Kažu, opet bismo poslali decu da ginu!

Razgovaram sa nekim poznanicima o 27. martu. A to nije prvi put da se nalazim u takvom razgovoru na tu temu (sa nedoumicama koje su pomenute u narednim rečenicama i pasusima). Zastupaju sagovornici onu već opšteprihvaćenu i kanonizovanu tezu da je 27. mart 1941. godine, sa onim "bolje grob nego rob", apsolutno i nepobitno moralan čin, i izbor koji nema alternative. 

O odlasku od kuće i tome kako se emocije i slike prošlosti mešaju; od mržnje do najromantičnijih slika iz detinjstva, i nazad u realnost, kada vidiš da ono što je nekad bilo više nije...i onda život poprimi svoj tok: krediti,poslovi, stanovi, kola - I still owe money, to the money I owe... 

I očas posla prođe i ta decenija u kojoj napuštamo lagano tridesete...

Ovo je jedna o najlepših pesama novog milenijuma koja govori o ulasku u srednje doba! 

 https://www.youtube.com/watch?v=yfySK7CLEEg

Jel pratite Steve Bannona, Trumpovog glavnog stratega, he aint kidding, po svemu sudeći prepametna i neustrašiva faca koja uglavnom misli ono što priča, uključujući i to da je US pod palcem oligarhije koja se vrti oko finansijske "elite", velikim delom zaražene lopužama i parazitima bez odgovornosti, koja, onda, velikim delom reketira ostale (većina atribucije u ovoj rečenici je maznuta od jednog novinara).

On je lik koji bi ne trepnuvši poslao mnoge od ovih ljudi na besplatnu hranu i smeštaj.

On je Trumpov Makijaveli i mnogo ga se plaše, i kao što su "implementacije" Marksizma bile, i jesu i dalje, kosmička šala na temu onoga šta je Marks stvarno mislio (iako je on zbrkan bio u mislima, pisanju, pa imao više "faza", pa menjao i misli i pisanje), tako je i kosmička šala to da je Bannon nekad gledao u Lenjinizam ne trepćući, dok danas trepće i nešto pametnije ćuti koristeći modernije "finte" da bi otišao tamo gde je krenuo, ili gde ga je nanišanilo.

Pre toga mali primer na temu plutajućih semantika, semantičkih punjenja i semantičkih gustina u svetu morala, uspeha, ...modernih izazova.

Jedan fini i pametni, pa mladi IT čovek iz južnije Srbije nikako da nađe posao u južnoj Srbiji, pa mi smislimo cunning plan 1.1.0, on, ja i „management consultant" - sugerišemo mu da treba da se „prodaje" na nekoj online, svetskoj berzi.

Mesečev sistem u kome živim je melanholičan

zaradio sam srčanog crva sumnje

da sam dvoličan

po izbijanju na površinu

Sedi odličan!

rikverc u suštinu, potomci padaju

u zlatno središte Zemlje

jadničak je izgoreo na Suncu

tri lica, sedam naličja za finu uncu

Zvuk je nalikovao buci teretnog aviona koji je uzleteo i gubio se sa radara. Istina je bila da u ovoj zabiti nikada neće ni biti izgrađen aerodrom. Takođe, neki od meštana će skončati a nikada neće ni čuti ni videti metalnu pticu.

Put je krivudao kroz klisuru a noć je već izvirila iz njenih kamenih zidova. Nebo se još držalo na visini, odbijajući da zamrači svoje sivo plavetnilo, ali od tame još niko nije pobegao, dovoljno daleko.

                Na molbu naše blogokoleginice Kleinemutter prenosim ovaj tekst sa Fejsbuk stranice Autizam Beograd (    https://www.facebook.com/pg/autizam.beograd/posts/ )                 

                Roditelji se bore da im nadležni omoguće da se njihove pordice makar vrate u stanje redovnih problema koje su imali pre epidemije virusom COVID-19.
                Govore roditelji članovi Beogradskog udruženja za pomoć osoba sa autizmom i udruženja Autizam pravo na život. ( Linkovi ka klipovima su na kraju teksta  - moja primedba )

Slučaj Jovović. Nazivanje ulice po njemu. Slučaj Srbija. Jedni su ekstremno odobrili, povučeni strašću, a bez ikakve svesti o proširenim značenjima takvog akta, dok su drugi isto to ekstremno osudili, vođeni ledenom intelektualštinom i uz nimalo iskazanog sluha za "duševni motiv" u slučajevima odmazde zbog nekog neizrecivo gnusnog postupanja, u slučajevima koji se ne mogu matematički oivičiti naučničko-istoričarskim modelima, niti pojednostavljenim nvovskim principijelnostima. Ni jedan ekstremizam nije dobar. Ni ovaj ostrašćeni, ni ovaj ledeni. Kod oba je svest sužena. Ne

Delovalo je da je sve baš onako, pobednički.

A onda je duboka država skočila i iskeženo rekla:

- Jesi li ti, Žuti, normalan?!

- A zašto? – prenuo se i mahinalno izvadio skupoceni češalj iz udobnosti svoje frizure, kako bi mu obe ruke bile spremne za nekakvu hitnu reakciju.   

- Ma, idi, bre, čoveče – odmahnuše ovi instinktivno shvatajući da se tu ne vredi objašnjavati, a da, uostalom, za to uopšte nema vremena, koliko god da tip kapira ili

Šta se tada desilo?

Probijanje teške kapije tamnice balvanom trajalo je celih deset godina. Kad je kapija probijena izmešali su se tamničari i utamničeni. Jedni su jurili ovamo, drugi tamo. Na kraju su se spojili u jednu masu, usplahirenu. Jedni zadovoljni što su oslobođeni, drugi zadovoljni jer ih ovi oslobođeni nisu dirali uprkos desetogodišnjim mučenjima. 

Težina kapije, ali i težina balvana stvorili su generaciju umornih. Stvar je potrajala jedno vreme, na onom početnom poletu zbog otvaranja kapije. A onda se kapija zatvorila opet, sama od sebe. Zaboravili