Odjeci, bledi ali utoliko vise pojacani svescu da nesto mora da se menja, i to ako je odmah, dopiru i do zabiti ukrajinskog sela. Mladi Mahno postaje fabricki radnik, ali 1903. godine stupa i u anarhisticku organizaciju Союз бедних хлеборобов: imperija je povukla nogu – kao prva sila belog coveka gubi rat protiv druge rase, oznacavajuci tako stupanje na scenu nekih novih sila – interesi ostaju isti, a novopeceni anarhista biva hapsen pa oslobodjen zbog nedostatka dokaza zbog ucesca u takozvanim eksproprijacijama (ili pljacki u interesu i za potrebe pokreta) i skrivanju oruzja. Ovog puta u zatvoru ostaje cetiri meseca. Sledeci put, samo godinu dana kasnije, zbog dokazanog ucesca u ubistvu policijskog pristava, biva osudjen na smrt, kazna zamenjena dozivotnom robijom i pocinju da teku robijaski dani anarhiste. Teku sve do 1911. godine, kada je zatvorenik premesten u cuvenu Butirku, moskovski zatvor, cija ce zlatna vremena tek doci, da bi u njemu proveo narednih sest godina. Imperija je konacno pukla po svim savovima i februarska revolucija, 1917. godine, oslobadja Mahna daljeg izdrzavanja kazne. Vraca se u svoje rodno Guljaj Polje, biva izabran za predsednika seljackog sovjeta, zeni se, sve to u dva meseca, od marta do maja, zatim ga biraju i za predsednika ’pravog’ sovjeta i u septembru iste godine potpisuje ruski dokument nad dokumentima: dekret o podeli spahijske zemlje seljacima.
Prvi svetski rat jos traje: iako na kraju snaga, Nemacko carstvo ne moze da ne iskoristi priliku koja mu se ukazala na istoku: Nemci okupiraju Ukrajinu u martu 1918. godine, a u aprilu Mahno osniva i predvodi partizanski odred u borbi protiv nemackih okupatora. Predah koji je Lenjinova vlada Brest Litovskim mirom dobila Mahno koristi za ucesce u promociji anarhistickog pokreta na raznim konferencijama – i putovanjem po revolucijom zahvacenoj Rusiji resava da se bolje upozna sa dogadjanjima. Vrtlog revolucije ga dovodi, preko Caricina, kasnijeg Staljingrada, Saratova i Astrahana u Moskvu u kojoj se konacno srece sa Kropotkinom, diskutuje sa Lenjinom i Sverdlovom.... U julu se vraca u svoje Guljaj Polje snabdeven putnim ispravama izdatim sa najviseg mesta – iz same kolevke svetske revolucije. Ponovo osniva odnosno pristupa partizanima i vec u septembru vodi borbe sa nemackim i austrijskim okupatorima i mnogobrojnim domacim, ukrajinskim nacionalistickim pokretima koji, pogresno kao i obicno, u oslanjanju na podrsku okupatora vide priliku za ostvarenje svojih snova o hetmanskoj Ukrajini.
Prvog oktobra, noc uoci borbe u selu Dibrivka, Mahno stice titulu – nadimak батъка, otprilike ukrajinski ekvivalent ruskom bacuska i taj nadimak postaje nerazdvojni deo njegovog imena i imidza – kako za prijatelje tako i za neprijatelje.
HAYKA O ТАЧАНКИ
Послали су ми из штаба кочијаша, или, како се то код нас каже, возара. Презиме му је Гришчук. Има тридесет девет година. Историја његовог живота је ужасна.
Пет година је Гришчук провео у немачком заробљеништву, пре неколико месеци је побегао, прошао кроз Литву, северозападну Русију, стигао у Волињ и у Бељеву био ухваћен од најбезазленије мобилизационе комисије на свету и послан у војну службу. До кременецког среза, одакле је Гришчук родом, остало му је педесет врста. Y кременецком срезу има жену и децу. Није био код куће пет година и два месеца. Мобилизациона комисија доделила ми га је као возара, и ја сам престао да будем парија међу козацима.
