The past is a foreign country: they do things differently there. (L.P. Hartley: The Go-Between)

Istorija São Paula mogla bi se sažeti kroz priču o nekoliko zgrada koje su obeležile grad u njegovim ključnim epohama. Conjunto Nacional, jedna od njih, ogromni stambeno-poslovno-trgovinski kompleks na ulici koja je i dalje simbol grada, Aveniji Paulista, danas nema ni približno onoliki značaj kakav je imao u godini svoje inauguracije, 1958. Te godine na vlasti bio je predsednik Brazila koga mnogi i dalje poistovećuju sa najvažnijim trenucima brazilske modernizacije u 20. veku i koga svi i danas popularno zovu JK (Žota Ka), a koji se zvao Juscelino Kubitschek.

Tih pedesetih godina izgledalo je kao da Brazil ide napred, u budućnost koja obećava razvoj i prosperitet. Nedugo posle inauguracije zgrade Conjunto Nacional sledila je jedna još mnogo veća, Brazilije kao glavnog grada. Naravno, kao što to obično biva, pogotovu u zemljama trećeg sveta, odmah zatim šezdesete su donele otrežnjenje u vidu vojne diktature, a JK otišao je, kao i mnogi brazilski intelektualci, u egzil. Ali to je duga priča.

Sve teže hodam ali sam uporan, izlazim svako prepodne i poslepodne u kraću ili dužu šetnju. Preko ramena nosim zelenu američku vojničku torbu i u njoj flašicu vode, bočicu sa alkoholom, cigarete, ukrštenicu i hemijslku olovku, zlu ne trebalo, ako sednem u neki kafić da popijem produženi sa mlekom. Zagledam, obratim mu se, pomilujem svakog psa kojeg sretnem. Retko srećem poznanike, s mene pa na uštap.

Nesigurno hodam, polineuropatija mi se sa tabana popela do kolena. Juče sam mobilnim zvao lekarku sa Neurologije ali mi se javila sa porukom da je na odmoru do 20. jula. Ipak

 Jesenas joj Milanko doneo trubu pamuka, da od nje spremu za dete opravi.  Ih, da joj je znati šta će biti, mogla bi vezom košuljicu ukrasiti? Povazdan se Jeleni iste misli prepliću, il’ se pita što joj pod njedrima raste il’ mašta kako  se u svoj dom vraća. Od one Jefine posete samo joj je to u pameti, kako Milanka s Obrenom da izmiri. „E, kad bi dao Bog da se njih dvojica nekako slože, valjda bi i meni babo oprostio.“ Al’ od tih misli je tuga pritiska, jer sluti da će Milanko i Obren jedan drugom teško popustiti. Onda spusti ruke sebi na stomak i šapuće:

KA AFRIČKIM INTEGRACIJAMA

Gost-autor Voki Vasić

Onomad u Narodnoj, Čanak iznenadio i Vučića i sebe, toliko da je morao da se još doobjašnjava na nekim televizijama. I to o afričkim grlicama. Ozbiljni ljudi koji se razumeju u očuvanje prirode i u tice, jako su se potresli, uzrujani su celu nedelju dana i kažu da nikad nisu čuli toliko gluposti, besmislica i bezočnih laži. Smatraju da se mora nešto preduzeti da bi se sprečilo od Premijera najavljeno skidanje netom proglašene obustave lova na grlice u Srbiji, vrste čiji je pad populacije nalik onome koji je prethodio čuvenom istrebljenju goluba selca u Americi 1914. Neupućeni teško mogu da razumeju o čemu je reč, ako ne znaju da je povod skandalu nastao kad je Ministarstvo poljoprivrede i koječega donelo Pravilnik o izmenama i dopunama Pravilnika o proglašavanju lovostajem zaštićenih vrsta. Njime se proglašava zabrana lova na grlicu do 31. marta 2017, upravo na osnovi procena stručnjaka o rapidnom smanjenju broja grlica u toku niza uzastopnih godina. Tako se to radi u svakoj (neću da kažem uobičajeno „normalnoj“) zemlji sa uređenim lovstvom. A onda se u Parlamentu pojavio Čanak i napravio dar-mar.

