, a ipak - stoji iza svega u životu».  Lao-ce je isticao: «Veliki tao protiče posvuda, i nalevo i nadesno. Sve stvari duguju mu postojanje, i on ih ne napušta. Na svoja postignuća ne polaže pravo. On voli i gaji sve stvari, ali ne gospodari njima». I dalje: «Tao, ne čineći ništa, ništa ne ostavlja nedovršenim».

U svojim počecima taoizam je bio namenjen superiornijim ljudima, koji su tražili razloge svog bivstvovanja  i put spasenja. Lao-ce je govorio: «Kad superioran čovek čuje za tao, on čini sve da ga praktikuje. Kad osrednji čovek čuje za tao, on ga ponekad zadrži, a ponekad izgubi. Kad inferioran čovek čuje za tao, on mu se glasno smeje. Ako se ne smeje, to onda nije tao». Ne budimo inferiorni ljudi.

Prema A. Votsu taoizam ima za svrhu razvijanje prvobitne spontanosti u čoveku koju konvencionalno življenje u načelu stalno potiskuje. To potiskivanje je slično učenju dece da se obuzdavaju i samokontrolišu, što deci očigledno teško pada i čini ih da gube svoju prirodnost, zbog koje su ona tako omiljena. Podvrgavanje konvencionalnim pravilima, makoliko donosilo nesumnjive prednosti, na odredjeni način podstrekava rigidnost i guši spontanost. Kod nekih ljudi taj sukob izmedju potisnute spontanosti i društvene konvencije može biti tako snažan da se ispoljava kao neuroza, a u ekstremnijim slučajevima i kao zločin ili ludilo. Stoga, taoizam uči kako da se što više smanji šteta od sistematske obuke i da se uspostavi prvobitna čovekova spontanost.

V. Durant (Will Durant) daje sledeću definiciju taoa: «U osnovi, to je način razmišljanja ili odbijanja da se razmišlja, jer, taoizam razmišljanje smatra površnim, dobrim samo za polemisanje, i više problematičnim nego korisnim životu; put će se naći odbijanjem intelekta i svega što ga prati, vodjenjem skromnog života u povučenosti, seljački mirnim podavanjem prirodi. Znanje nije vrlina, naprotiv, nitkovluk je porastao od kako se raširilo obrazovanje. Znanje nije mudrost, jer ništa nije dalje od mudrog čoveka nego 'intelektualac'. Najgora zamisliva vlada je ona sa filozofima; oni svaki prirodni proces unište s teorijama; njihova mogućnost da pišu govore i umnožavaju ideje upravo je znak njihove nesposobnosti za akciju».

O Lao-ceu, koji je, pored Konfučija, jedan od najvećih i najuticajnijih starih kineskih filozofa, malo se zna, mnogo manje nego o Konfučiju, njegovom mladjem savremeniku i rivalu po veličini. Živeo je izmedju 604 i 531 godine pre n.e. Legenda govori o njegovom čudesnom rodjenju - majka je s njim bila bremenita više decenija i rodila ga je kao - starca. Otuda mu i ime «Staro dete», mada se to ime može prevesti i sa «stari filozof». Dugo je radio kao savetnik, astrolog i arhivar na dvoru nekog vladara. Prema predanju prinčevi ga nisu mnogo slušali, više su voleli lov i razonodu. Stoga je Lao-ce jednog dana dao ostavku, uzjahao vola i krenuo ka Zapadu. Na tom putovanju napisao je knjigu «Tao-te Djing» (Knjiga o putu i vrlini), na zahtev carinika, pre nego što je trebalo da predje granicu. Nakon što je cariniku predao knjigu, ponovo je uzjahao vola i nastavio put. Od tada mu se izgubio svaki trag. Danas je «Tao-te Djing» jedna od najprevodjenijih knjiga kineske literature svih vremena. Postavlja principe taoa i njegove moći, ali sadrži i mnoge mudrosti. Sačuvana verzija potiče iz doba dinastije Han (206-220) i ima 81 poglavlje, a podeljena je u dva dela. Prvi deo se bavi apsolutnošću principa sveopšteg zbivanja (tao), kako u prirodi tako i u čoveku. U drugom delu tretira se pitanje morala, odnosno saznavanje istinskih zakonitosti prirode, koje od čoveka traže punu predanost i poverenje. Glavna premisa svih mudrosti sastoji se u «oslobodjenju od želja». U svakom slučaju, danas se smatra da je «Tao-te Djing» najdublji, ali i najzagonetniji tekst kineske književnosti. Dosta je popularan na Zapadu, zbog svoje konciznosti, ritma i poetičnosti, kao i zbog proročanske forme svog teksta. U njemu svako može naći, veruje se, tumačenje koje mu odgovara. Neki ovu knjigu smatraju jednim od najlepših dela svetske književnosti.

