Svako ko drži do sebe u modernom svetu može ko iz rukava da potegne bar jedan razlog da s punim pravom bude primljen u ludnicu. Samo svet tako ne radi, super simetrija to ne dozvoljava, tj previše ludaka, iako neki navijeni logičar ili topologičar može da primeti da danas ima potpuno neobjašnjiva neravnoteža sa previše "normalnih" u svetu. Pa tako menadžeri, kilavi kao što često umeju da budu, nisu pripremili dovoljno "kapaciteta" u tim objektima od posebnog društvenog značaja.

Eh, vraćam se noćas iz Zrenjanina...Bio poslom, lepo sam se proveo...Bio sa prijateljem, sreli još neke drage ljude, obavio posao...Dan potpuno ispunjen.Na kraju, Zoki i ja bili u Ečkoj, u kafani uz put,  na srnetini.Pili lepi roze iz podruma Aleksandrović. Na žalost samo jednu bocu....Zoki nije dao da naručimo drugu..Vozio i izvlačio se na odgovornost.Rekao, uzmi ti, ali ja neću više ni kapi. Kakvog je smisla imala druga boca ako piješ sam. I nisam hteo. Naručio baklave za kraj. A i sad mislim da smo trebali popiti još jednu bocu rozea.. Ali to mogu sutra reći Zokiju. U ostalom,

Čitam jutros na vestima Bdevedesetdvojke a po izvoru DOJCE VELE da je:

Izvestilac EP za viznu liberalizaciju Tanja Fajon izjavila da posle leta treba očekivati usvajanje mehanizma za suspenziju bezviznog režima EU s nekim državama.

Posle se vidi iz iste vesti da su te neke države ustvari Srbija i Makedonija i da će se vize ukidati tako što će pojedine članice EU uvoditi vizni režim po sospstvenom htenju. Šuška se o tome već neko vreme jer se preteralo sa azilantima koji tamo hrle zato što im se boravak dok se njihov zahtev ne reši lepo plati u vidu neke socijalne pomoći pa u vreme krize te zemlje počinju da imaju problem a i njihovi građani se izgleda bune jer postoji opasnost od preuzimanja radnih mesta i tako to.

Pažljivo, nogu pred nogu spuštam se niz padinu strmim uskim puteljkom, kozjom stazicom, često mi noga sklizne niz sitne oštre kamenčiće, jedva održavam ravnotežu. Godina je 1993 i još sam gibak i spretan ali da je bilo mučno, bilo je! Gledam drito ispred sebe i tek s vremena na vreme zastanem i pogledam oko sebe, osvrnem se, nisam daleko odmakao. Nastavim i posle petnaestak minuta vidim seljaka, čoveka koji seda ispod omalene šljive

prozaičnost jave stoji nasuprot proizvoljnosti sna - ili je možda obrnuto? ( г. Дарко Тушевљаковић)

затекнем се у мислима без разлога о догађањима лишеним смисла и одредишта, посебно јутром, ја неизлечиви пецарош, док запиљен у одраз ме у мутној води меандра дунавског, подно Села нам, месим ноклу, полуразбуђен,чучећи на полупотопљеном корену врбе комбинујући како да се што спретније провучем кроз још 1 дан пензионерског живота ми додељеног

Ne pitaj kako mi je bilo kad sam mu se vratila. Ćuti on, ćutim ja, ujutro zajedno na posao, popodne zajedno s posla, a u kući dva stranca. Pojede šta mu stavim na sto, uzme novine i zadrema na kauču, a ja ne znam kud ću od muke. Uveče ja odem u spavaću sobu, a on ostane na onom kauču, pa ga čujem kako se prevrće i uzdiše. Niti gde idemo, niti nam ko dolazi. Samo kad odemo u selo progovorimo po koju pred decom i tako potraja sigurno dva meseca.

