Prvih nekoliko dana bio je prilično izgubljen.  Jeo je za stolom sa dedom i babom, i decom, a pojavila se još jedna starija žena, mladja od babe, valjda je ona otvorila kapiju iznutra, onda kad ga je Erža dovela. One dve devojke su posluživale za stolom i nije znao da li to rade zato što su mladje ili su služavke ali bi, na kraju obeda i one sele za sto i navalile.  Hrane je bilo dosta i bilo je i supe i živine i kobasica i klobas mu je postala omiljena reč. A onda, jednog dana, pasulj na vodi; dok je devojka sa kutlačom stigla redom, od dede do njega, shvatio je. Badnji dan! Njihov. Sad je mogao da broji dane, da ne zgreši i omrsi na Badnji dan.

U trenucima osećaja besa, nemoći ili očaja, često sebe hvatam u potrazi za odgovorima na pitanje šta bih uradio "da sam ja neko i nešto u ovoj i ovakvoj Srbiji?".

Prvo bih kao priroritete Srbije proglasio 3 komparativne prednosti ove zemlje: hrana, energija i znanje. Igrao bih na te tri karte u međunarodnoj partiji ekonomskog i svakog drugog pokera.
Najpre bih stimulisao na raznovrsne načine odlazak nezaposlenog gradskog stanovništva na napuštena seoska imanja. Organizovao bih za njih stručnu pomoć u podizanju novih zasada voća, počev od jabuka i krušaka do trešanja

Beograd je stari grad, kažu preko hiljadu godina kako se spominje i za to vreme nastala je kroz bezbroj promena urbana matrica, prvo po grebenu od Kalemegdana ka Terazijama i posle sve do Vračara i nazidalo se unutar nje tušta i tma zgrada, rušilo se vremenom samo od sebe ili se neko oko toga pobrinuo, milom a bogami bilo je i sile. Uprkos svim turbulencijama i pošastima koje su se oko Ušća nadvijale mnogo toga je preteklo i grad je to nasleđivao vekovima kao svoje sopstveno nasleđe i zaostavštinu. Nekada o zaostavštini nije vođeno mnogo računa, uglavnom su vlasnici, bilo da je to država, grad ili domaćini, određivali šta je za čuvati a šta može da se promeni i grad je rastao podstican uglavnom njihovom voljom i potrebama. Posle je nadošla nova forma civilizacje znatno uznapredovala, pretežno sa zapadne strane i ustanovljeno je da u nasleđu postoje neki arte facti čija pojava prevazilazi uobičajene i stereotipne arhitektonske ili urbanističke vrednosti, uočeno je da se može pročitati iz toga šta se i kako tokom istorije događalo sa gradom i u njemu, pokazuje vrednost pregalaštva predaka i lokalni kulturni model po epohama. Onda je sledilo kanonizovanje zaštite delova nasledstva za koje je ocenjeno da zavređuje i tako sve do danas.

Iako je koncept prebrzo ušao u upotrebu, pa tako postao marketinški kliše, malo ljudi spori da je koncept korisnika u centru zbivanja jedna od osnovnih karakteristika što definišu umrežavanje, pa kroz to umrežavanje mnogobrojne druge vertikalne tehnologije, koncepte, delatnosti i na kraju informacije uopšte. Tako, neminovno, i identitet pojedinca u svoj svojoj varljivoj i neodređenoj strukturi. Maglovitosti, čas vidljivoj, čas nevidljivoj, a uvek prisutnoj. Tačnije, jedan, ili nekoliko, od više identiteta.

Kao neki vir oko koga se svašta vrti dok u tom viru ne nestane.

Ako u razlikama između popularne i visoke kulture izoštrimo onu o količini vremena i truda potrebnim da se ugradimo u neki novi identitet, a u razlikama između popularne kulture i folklora onu gde mi, ili „naši“, možemo brže i efikasnije da „poguramo“ neku polugu, ili njenu interpretaciju, šta reći za svet gde je korisnik u centru zbivanja – mi smo identitet, i mi smo poluga. Mi smo pop.

... osim svog genija...

Rece jednom jedan irski pisac i pesnik, a usput promrmlja i jos ponesto...

 

Dobar dan. Imate li malo vremena.

Ne, ne traje dugo. Imate priliku da se okušate u nečem jedinstvenom.

Ne mogu da vam kažem detalje, ali u pitanju je igra.

Taman je naš perfektni pravosudni sistem nakon prikupljanja novih dokaza bio zakazao završno suđenje i konačno razotkrivanje političke pozadine streljanja premijera Srbije koje se desilo 12. marta 2012. - kad se pojavila niotkudašnja objektivna okolnost – sva suđenja su odložena do daljnjeg zbog epidemije gripa sa laboratorijskom oznakom xxx-19. Eto, neće pa neće.

Pre neko jutro, sunčano, sa kafom u ruci izađem na terasu, sednem, zapalim Lucky i bačim se u uživanje. Kad! Pored uobičajene tramvajskoautomobilskoautobuske buke, do mene dopre kakofonija vrapčijeg dživkanja! Razveselim se, odem do ograde i bacim pogled na dole, na njihovu Agoru, tako sam u sebi nazvao veliki grm koji ne spada u crnogorične ili zimzelene ali mu lišće na jesen i u zimu ne opada samo se smanji i udeblja pa liči na pupoljke i čeka proleće da ponovo kao plamen bukne! U Agori dvestotinak, možda i više, paperjastih vragolanki i vragolana, dživka na sav

 

Gospa-Nata je lako nakrivila glavu i kroz pomalo stegnute kapke gledala u ogledalo.  Ozbiljna, tamna haljina bila joj je samo za dlaku komotnija nego onda kad ju je jedini  put obukla, na  venčanju mladje ćerke.  Posle više nije bilo prilike. Nije je obukla ni za sahranu zetu, jednom od Vitezova gospa-Natinog stola;  pristojne sahrane nije ni bilo jer ga je u zatvoru ubila Tajna policija koja ga je tajno i sahranila. U crkvu i tako nikad nije išla i haljina je izvadjena iz ormana  tek sad. Stavila je na glavu šešir, nalik na žirado, samo crn.  Nikad nije nosila šešir, ona je  radna žena a ne neka buržujka, ali, ovo je bila specijalna prilika.