(присетом у поводу )

апио ме неки афазични ступањ главомрака као да сам сав свој немир душевни сублимирао у досадашњим писанијима док омнипотенције ни у трагу. мис'им ,као да ми се заклопила Пандорина кутија подсвести заснована на егзибиционизму коришћеног вокабулара те ме затекло сомнабулно стање свеопште кљокнутости кое ме спутава да до детаља се распишем како бих држао себе на окупу ......и сад .......штаетуе.

Znam, previše je blogova o sportu ... Ali situacija je takva. Zgusnuti događaji, nacija uprta u loptu ...  Da, da, neizrecivo mi je krivo što se sa našim košarkašima izdešavalo ovako. Mnogi su ih već videli kao šampione. To je možda napravilo onu nijansu taktičnosti, manjak sportske napetosti i tuče, dok su protivnici igrali "na život i smrt". Ali, sada im treba dati podršku. 

(размишљања на тему духовних дезоријентисаности)

зеленило је те године било раније пробуктало, плаветнило неба се ослобађало из неколицине лаких облака растериваних поветарцем, а ја меланхолик, сматрао сам поетичним све што ме је избављало из околног живота трагајући за пером које би описало неред у мени јер чудна подударност није била пука случајност већ пролонгирани покушај да свој повучени живот уз супругу, подносећи се узајамно глумећи племенито стрпљење, отаљавам на начин окрећући јој леђа налазећи у том подношењу другога дискретну примену своје врлине.

Sitting on a beach under a coconut tree (but not under the very crown, I know that), I am contemplating birding and the meaning of life… Salty breeze comes from the Caribbean, way saltier than any Mediterranean sea breeze. Watching my first Brown Pelicans, I am inhaling deeply and commenting to Sergio Arias how strong the scent is. He answers: “Maybe the ganja those guys are smoking makes it that strong.”

(soundtrack for the end)

            Redak decembarski vazduh kao para suvog leda traži pluća da se ugnezdi, da se ugreje. Udišem i davim se. Žmurim i navlačim šal. Udišem vunu. Ti si sastavljena od nula i jedinica. Uvek si u pravu kada sam kriv. Razmišljam kako sam uopšte došao do tog zaključka. Na vestima javljaju da je tiranin umro. Njegova žena je konačno slobodna. Ako ipak nastavi da mu služi i ubije sebe u pojam, za dete makar ima nade. Tiranina će izložiti, kao na izložbi. Neće ga spaliti, biće ogroman kovčeg. Padaće kiša koja će preći u sneg. Biće težak pokop.

            Preuzimam kontrolu nad svojim mogućnostima, ti gotovo sigurno znaš kako to izgleda. Uhvatila si mi ruku. U poslednjem trenutku. Zatim si strgla kožu sa mene. Ogulila.

    Dolazi jednog dana moja drugarica Cica na montažu u Košutnjak i vrišti od smeha.Montirali smo neki jako tugaljiv dokumentarac i nisam video razlog za salve smeha.

ЉУБАВНА ОСВЕТА У ШЕСТ ВЕРЗИЈА

Године 1926. до 1928, тада још непознати енглески књижевник Дејвид Херберт Лоренс, тражећи благу климу као лек за „грудобољу“, сместио се у вили у околини Фиренце са својом женом Фридом. Имао је ту несрећу (или срећу?) да Фриду затекне ин флагранти са њеним

ВЕТАР ЗВАНИ КОШАВА

 Старо београдско предање каже да ветар звани кошава увек траје одређени број дана, као да је покреће неки моћни хронометар. Кад једном почне, дува најмање три дана, ако уђе у четврти разноси хладноћу све до седмог. Старији суграђани тврде да зна и дуже да развезује своје моћне мехове и да то, тада, траје чак двадесет и један дан. У градским летописима, веле, записане су године када се то догађало и више пута годишње - тада се са запрегом могло преко Саве, па богами и преко Дунава: од куле Сибињанин Јанка до близу Панчева. Али увек дува исти број дана: три, седам или двадесет један...

Који то механизам одмерава? Каква су то мерила, који мериоци?

Слегали су раменима и избегавали поглед:

- То се не зна... А ни не пита...