Toute mode est délicieuse qui répond à une nécessité, non à une bizarrerie. (Raymond Radiguet: Le Bal du comte d’Orgel)

Svaki razvoj, a naročito brzi, nagli, nepromišljeni, vremenom postane kompleksna igra lica i naličja, protivrečna pojava koja može da ostavi posledice koje traju godinama, decenijama, vekovima. Iz želje da se odgovori na legitimnu potrebu, da se pronađe izlaz iz neke vrste krize ili zastoja, gradovi znaju da se otrgnu i organskom i planiranom rastu, i da se upute u pravcu divljeg i nekontrolisanog. Proizvodi takvog rasta svedoče o tome koliko je tanka nit između fantastičnog i groznog, urbane utopije i distopije.

The 1977 Bucharest Earthquake occurred on Friday, 4 March 1977, 21:20 local time and was felt throughout the Balkans. It had a magnitude of 7.4 and its epicenter in Vrancea (in the Eastern Carpathians) at a depth of 94 kilometers.

The earthquake killed about 1,570 people and wounded more than 11,000. Among the victims was the Romanian actor Toma Caragiu. Nicolae Ceauşescu had to suspend his official trip to Nigeria.

About 35,000 buildings were damaged, and the total damage was estimated at more than two billion dollars. Most of the damage was concentrated in Romania's capital, Bucharest, where about 33 large buildings collapsed. Most of those buildings were built before World War II, and were not reinforced. Many of the historic buildings that collapsed were not rebuilt; instead, the land was cleared for the building of the Palace of the Parliament. (http://en.wikipedia.org/wiki/1977_Bucharest_earthquake)

Gotovo trideset godina kasnije Bukurešt postaje glavni grad jedne od zemalja Evropske unije, i šesti grad po naseljenosti administrativnog gradskog područja u toj istoj Uniji. Istovremeno, problem sa kojim se Bukurešt suočio posle Ceauşescuovog monumentalnog pretumbavanja centra grada bio je (i ostao) vrlo ozbiljan. Staro gradsko jezgro bilo je ili zamenjeno novim zgradama (Skupština, tj. Palatul Parlamentului, novogradnje u Bulevardul Unirii i nekoliko okolnih ulica), ili pušteno da propada. Mnoge zgrade u pešačkoj zoni oko Ulice Lipscani i danas imaju vidna oštećenja od zemljotresa, a niko ih nije pipnuo za sve ove godine.

 Činjenica da je novinarstvo u našim podnebljima dotaklo najniže grane na krošnji zvanoj društvo, nije ni tajna, a ni novost. Dovoljno je otvoriti prve u nizu tzv. šarenih dnevnih novina, čijim se klonovima ni broja ne zna, ili uključiti najgledaniju televizijsku emisiju i – svi argumenti su tu, na jednom mestu.

Od naslovne do poslednje strane, od političke pa do crne hronike - parada neproverenih i poluinformacija, nagađanja, tračeva, izjava izvučenih iz konteksta, izmišljenih priča i događaja, olako izrečenih optužbi za najteža dela... Ove tekstualne nakaze naizmenično se smenjuju sa scenama otkrivenih i često unakaženih tela stradalih ljudi, nezatamnjenim licima dece koju je neko napastvovao, fotografijama hapšenja ljudi koji su u tom trenutku samo osumnjičeni...

Neki dan sam na izložbi mladih slikara posle mnogo godina sreo Strongmena i dogovorili smo se da učestvuje u specijalnom performansu na otvaranju Nišvilla, tj. podizanja na binu 200 kilograma teškog Solomona Burke-a. Dakle, Strongmen će uskočiti umesto hidraulične dizalice, predviđene ugovorom za podizanje Kralja Soula (sa kraljevskim tronom) na binu.
Konstatovali

*deo nikada emitovane radio emisije

Kako sam postao svestan Alije - Svako ima pravo da se kreće - I na tarabi piše - Taoci celog života

  Kako je Alija ušao u moj život

Alija je, cenim, nekoliko godina stariji od mene. Sujetno procenjujem, izgleda bar deceniju starije. Koliko sam shvatio u gradskoj čistoći Beograd radi 23 godine. Većinu tog vremena proveo je kao čistač na Zelenom vencu. Tamo ga svi znaju. Siguran sam da mu se na ulici javlja više ljudi nego nekim TV voditeljima.