Ја сам власник тачанке и њеног кочијаша. Тачанка! Та реч је постала основа троугла на којој је изграђен наш обичај: клати — тачанка - коњ
Поповске, најобичније кочије које дејствују из заседе, стицајем околности грађанског рата ушле су у употребу, постале грозно и покретно борбено средство, створиле нову стратегију и нову тактику, изобличиле уобичајено лице рата, родиле хероје и геније тачанке. Такав је Махно, кога смо ми сатрли, који је од тачанке створио осовину своје тајанствене и лукаве стратегије. Такав је Махно, који је укинуо пешадију, артиљерију, па чак и коњицу и уместо тих неспретних грдосија пришрафио уз кочије триста митраљеза. Такав је Махно, многолик као природа. Кола сена, постројена у борбени поредак, овлађују градовима. Свадбена поворка, прилазећи обласном извршном комитету, не губећи у времену, отвара концентричну ватру, и смежурани поп, са развијеном црном заставом анархије, захтева од власти предају буржуја, предају пролетера, вина и музике.
Армија тачанки поседује нечувену способност за маневрисање.
Буђони је то показао исто тако добро као и Махно. Поклати ту војску је тешко, похватати је бесмислено. Митраљез, закопан под стогом сена, тачанка, смештена у сељачкој вршионици
престају да буду борбене јединице. Те сачуване тезе, претпоставке, али не и опипљиве компоненте, дају као резултанту изградњу недавног украјинског села — свирепог, бунтовничког и кори-стољубивог. Такву војску, са на све стране разбацаном опремом, Махно за један час доводи у борбено стање; још мање времена је потребно да се она демобилише.
Код нас, у регуларној коњици Буђоног, тачанка нема тако изузетни значај. Ипак, сва наша митраљеска одељења возе се само кочијама. Козачка фантазија разликује два типа тачанки: које нападају у колонама и из заседе. А то и није фантазија, већ подела, која заиста постоји.
На кочијама које дејствују из заседе, на тим расклиматаним, без љубави и проналазачког духа направљеним колима, труцкало се по кубанским пшеничним степама црвеноносо убого чиновништво, неиспавана гомила људи, који су хитали на обдукције и истраге, а тачанке које нападају у колонама добили смо из самарских и уралских приволшких области, из богатих немачких коло-нија. Широки храстови наслони ових тачанки украшени су раскошним украсима — сочним венцима ружичастог немачког цвећа. Масивно дно кола оковано је гвожђем. Каросерија је поставље¬на на чврсте федере. Y тим федерима осећам жар многих поколења, и ти федери сада балансирају на изрованом волињском друму.
Осећам усхићење првог поседовања. Упрежемо сваког дана после ручка. Гришчук изводи коње из коњушнице. Они се поправљају из дана у дан. Са гордом радошћу већ налазим мутан сјај на њиховим отимареним сапима. Бришемо коњима отекле ноге, стрижемо гриве, набацујемо на леђа козачки самар, — замршену сасушену мрежу од танких каишева — и изјахујемо из дворишта касом. Гришчук седи на боку; моје је седиште застрто шареним конопљаним сукном и сеном које одаје мирис парфема и мира. Високи точкови шкрипе по зрнастом и белом песку. Квадратна поља процвалих булки украшавају земљу, порушене цркве светлуцају на брежуљцима. Високо изнад пута, у удубљењу које је разбила граната, стоји мрка статуа свете Урсуле, обнажених округлих руку. И уска стародревна слова повезују неравномерни ланац на поцрнелом злату фасаде ... ,, У славу Исуса и његове божанске мајке…’’
Беживотне јеврејске варошице слепиле се уз подножја панских спахилука. На оградама од цигаља шепури се мудри паун, бестрасна авет у плаветном пространству. Заклоњена раштрканим колибама. привила се уз убогу земљу синагога, слепа, шкрбава, округла као хасидски шешир. Јевреји узаних рамена тужно се скитају на раскршћима. И у сећању искрсава лик јужних Јевреја, веселих, дебељушкастих, који испуштају гасове као јевтино вино. He може се поредити с њима горка охолост тих дугачких и кошчатих леђа, тих жутих и трагичних брада. Y страсним цртама лица, које је мучан живот урезао, нема сала и топлог стру¬јања крви. Покрети галицијског и волињског Јеврејина нису уздржани, напрасити су, увредљивих манира, али снага њихове туге пуна је суморне величине, и тајни презир према пану је безграничан. Посматрајући их, схватио сам бурну историју тога краја, приче о талмудистима који држе под закуп кафане, о рабинима који се баве зеленаштвом, о девојкама које су силовали пољски војници и због којих су се тукли пољски магнати.
Isak Babelj, Crvena konjica, prevod M. Jovanovic