Lao-ce bio je protivnik  učenih birokrata. Za razliku od Konfučija, koje je smatrao da su dobročinstvo i pravednost najveće vrline, Lao-ce ih smatra «neprirodnim, nekorisnim, pa i štetnim». Govorio je: «Kada se napusti tao, pribegava se dobročinstvu; kada se napusti dobročinstvo, pribegava se pravednosti; kada se napusti pravednost, pribegava se obredima; obredi su samo skroman izraz lojalnosti i verovanja i predstavljaju početak anarhije». Svojim pristalicama je nalagao: «Živite jednostavno, smanjite sebičnost, imajte malo želja». Svoj odnos prema bogatstvu dovodio je u vezu sa poštenjem. Govorio je: «Pošteni ljudi ne bivaju bogati. Bogati ljudi ne bivaju pošteni».

Lao-ce nikada nije prestao da bude generalno poštovan u svim kineskim krugovima. Za taoiste on je emanacija taoa i jedan od njihovih božanstava. U popularnom taoizmu, koji se pojavio mnogo kasnije, on je smatran za boga, te je poznat i pod imenom Lao-kiun (Bog svemira), kao personifikacija taoa. Za konfučijance on je - mudar filozof.

Priča se da je Lao-ce imao više susreta sa Konfučijem. Svoj prvi susret s njim Konfučije je ovako opisao svojim učenicima: «O ribi znam da ume da pliva; o ptici znam da ume da leti; o četvoronošcu znam da ume da trči. Životinje koje trče lako se mogu uhvatiti u mrežu; one koje plivaju mogu se upecati; one koje lete mogu biti pogodjene strelom; ali o zmaju ne mogu ništa znati, on se uzdiže ka nebu na oblacima i vetru. Danas sam upoznao Lao-cea, on je poput zmaja». A zmaj je u Kini simbol kosmičke snage.  

Princip «ne-činjenja» (wu-wei), odnosno «delanja-bez-delanja», umnogome je okosnica taoističke filozofije; on zapravo znači uzdržavanje od aktivnosti koje nisu u skladu sa prirodom. Polazi se od toga da um treba ostaviti na miru, da se ima poverenje u njega da će raditi sam za sebe. Tako ne-činjenje ima za svrhu uključenje urodjene i spontane pameti i njeno korišćenje bez prisiljavanja i natezanja. A. Vots kaže da je dopuštanje umu da funkcioniše na miru «slično slušanju muzike bez naprezanja da se čuje, mirisanju bez oštrih udisaja, dodirivanju bez pritiskanja predmeta». A filozof Čuang-ce, smatrajući da je «ne-umnost korišćenje celog uma», piše: «Čovek od karaktera živi u domu ne naprežući um, dela bez brige. Ideja o ispravnom i pogrešnom, pohvali i pokudi drugih ne uznemirava ga. Kad svi ljudi, ograničeni s četiri mora, uživaju - to je sreća za njega... Tužan u licu, izgleda kao beba bez majke; naizgled glupav, ide unaokolo kao neko ko se izgubio na putu. Ima puno novca za trošak, ali ne zna odakle dolazi. Pije i jede koliko mu treba i ne zna odakle hrana dolazi». A na drugom mestu: «Ako čovek reguliše telo i objedini pažnju, nebeski sklad će se spustiti na njega. Ako uklopi svest i ujedini misli, duh će naći utočište u njemu. Vrlina (te) će ga odenuti, a tao mu pružiti utočište. Oči će mu biti kao u tek rodjenog laneta koje ne pita - zašto». To stanje je slično stanju kada «beba posmatra stvari po ceo dan, a da ne trepne; to je zato što njene oči nisu usredsredjene ni na jedan poseban predmet». 

Taj princip «ne-činjenja», zajedno sa principima spontanosti i besciljnosti, kasnije je preuzeo zen-budizam.

