Pošto u subotu odlazim a imam neko posuđe koje sam kupila zbog boravka ovde, na FB grupi za hanojske ekspate oglasila sam selidbenu rasprodaju. I, javi se jedan mladić da kupi rice cooker – to je za ovaj deo sveta verovatno najgenijalniji izum 20. veka.

Dolazi jutros fin momak oko 35 godina. I onako usput, dok testiramo kuvalo, pita me šta sam radila u Hanoju. U jednoj rečenici kažem mu da putujem biciklom godinama a ovde sam pravila pauzu da bih napisala novu knjigu. To izaziva već očekivano oduševljenje. Zatim i ja njega upitam isto – šta radi ovde.

„Predajem engleski. Došao sam pre godinu dana kada se moj otac ubio, a ja sam prsao: ostavio sam posao u korporaciji i napustio ženu. Hteo sam sve da promenim, da radim nešto korisno i plemenito. Moj otac je bio vijetnamski veteran i zato sam izabrao da dođem ovde da pokušam da popravim ono što je on uradio. On je bio artiljerac i nikad nije imao sukob prsa u prsa, ali na svim fotografijama koje je čuvao bile su stotine mrtvih Vijetnamaca po tlu, svi pokošeni. Znaš da je ubijeno preko tri miliona ljudi, od kojih je preko dva miliona civila? Poginulo je oko pedeset hiljada američkih vojnika. Ali istina je da ih je mnogo više nastradalo kasnije, najviše zbog samoubistava.“

Dakle, ministar je onog mega rektora oladio ali onog drugog označenog čuva u zaostavštini jer je mega komisija rekla-kazala da je taj označeni doktorat urađen u mega zgradi krajnje mega originalan  ... to se pre zvalo sukob interesa ali to je bila pakosna reč onih što ih je vreme prevazišlo ... ipak dao je ministar

(Zbog uslova u kojima postujem, tokom ture u Japanu moraću da zadržim dnevničku formu, tačnije, da kopiram svoje statuse sa Fejsbuka, pošto nemam kad ni gde da pišem blogove. Iz istih razloga, i fotografije prilažem na kraju teksta. Izvinjavam se svima što ne mogu da odgovaram na komentare, ali mogućnosti za pristup netu su mi zaista ograničene.) 

 

7. septembar

Danas malo kiša, malo sunce. Ali su zato pejsaži slikarski nestvarni. Osećaj da sam na dalekom severu je potpun.

Zaustavila sam se dosta rano pošto je ponovo počelo

 

 

When dealing with ideology it is always necessary to ask not only what it expresses but what it represses. (Robin Wood: Personal Views)

 

Club Leu je studentski klub koji se nalazi na spratu jedne od zgrada Politehničkog univerziteta, u Bulevaru Iuliu Maniu, u Bukureštu, tamo gde prestaje širi centar grada a počinju da se prema Zapadu rastežu nepregledna naselja ružnih osmospratnica i sličnih solitera, izgrađenih u doba realsocijalizma i za doba realsocijalizma. Ako niste student Politehničkog univerziteta, vrlo su male šanse da ćete Club Leu lako pronaći čak i ako dobro poznajete grad. Usudio bih se reći, čak i ako znate njegovu adresu.

Pitanje koje se takođe može sasvim legitimno postaviti jeste zašto bi bilo ko i hteo da pronađe Club Leu pored mnoštva lepših, atraktivnijih, zanimljivijih i elegantnijih barova, klubova i pubova koji su se namnožili po glavnom gradu novopridošle zemlje Evropske unije. Odgovor na to pitanje mogao bi se verovatno, gotovo u vidu izgovora, pronaći u činjenici da se, po zakonima urbane geografije, na svakom javnom, ili čak polujavnom, gradskom prostoru ljudi iz ovih ili onih razloga zatiču, i da je lepota gradskog života baš u toj nepredvidjivosti kretanja miliona tačkica na ljudskoj mapi grada. Tako jedna tačkica, koja je imala logični, rutinski pravac kretanja, odjednom ga promeni i nađe se na neočekivanom mestu, za koje ni sama nije pretpostavljala da bi joj jednoga dana moglo biti odredište.

Malo sam se umorio od dnevno-politickih objasnjavanja (ali ne skroz, bice jos) tako da je ovaj blog relativno logican. Takodje, lista muzickih junaka i junakinja o kojima treba ostaviti po neku crticu ni priblizno nije stiklirana u potpunosti, pa je i to razlog da se pojavi ovo novo pisanije na tu temu...

Grupa mladica koja se pojavljuje malo vise poznata sirim narodnim masama tamo negde '91/92 godine nije, na prvi pogled, ostavila neki veliki legat. Bili su preteca britpop pokretu, ali su se negde u toj Blur/Oasis guzvi malo bili izgubili, i srecom na njih su malo manje obracali paznju tako da su uspeli da urade ono sto su, pretpostavljam, hteli, a ne ono na sta su ih mediji primoravali.

BELGRADE – Despite the best efforts of his readers, Chris Farmer’s new book “Grumpy in Belgrade” is hitting the bookshelves even as we speak. With respect to the owners of these bookshops, we will not mention their names here. They know who they are.

“Grumpy in Belgrade” brings together the blogs, essays, and increasingly obscure thoughts of one American in Belgrade, struggling to make sense of the nonsensical. And making nonsense of the rest.

(2. deo)

 

*

„Oš-bazar“ u Biškeku, kao mesto gde se odlazi u kupovinu, ili samo u rezgledanje pa se završi sa punim torbama svega i svačega. Istočnjačka egzotika i dah vremena kada je Biškek bio nezaobilazna stanica na Putu svile. Bazar je, zapravo, ogromna gradska pijaca, uz koju se prikačio i buvljak, pa sve što lokalcu, putniku ili turisti zatreba, ili mu tek padne na pamet da bi mu moglo zatrebati dok bude tumarao po Kirgiziji, sve će to naći ovde.

Cenkanje je obavezni deo kupovine i svaka se cena da spustiti za trećinu, a uz malo

Pljusak u ravnici.

Skrivena ispod žalosne vrbe, nekoliko koraka od druma, prekrivena preko glave navy blejzerom koji je već sasvim bio mokar, namerila je do grada. Podnevni autobus joj je opet pobegao, za malo. Tražeći pogledom prozor među nimbostratusima, očekujući tračak sunčane nade, nije primetila VW type 2, koji se pojavio niotkuda i zaustavio blizu nje. Kratki zvuk sirene, kako bi joj skrenuo pažnju. Okrenula se, nabacila osmeh na lice i već je skakutala ka spasonosnom prevozu. Veliki drečavi peace sign se odbacivao od njene još veće grudi. Zanosila je bokovima, a okvašena kosa, vezana visoko, klatila se i levo i desno. Obrisala je kapi sa obraza. Bila je to kiša.

- Možeš da me odbaciš do grada?

Već se bila uhvatila za kvaku i presavila blejzer u drugu ruku.

- Mogu…

Kao i sve drugo što se dugo iščekuje, i novogodišnja noć je stigla glamurozno, u liku dragog eteričnog gosta. Glamur smo valjda hteli, a ono o etru... ostavimo. Ta vazdušasta obličja uvek smo rado prizivali i voleli ih, sve do trenutka kada bismo shvatili da se daju mirisati, ali ne i dodirnuti.

Svojski smo se potrudili da izgleda kako će u toj novogodišnjoj kočiji,