Jedan dan svratim do prodavnice, a tamo ona njegova, nešto se rastorokala sa trgovkinjom. Nismo se srele od one noći i to mi bilo

kada sam bila šizofreničarka 

umofobija i telofobija

            Poslednji put s roditeljima i sestrama na moru, Boka, Dobrota. Svi smo poslagani na jednoj ponti, imamo, takoreći, svako svoje mesto pod suncem. I kako to biva na godišnjim odmorima za trenutak zavlada mir, možda ne tišina, jer i drugi su sišli na plažu, ali mir nastane, potraje kratko i onda nestane, zapodene se bezazleni razgovor ovaj put o blizini psihijatrijske bolnice i desi se jedna od kritičnih porodičnih tački, mesto preloma detinjstva, kraj prve i fundamentalne vere, vere u porodicu. Negde sam kasnije u životu čula da pomen psihijatrijskih dijagnoza hoće nekad da izazove psihotične napade kod onih koji nemaju (pečatiranu) dijagnozu (otac u tom momentu). Gledala sam roditelje, pa i sestre, (ne)svesno opredeljene za po jednu stranu, koji se ponašaju kao ludaci od samog pomena ludnice.

            Postoji velika fobija od uma, ne samo od s uma sišavših.

18-23. jun 2012.

 Već četvrti dan sedim u hostelu Romantik u Tbilisiju. Zajednička soba 5 evra, a u cenu su uračunate večera i neograničene količine kafe i čaja, a uveče i gruzijskog vina. Od ostalih civilizacijskih tekovina, tu su wifi, veš-mašina, topla voda. Jedino što je ceo hotel u "podzemlju", u suterenu ukopanom nekoliko metara, zbog čega nema prozora pa je pomalo zagušljivo. No, kad su ciklotuuristi i bekpekeri bili zahtevni.

U tom komforu sam silom prilika, dok čekam da mi stigne iranska viza. Došla sam u petak s Tbilisijskog mora, jer mi je prošlog puta, a to je bilo deset dana ranije, službenik u iranskoj ambasadi rekao da će do petka sigurno biti gotova. Isto to rekao mi je sedam dana ranije, samo što je tada bila u pitanju sreda.

Pala mi je na pamet misao koju sam hteo da zapišem ali mi je pobegla! Sada zapisujem da mi je pobegla. Koliko se sećam ovo su reči Bleza Paskala.

Sećam se jedne karikature iz Paris Match-a iz šezdesetih godina, imala je osam sličica: Ide čovek i kaže: Cogito ergo sum. Sledeće sličice ga prikazuju snuždenog: Ja ne mislim dakle... u sedmoj sličici čovek kaže: Ali kada sam rekao: Mislim dakle postojim, ja sam (po)mislio, dakle postojim! U osmoj sličici ga vidimo kako veselo, ponosno korača.

Misli su čudo neviđeno! Njihova brzina

ne volim previše da filozofiram šta i kako treba da se uradi da bi prestalo zlo između izraela i palestine (da ima nekog efekta u tome sedeo bih u vladi kao savetnik premijera), da pišem boldovane blogove, i sa uključenim caps lock, vičem na ekran i teram premijere u tri pm. isto tako ne volim da se prepirem sa ljudima koji su skloni da ovakve stvari rade, a ne mogu ni da se raspravljam ni sa hejterima izraela, niti sa ovima kojima je jako čudno da se neko može istodobno osećati i kao izraelac i kao srbin; premda mi je zbog pojedinih krivo jer smatram da su u zabludi - verujem da i oni smatraju da sam ja u zabludi tako da nam je nesporazum u  pat-poziciji. što se tiče boldera, capslock-ovaca i psovača, trebao bih da napomenem da je takvo virtualno ponašanje neka vrsta malih boginja net-života, da smo svi prošli kroz te dečje bolesti odrastajući sa netom, svima nam se činilo da smo neproporcionalno jaki i opasni kada jednom sednemo da kuckamo i šaljemo svoja razmišljanja u etar... ali to je druga tema i o tome nekom drugom prilikom. neću se ni baviti suvoparnim vestima, to imate na drugim mestima, sa skoro mehaničkim repeticijama, eskplozija-bomba-poginuli-izjave-osude-vinovnici; to me podseća na atmosferu orvelijanskog distopičnog društva.