Taoizam uči o postojanju «harmonije suprotnosti», prema kojoj su one obavezno medjuzavisne, te medju njima nema istinskog sukoba; naime, čovek ne treba da traga za dobrim bez prihvatanja postojanja njegove alternative - zla; nema prijatnog bez neprijatnog; tamo gde postoji gore mora postojati i dole. Lao-ce je govorio: «Biti i ne-biti uzajamno se pojavljuju; teško i lako uzajamno se ostvaruju; dugačko i kratko uzajamno su naspramni, visoko i nisko uzajamno su postavljeni». Tako su «Jin» i «Jang» postali jedan od najstariljih taostičkih principa i predstavljaju sistem polariteta koji dominira gotovo celokupnom kineskom mišlju. Smatra se da se taj princip može primeniti «na sve što postoji, u svim okolnostima i u svim vremenima, kako u mikrokosmosu tako i u makrokosmosu». Jin i jang se grafički predstavljaju uokvireni jedan drugim u savršenoj ravnoteži, u krugu taoa. Jin je crn, jang je beo, ali svaki od njih sadrži po jednu središnu tačku suprotne boje, što treba da pokaže da se suštinski jin sadrži u jangu i jang u jinu. Zato jedna od najstarijih definicija taoa, iz drevne kineske knjige Hi-ce, kaže: «Jednom jin, jednom jing - to je tao». Mada je jin i jang filozofski koncept koji potiče iz Kine (predstavljajući dve glavne suprostavljene ali u isto vreme komplementarne sile koje se nalaze u svim predmetima u svemiru), on je prihvaćen šire na Istoku, tako da se danas nalazi, u jednoj od svojih mnogih varijanti, i na zastavi - Republike Koreje.

Kako je taoizam panteistička religija, postoji čitava plejada bogova (slično hinduizmu). Neki su nebeski, drugi su zemaljski ili pakleni. Vrhovno božanstvo je ‘Car od žada', zatim dolazi 'Bog zvezde severnjače', 'Sveta nebeska majka', legendarni 'Žuti car' i drugi. Deificirani Lao-ce, takodje, zauzima visoko mesto. Bogovi su intimno vezani sa životom svakog pojedinca, te se smatraju kao donosioci sreće ili nesreće. Svaki predmet u svakodnevnom životu ima u sebi duha, kome se čovek obraća za savet, te ga mora poštovati i udobrovoljavati. Taoistički sveštenici se žene, opslužuju zajednice i vrše veoma kompleksne rituale, dele blagoslove, upućuju molitve. Njihova osnovna dužnost je da pomognu vernicima u komuniciranju s bogovima. Tokom vremena, njihove funkcije su se proširile, pa su postali vračevi, proroci, astrolozi i vidari. Ove poslednje funkcije su im dodatno uvećale ugled kod vernika. Taoisti su poznati kao ljudi koji posebno brinu o starima i nepokretnima.

Neki teoretičari religija, prema Trevoru Lingu, smatraju da je «važno uočiti dva vida taoizma koja su možda dovela do njegovog potonjeg unazadjivanja... Njegovo preveliko zanimanje za način na koji bi se dala postići fizička besmrtnost dovelo je do zaokupljenosti alhemijom u traganju za eliksirom života, i do svakojakih surovih rituala i postupaka kvazimagijske prirode». Medjutim, za učene ljude taoizam Lao-cea i Čuang-cea je čista filozofija, koja nema veze sa traganjem za fizičkom besmrtnošću, uz bajanje i vračanje, što je glavni cilj taoističke narodske religije.

Na kraju da pomenem da je na Zapadu veoma poznata priča taoističkog filozofa Čuang-cea «O  čoveku koji sanja da je leptir ili leptiru koji sanja da je čovek»: «Ja, Čuang-ce, sanjao sam jednom da sam leptir, i da letim tamo-amo, od cveta do cveta. Bio sam svestan samo svog leptirskog zadovoljstva, a nisam uopšte znao da sam Čuang-ce. Najednom sam se probudio, ležeći kao ovaj isti ja. Sada ne znam jesam li onda bio čovek koji sanja da je leptir, ili sam sada leptir koji sanja da je čovek. Sigurno je da izmedju čoveka i leptira postoji razlika. Prelaz od jednog do drugog naziva se menom (transformacijom) stvari».

Završiću stihovima najčuvenije japanske haiku-pesme svih vremena:

Prastari ribnjak...

Jedna žaba uskoči:

- zvuk vode.

Nota bene: Ovo je poslednji nastavak mog osmodelnog serijala o istočnjačkim religijama. Zvuk vode?

Kao što sam već ranije rekao, moja namera nije bila da dokazujem, već da jednostavno informišem. Moj pristup je u odredjenoj meri bio sinkretistički, odnosno eklektistički -  bez naučnih pretenzija. Neka mi se oprosti na smelosti.