Volim da saram.

Mislim: red medicine, red slike, red muzike, red reci...

Citam Budimca i njegov dozivljaj dolaska/odlaska "kuci". Posto se i sama spremam na slicnu akciju koja me uvek uzdrma i stalno vezbam da je sto bolje savladam, primenjujem racionalizaciju. Racionalizacija je najjace oruzje u borbi protiv duhova. Secam se jedne ozbiljne pesmice iz kasne adolescencije:

Igram se.

Igra se zove definisanje.

Dajuci ime

oduzimam moc.

Tacka. 

Posveceno

Verovatno ritam (jednom godišnje) čini da odlasci (dolasci? evo već sam zbunjen) u domovinu budu neka vrsta emocionalnog molotovljevog koktela. Boravci tamo me uvek zbune, izazovu mixed emotions i blokiraju na neko vreme. Pretpostavljam, po primerima nekih prijatelja koji češće odlaze/dolaze tamo, da bih oguglao ukoliko bih odlazio/dolazio češće.

        Čednost je najneprirodnija od svih seksualnih perverzija (Aldous Huxley)

                                               Apstinencija je - perverzija (Bill Maher)

                                               We are all sick in our own way (Felix Quinn)

            Samo pre nekoliko dana, u subotnjem Književnom dodatku Njujork Tajmsa (The New York Times Book Review) pojavila se kritika knjige "Druga strana

Ko smo mi? Žmu i ja... i svi oni rođeni sedamdesetih ..i ranije... Ovo nije blog o dobrim, starim vremenima... Jer ta vremena kad smo intenzivno "izlazili" nisu ni tako stara, a nisu bila ni tako dobra. Odrasli smo u malom gradu, osamdesetak kilometara od Beograda. Počeli smo da izlazimo početkom onih kriznih, nesretnih devedestih. Naš grad je nekako zaobišao prvi nalet turbo-folka, dizelaša, sponzoruša i sveg jezivog kolorita uobičajenog za predstavu o tom vremenu. Nije da ih nije bilo... ali su bili znatna manjina. A i mesta za izlaske strogo su nas razdvajala...  Bilo je cool (mislim

   Враћајући се  са отварања  изложбе  препарираних  животиња   “ Егзотик  зоо “, која је у мојој варошици  приређена захваљујући  Народном музеју из Кикинде , кроз мисли ми је непрекидно одзвањала реч - појам   “ судбина “. Судбина  ретких птица, гмизаваца, мајмуна, риба, корњача - неке врсте  више  не могу да се виде у Зоо-вртовима

ili o propuštenim(?) šansama(?)

Priča iz mog života na koju me je iz nevezanog podsetio vajkajući komentar Vladimira Petrovića o propuštenim šansama: Gde bih ja licno danas bio da sam samo umeo da iskoristim (dobro ne bas mnoge, ali nekoliko) neke sanse koje su mi se ukazivale, he, he, he...

Imena i datumi poznati piscu (meni) i akterima.

           Moja majka je ponajviše zalužna što je ideja normalnosti za mene od najranijeg detinjstva bila u potpunosti obesmišljena. Ona to nije uradila namerno, verujem da nije razmišljala o tome što je govorila, ali je suviša često koristila tu reč - normalno i meni je to bilo dovoljno da shvatim da ona ima toliko široko značenje, da ga uopšte i nema, tj. da je neupotrebljiva. „Da li je normalno da ne namestiš krevet?" (Ni

Kazu da ce svet iz globalne ekonomske krize da izvuku zene.

Krenula ja tako da izvlacim i pripremam se da radim privatno kod mog ortaca plasticnog hirurga - Martina. Martinove klijentkinje krizu dozivljavaju drugacije. Za njih je kriza pojava nove bore koja se podudara sa pojavom novog modela njih samih, samo par godina mladjih. ...Ili apgrejdovanih na veci obim grudi. Za razliku od nas obicnih smrtnica, za fudbalerke ova zima nije nista bolja ni gora od ostalih.

Radovi u toku,

 tokovi u radu,

 hakovanje - ludom blogovanje 

 ili, samo finale operacije "Svećevibanujem!" ?