Znaš kako se sećam svojih rođendana iz detinjstva?

Taman kad se završi berba kukuruza,  poseče tuluzina i poveže u snoplje, i spuste se dosadne magle, a jesenje ruže u dvorištu oklembese i počnu da crne po ivicama reckastih listova, znam da mi je rođendan blizu.

Onda jedno jutro krene užurbano spremanje kuće, skidanje zavesa, štirkanje svega što vuče na belo i besomučno glancanje trokrilnog šifonjera. E to je značilo da mi je rođendan prekosutra.

Sledeće jutro me budi cičanje praseta i mirisi, k'o slavski, iz kuhinje. Pomešani

Pamet su mi merili više puta, kreativnost također, a jednom sam im tumačio i Roršahove mrlje. Rezultate mi nikada nisu saopštavali. Znanje i fizičke sposbnosti su mi testirali… ni sam ne znam koliko puta.  Rezultate su mi redovno saopštavali, ali ja sa njima najčešće nisam bio zadovoljan. Međutim, uvek sam sumnjao u sebe, svoje znanje i sposbnosti, nikada u njih i u njihove instrumente merenja. Kasnije, mnogo kasnije, shvatio sam da ti instrumenti nisu uvek validni, pouzdani, objektivni, osetljivi, baždareni…

Evo već treći dan prolazim pored Sajma. A na Sajmu, Sajam. Knjiga, čega drugog.. Autobusi se ciklično pune i prazne na toj stanici. Gužva. Nervira me sve to. I ovako kasnim na posao. Baš me nervira. Dok ja ne odem na Sajam. Onda onaj svet napolju, svet prepunih autobusa, saobraćajnog zastoja, tmurnog vremena, taj svet više ne postoji. Postoje samo hale, pune ljudi, hale tople, zagušljive, sa decom koja se vrzmaju među nogama (ko još vodi decu na Sajam?), hale pune knjiga.. Novih, starih, viđenih, željenih, nepoznatih, smešnih, važnih..

Moj saputnik ISAIJA, koga vam spomenuh pre nekoliko nedelja, nekako je uspeo da se otme i sada vas, dragi moji, ceka u zasedi, izmedju dve korice mog novog romana. Uzivajte, ali se ponekad i osvrnite. Svuda taj stigne...

(...) - Ах, да, родбина! - узвикно је говорник на сахранама Исаија Ускоковић, ударивши десном

    Čovek ne pamti ko je vladao i šta je vladalo pre njegovog nastanka. Pretpostavke su  mnogobrojne – svetlost, zvuk, mračne sile tame, neljudi, ale i aždaje, dinosaurusi... možda i vanzemaljci ...tragovi i nagađanja postoje, kao i ovo moje. Vladavinom čoveka, od pećine do modernog doba, u raznim predelima zemaljske kugle, stvorene su poznate imperije koje su za sobom ostavljale dubok trag u svakom pogledu. Zapisivana su imena imperatora, njihova dela i nedela, sve što je kasnije pomoglo razvoju čoveka i čovečanstva, uspostavljanju civilizacije, njenom proširenju van matične planete.

   Bili su to „uski„ pokušaji da se uredi i uneredi život, u granicama trenutne moći, bez spoznaje o kasnijim uticajima na druge imperije. Čovek je emotivno-intelektualno-stvaralačko biće i u svako svoje delanje, sem utroška energije i pameti, unosi i emocije, srce.

Ne umem javno da se svađam, a treba nekad i to da se uradi. Eto, izađem iz kuće kako treba i ni na kraj pameti mi nije namera da se s nekim hvatam za gušu, al' to, bre, sve nešto živčano i na kraj srca. I nema više uvoda, kao: "Ej, čekaj da te pitam nešto", pa lepo kaže šta ima i sačeka odgovor. Jok, bre! Lepo ih panika hvata da im u ustima ne istrune to što su namerili da ti saspu u facu. Odmah.

To sve k'o da je ogluvelo, al' nekako selektivno. I niko nema strpljenja da sasluša, nego ti uhvati neku reč u prolazu i oko nje pravi konstrukciju. Pa se ljuti

U petak 20. decembra 2002. godine oko 3 popodne stigao je bio email na ekran vec tada starog kompjutera koji je obavljao poslove vodjenja jedne radnjice na Yonge Street-u opisane drugom prilikom, a sluzio je i za druge stvari. Mail je izgledao neobicno, ali nisam stigla da razlucim sta je konkretno bilo neobicno na njemu jer sam ga odmah otvorila.

Bilo bi mnogo prikladnije da imam tonski zapis njenih prica. To sam oduvek zelela, ali, dok sam se tehnicki organizovala, vec je bilo kasno.

Mnogo sam volela moju Baba Miru. Ne zbog toga sto me je cuvala, kako je kuvala ili sto se zrtvovala za svoju decu i unuke (to je radila ona druga -  Baba Krunija). Mira je bila vecita devojcica od 15 godina. Neiskvarena, radoznala, iskrena i puna ljubavi prema zivotu (koji je, istina, nije mnogo mazio).

Bila je iz Cacka, iz gradjanske porodice. Starija sestra Zivana joj je bila u partiji jos pre rata i tako nekako, kad su dosli partizani,

AleXandar Lambros

Čitajući današnje izdanje lista “Danas” u želji da nadjem članak mojeg  prijatelja i našeg kolege blogera Milana Karagaće (“Dijalozi”) naišao sam na dvije vijesti koje su mi pokvarile današnje “eu-forično” raspoloženje.

Prva vijest : Ekonomija - Pomera se granica za odlazak žena u penziju

U okviru reformi penzionog sistema koje sprema Vlada Srbije (u saradnji sa MMF ) jeste ukidanje beneficija ženama za raniji odlazak u penziju (po stažu i godinama života ).

Žene će tek tada postati „ravnopravne“.

Nije precizirano hoće li ta operacija biti jednokratna ili u više faza..

Kada je u pitanju ukidanje beneficija, najavljuje se da vojnici i policajci neće moći da idu u penziju sa 50 godina života i penzijiom u visini posljednje plate.

Doprinos za tzv. beneficirani staž se mora znatno povećati..

Na potezu su žene... Bio bi red da ih čujemo...