Privredna grana u Srbiji sa najvećom produktivnošću rada svakako je proizvodnja etiketa, dok je najunosniji biznis - lepljenje istih. A sve to zato što ova zemlja obiluje posebnom sirovinom za etikete zvanom - pljuvačka.

Trenutno su u modi četiri vrste etiketa: radi za DB, homoseksualac je, mondijalista je i maznuo je neke pare.

Prva etiketa zvana »radi za DB« u neku ruku

24-29. juli 2012.

A vetar duva, duva, duva...

Nema ništa zamornije od pedalanja istim putem nazad; dosadno je čak i ako je u povratku više spustova nego uspona. Zato, iz Taganroga uzimam voz do Rostova, odakle potom nastavljam na dva točka.

Put vodi uz Don, njegovom levom obalom. Kao i u samom Rostovu, ona je pretvorena u peščane plaže koje su manje-više uređene za kupače i izletnike: tu su restorani i kafei, drvene nadstrešnice sa klupama, igrališta za decu i odrasle, bungalovi.

Koristeći omiljenu novinarsku frazu, velikim slovima izjavljujem, da o bardu jugoslovenskog glumišta, velikom Zoranu, ne mogu da napišem ništa!

Ko sam ja da o Njemu bilo šta kažem?! Nisam ga upoznao, video sam ga četiri puta, od toga dvaput na sceni... Kao klinac iz Zaječara, sin čoveka koji se družio sa Zoranovom ekipom, mnogo sam slušao o toj legendi, ali pored priča svih ljudi koji danas tvrde da su baš oni sa Njim bili kao nokat i meso - ja nemam šta da dodam. Ali ispričaću vam priču o Miki Šćekiću, poslednjem zaječarskom boemu.

Utrčavam u kuću vrativši se iz škole, gladan naravno, i taman kad sam pošao u inventar frižidera čujem iz sobe žagor i smeh. Ulazim i vidim mog omiljenog čika Miku, pije viski i priča, moji matori se smeju, a na televizoru se pokreću neke jako lepe slike. Nekim ne baš uobičajenim kanalima te 1981. u našu kuću ušao je video-rekorder, jedna ogromna, čudesna naprava. Čika Mika je doneo kasetu sa svog puta u Los Anđeles, a meni se činilo da su snimci sa neke jako udaljene planete. Priča čika Mika mojim roditeljima kako je izašao jednog jutra do trafike da kupi cigarete, ali je usput svratio do svog omiljenog Hajduk Veljkovog konaka. U kafani nije bilo poznate publike, pa je posle kratkog pića čika Mika rešio da „skoči" do muzeja gde je radio i o trošku države čuje svog prijatelja Branu Fusa u Americi. Ovaj mu reče da je baš kupio karte za Lejkerse koji sledećeg vikenda igraju sa Sansima i da bi super bilo kada bi Mika došao na utakmicu. I tako, sede čika Mika u prvi autobus do Beograda. Kupio je kartu za LA i tamo proveo neverovatnih deset dana. Ženi i klincu se, naravno, javio čim je izašao iz aviona, ali njegovu divnu suprugu, profesorku u srednjoj školi, više ništa nije moglo da iznenadi.

Ništa toliko potresno i ubedljivo ne govori o razmerama posrnuća srpskog društva kao slike iz svakodnevnog života. Ovog 12. marta 2013. godine izdvajam 3 prizora ponora, tri odlomka stvarnosti zbog kojih besnim, patim i nadam se.

Zrenjanin, centar grada, "KINO BAŠTA" 

Subota, 26. mart

Nakon deset godina "BEOGRADSKI SINDIKAT" ponovo nastupa u Zrenjaninu sa jednom jedinom željom da Milica Knežević ponovo korača! Sav prihod od prodatih karata biće uplaćen na Milicin račun kako bi skupila neophodna sredstva i otišla na lekarski tretman u Rusiju. Svaka prodata karta je nada za ostvarenje njenog sna, svačija pomoć i podrška je dobrodošla, jer, SVI ZAJEDNO, TO JE SINDIKAT!!!
Karte po ceni od 300 dinara možete kupiti u PUB-u "White Horse" ili na brojeve telefona 065/5306738 i

Esej iz knjige „Iznuđena arhitektura“ koju pripremam za ovu godinu

Praotac je oslobođen obaveze da brine o opstanku svog plemena jer je zaduženje preneo na potomke, zainteresovan za posledice svog nekdanjeg bavljenja arhitekturom kada je uređivao pećinu obilazio planetu i stigao na njenu severnu stranu u beskrajni ledeni prostor. Ugledao je tamo iglo, arhitektonsku tvorevinu namenjenu obitavanju, o kojoj su mu pričali da je u prostoru oko severnog pola i da ga grade Inuiti, takođe njegovi potomci. Sve je bilo u skladu sa kazivanjima, iglo je neveliko zdanje od komada leda u kome porodice lovaca na foke nalaze zaklon od agresivnog okruženja a njegovim graditeljima osim leda nikakav drugi materijal nije dostupan i uverio se da ga oni vešto i svrsishodno koriste ne bi li obezbedili prostor za preživljavanje i opstanak.

    Visoko dva metra, moćno, čisto...nudi se...široko taman  toliko da u njega stane vitka dama sa haljinama od struka što su po zemlji zahvatale dva kvadrata, bujnom punđom i raznoraznim šeširićima, perjem od retke živine, iglama sa rubinima ili nobičnim ukrasima koji su morali da izazovu pažnju ošacivača. Oko njega zlatasto drvo, izrezbareno nekim čudnim vijugama, preslikanim iz mozga tvorca; na metar od poda sto za nalakćivanje, nalickivanje, puderaj, iščešljavanje kosa, šminkeraj...i ono večno pitanje „ ko je najlepši na svetu“. Ovo ogledalo je verovatno uvek odgovaralo „ti lepotice“.

Ljubaznošću prosvetnih radnika nazive dela Dobrice Ćosića upoznao sam veoma mlad. Predstavili su mi ga kao „pisca, romasijera i esejistu“ takođe i kao „partizana, političkog i nacionalnog teoretičara, političkog komesara partizanskog odreda“. Što je škola više odmicala sve su ga češče nazivali i „duhovnim ocem srpske nacije“ i „redonim članom Akademije“. Jednom smo, gluvareći na nastavi, na papiru sastavili tekst predloga za izradu Ćosićeve vizit-karte i na njemu nabrojali 26 titula koje je do tada nosio.

I do like it here.

After so many years, it is still a question which I am asked repeatedly. Do you like it here? Do you like living in Serbia? Generally I continue to answer affirmatively. The fact is that I am here, after having been here for quite a long time. And having no plans to move away, I guess I must like it here...